Kolson Vajthed govori o životu pisca: „Strah je dobar kontrolor kvaliteta“

Kolson Vajthed je izašao u susret našim pitanjima na vebsajtu Reddit. Tokom nekoliko sati govorio je o knjigama uz koje je odrastao, šta je to što čini dobar radni i neradni dan, dao nam je mali uvid u njegov način istraživanja građe za knjige, pričao kako se bori sa spisateljskom blokadom i o romanu na kojem radi. Najbolje od svega je što je dao ključan savet piscima koji tek počinju. Pogledajte ovde najzanimljivije detalje, a pun razgovor potražite na sajtu Reddit:
 
Knjige (i ostalo) kojima duguje što je postao pisac kakav je danas:
 
Tokom godina, mnoge, mnoge knjige su me nadahnule, učile i obrazovale. Tu su takođe i filmovi, muzika i televizija – sve zajedno. Kao dete voleo sam: „Zonu sumraka“, Artura Klarka, Džona Karpentera, Stivena Kinga, Ursulu Le Gvin, Lavkrafta. U koledžu su mi omiljeni bili: Elison, Morison, Pinčon. Kasnije: Elena Ferante, Mohsin Hamid, Denis Džonson.
 
Kingove knjige s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih bile su sjajne. Dolazim iz porodice  ljubitelja horor filmova i knjiga, tako da su tu negde uvek bili on i Piter Straub, kao i različita Lavkraftova izdanja. Tu je i Džudi Blum od naslova „Blubber“ preko „Then Again Maybe I Won't“ do „Wifey“. Pa knjige iz serijala „Čarobnjak zemljomorja“. Edicija „Čudovišta koja smo voleli“. I stripovi -Marv Volfmen, Kris Klermont, Džon Birn, Frenk Miler i Bil Mantlo. Oni su mi bili idoli…
 
I knjigama u kojima uživa u skorije vreme:
 
Knjiga N. K. Džejmisin „The Fifth Season“, roman Madlen Miler „Circe“ i „Buda na tavanu“ od Džuli Ocuke.
 
O tome kako je došlo do toga da napiše roman „The Intuitionist“:
 
Napisao sam roman koji se nikome nije dopao, i niko nije hteo da ga objavi, tako da sam pomislio da pre svog sledećeg pokušaja naučim nešto o gradnji zapleta koristeći detektivske romane kao primer. U novinama sam video reportažu o „skrivenim opasnostima liftova“, u kojoj je pomenut i inspektor za liftove, pa sam pomislio: „Šta ako bi inspektor za liftove trebao da reši neki slučaj?“
 
Postmoderna detektivska priča, ha ha. Otišao sam u biblioteku da vidim koju bi posebnu veštinu inspektor za liftove mogao upotrebiti prilikom rešavanja zločina i odgovor je bio ‒ nijednu! Tako da je roman bio potpuno o liftovima, alternativnom svetu u kome su oni veoma važni… još uvek me donekle šokira šta sam napisao.
 
O tome šta radi kada ne piše:
 
Između projekata, opustim se i ne pišem godinu ili više, a to znači da igram video-igre, pre svega X-COM, i kuvam svinjske plećke. Pretpostavljam da su kuvanje i sentimentalno plakanje dve stvari u kojima najviše uživam.
 
O tome šta radi kada piše:
 
Tipični radni dan traje od 10 ujutru do 3 poslepodne, i tada napišem jednu do 3 stranice. Ako uspem da nakupim 8 stranica u jednoj nedelji, prilično sam zadovoljan. Razmišljati o tome koliko je potrebno da bi se napisao roman, veoma je obeshrabrujuće. Osam stranica nedeljno je sasvim fin tempo koji mi održava raspoloženje.
 
Pravim temeljne skice pre početka, tako da uvek znam u kom pravcu idem.
 
O tome kako prikuplja građu za knjige:
 
Zavisi! Za „Sag Harbor“ gledao sam filmove iz osamdesetih i slušao Novi talas, kao i stari hip hop. Nije bilo previše zahtevno!

„The Noble Hustle“, moja knjiga o pokeru, zahtevala je učenje o poker turnirima, čitanje o igri i razgovore sa profesionalnim igračima. Zabavan rad ali ipak rad.

„Podzemna železnica“ me je uputila osnovnim izvorima – ispovestima robova i usmenoj istoriji njihovih života. Našao sam mnogo stvari koje ne ulaze u istorijske knjige – šta su jeli, oblačili, njihov sleng…
 
O Beri Dženkinsu koji će režirati filmsku adaptaciju „Podzemne železnice“:
 
Uzbuđen sam! Pričali smo pre nego što je izašao njegov film „Mesečina“, dao sam mu blagoslov pošto ima sjajne ideje, i onda je narednog meseca krenuo sa razradom projekta. Mislim da piše pilot epizodu sada, tako da ostaje da se vidi kako će naredna faza ići. Ali da, super je što će on raditi na adaptaciji knjige…
 
O tome kako miri realizam sa spekulacijama, istoriju sa fikcijom:
 
Za posao odaberete pravu stvar: realizam, fantastiku, zaplet, naraciju u prvom licu ili sveznajućeg pripovedača. Koristim sve te forme upotrebljavajući različita sredstva koja će služiti priči.
 
Istoričar mora da bude verodostojan i objektivan. Naravno, ima ih koji to nisu, ali to je druga stvar. Ja kao pisac to ne moram da budem. Mogu sa pričom da radim šta mi je volja pod uslovom da ispadne dobra.
 
U mladosti, kada mi je bilo dvadesetak godinama, čitao sam Doktorova, Dos Pasosa, Roberta Kuvera… pa je uzimanje slobode da se izmeni istorija i koriste istorijske ličnosti delovalo normalno. I naravno, sva ta naučna fantastika uz koju sam odrastao, naučila me je da je alternativna istorija legitimno sredstvo za pripovedača. Tako da mi sve to deluje prirodno i nema potrebe da nešto mirim sa nečim drugim!
 
O tome da li nekada pomisli: „U bre, ovo je s**** i suludo i niko to neće hteti da čita“:
 
Uvek to mislim! Zapravo upravo to mislim o knjizi koju trenutno pišem a već mi je osma po redu.
 
Ako knjiga ne valja, niko je ne može popraviti osim vas – tako da bi trebalo da poradite na njoj.
 
Niko je drugi ne može završiti osim vas – tako da bi trebalo da poradite na njoj.
 
Ne znam… Radije bih imao s***** pasus nego nikakav.
 
Dobar radni dan ili neka pozitivna reakcija drugih, daju mi volju da nastavim. Ali stalno sam uveren da kvarim stvari i mislim se: „Samo zato što je upalilo prošli put, ne znači da ću uspeti svaki put“. Ali mislim da je strah dobar kontrolor kvaliteta, koji vas drži podalje od samozadovoljstva i čini vas strogim urednikom sopstvenog teksta.
 
O tome kako se oseća povodom podrške Opre Vinfri:
 
Uzbuđeno! Smatram da su mi knjige prilično na svoju ruku, pa kada sam dobio vest telefonom, bio sam zapanjen i oduševljen. Ljudi koji obično uzmu da pogledaju moju knjigu i na zadnjim koricama pročitaju prikaz, verovatno pomisle: „Ovo deluje glupo!“. Sada neće tako brzo donositi zaključke već će promisliti i dati joj šansu. Tako da sam presrećan i zahvalan Opri na preporukama!
 
O tome kako se bori sa spisateljskom blokadom:
 
Spisateljska blokada je pitanje na koje još nemam odgovor. Zašto Martin radi to što radi? Šta će se desiti kada se sretnu? Šta se, dođavola, dešava u ovoj sceni?
 
To su pitanja koja još nisam rešio, ali verujem da ću za dva sata, dva dana ili dva meseca to uspeti. Možda treba da nastavim da pišem, a na to se mesto se vratim kasnije. Možda treba još malo da istražujem. Možda će mi odgovor doći kada se budem tuširao. Ali na kraju ću ga sigurno naći.
 
O tome šta misli da li se slušanje audio knjiga može podvesti pod čitanje:
 
To je van mog poimanja, ontološki gledano! Ali pretpostavljam da je svejedno da li slušaš audio knjigu ili čitaš odštampanu ili elektronsku. Glagoli i njihova značenja! U oba slučaja primaš priču.
 
O tome kako je razvio strukturu za roman „Podzemna železnica“ a pogotovo deo o Mejbel:
 
Od početka sam imao smišljene različite kulture za države koje se pominju, ali kratka „biografska poglavlja“ su se pojavila kao deo romana tek kada sam počeo sa pisanjem.
 
Različita poglavlja su prolazila kroz „audiciju“ dok sam pisao. O kome će biti interesantnije čitati nakon poglavlja o Sevenoj Karolini – o Martinu ili o Etel? Čiji bi ugao gledanja pored Korinog mogao doprineti priči?
 
Za Mejbel nisam imao nikakvu alternativu. Negde posle dve trećine romana, javila mi se njena priča i morao sam da odlučim gde ću je smestiti. Na početak knjige? U sredinu? Na kraj? Koje od tih rešenja bi najbolje poslužilo priči?
 
O tome koji ga pisci zasmejavaju:
 
Nisam čitao ništa zabavno u poslednje vreme.. čekajte da razmislim... ne znam, možda Semjuel Beket onda kada je izrazito mračan i urnebesan?
 
O onome na čemu sada radi:
 
Radim na kratkom romanu sa radnjom smeštenom na Floridi šezdesetih godina 20. veka. Biće realističan i sumoran!
 
O tome da li bi se radije borio protiv jednog konja veličine 50 patki ili jedne patke veličine konja:
 
Protiv 50 malih, patkastih konja, spremnih za ritanje.
 
 
Izvor: lithub.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: Michael Lionstar