Ko je bila Kolin Mekalou, autorka jednog od najlepših ljubavnih romana svih vremena

Kolin Mekalou, Spisateljica i neurofiziolog

Rođena: Velington, Novi Južni Vels, 1. Jun 1937.
Umrla: Norfok ostrva, 29. januar 2015. u 77. godini.
 
Autorka najvećeg broja bestselera u Australiji, Kolin Mekalou je bila neodoljiva. Iako pomalo običnog izgleda i nesumnjivo gojazna, zračila je duhovitošću i toplinom. U jednom intervjuu je izjavila: „Nikad me nije zanimala ni garderoba, ni to da li sam vitka, a opet nikad nisam imala nikakvih poteškoća da privučem muškarca.“

U Australiji, jedno od najvećih priznanja koje može dobiti neka javna ličnost (bilo da je živa ili mrtva) jeste ocena da je reč o „vrlo povučenoj“ osobi. Najčešće se ovakve tvrdnje pokažu kao netačne.

Mekalou nije bila izuzetak. „Ja sam veoma stidljiva kad je reč o medijima“ - ovo je jedna od genijalnih izjava autorke koja je dala na hiljade intervjua za štampane medije i koja se bezbroj puta pojavljivala u emisijama na televiziji i radiju. Kolin je bila izuzetno samosvesna i o sebi je govorila sa neuobičajenom iskrenošću. Ali, nije bila dosadna. Daleko od toga.

Umela je da ispriča priču – najčešće začinjenu psovkama – o najintimnijim detaljima iz svog života: i u tim njenim pripovedanjima se i te kako ispoljavao njen dar za stvaranje popularne fikcije.

Njeni romani su najčešće nailazili na oštre kritike arogantnih kritiara, ali ona je sve to prihvatala sa osmehom, ponekad odgovarajući duhovito i sa stilom.

Mekalou je bila ćerka Lori i Džima, nadničara. Njena porodica je vodila nomadski život putujući širom Novog Južnog Velsa i Kvinslenda. „Otac i majka su se mrzeli, ali nisu želeli da se rastave. Stalno su se svađali.“

Kao tinejdžerka Mekalou se zaklela da se nikad neće udavati – a isto je uradio i njen voljeni, godinu dana mlađi, brat Karl. Brat i sestra su napravili pakt u pokušaju da prežive u atmosferi gneva koju su stvarali njihovi roditelji. Kada je Kolin imala 12 godina, porodica se doselila u Sidnej, gde je u posleratnom periodu bilo lako naći posao.

Kao dete Kolin je pisala pesme i priče. Volela je i da crta i slika. Njeno omiljeno štivo  bile su knjige o Biglu (Bigl je bio britanski pilot, junak posleratne fikcije), dok je Inid Blajton, i literatura pisana za devojčice, po njoj, bila „potpuna glupost“.

Mekalou se obrazovala na koledžu u blizini Sidneja (Holy Cross College, Woollahra). Uprkos njenom buntovničkom karakteru, bila je srećna u školi. Bila je primeran učenik, briljirala je iz gotovo svih predmeta, a izuzetan talenat je pokazivala za književnost, umetnost, matematiku i prirodne nauke. Veoma rano se našla u dilemi čime će se baviti. Umetnošću ili naukom?

Konačno je shvatila da treba da se okrene nauci, ako želi da ostane „posvećena, doživotna usedelica“ – kako se sama izrazila – jer je u bavljenju umetnošću za to manja verovatnoća.

Studirala je neurofiziologiju (nauku o električnim impulsima u nervnom sistemu) na Univerzitetu u Sidneju. Smatrala je da će joj to doneti više izazova nego studiranje i bavljenje klasičnom medicinom.

Nakon diplomiranja, osnovala je odeljenje za neurofiziologiju u Rojal Nort Šor bolnici u Sidneju, koje je vodila tokom  pet godina. Odselila se u London zbog dodatnog usavršavanja. Studirala je i radila u Univerzitetskoj bolnici za bolesnu decu u Grejt Ormond ulici i na odeljenju za neurologiju u Birmingemu.

Dok je boravila u Engleskoj, 1965. godine gine njen brat. Karl je pokušavao da pomogne nekolicini žena koje je voda odnela sa jednog od grčkih ostrva. Udavio se pokušavajući. Ovaj gubitak  Kolin je izuzetno teško podnela: bila je neutešna i žalila je za njim do kraja svog života.

Njen angažman na polju nauke je bio izvanredan, tako da joj je ponuđeno da se preseli u Sjedinjene Države da vodi laboratoriju za istraživanja na medicinskom fakultetu Jejl univerziteta. Predavala je neuroanatomiju, neurofiziologiju i neurološku elektroniku. Osim toga bavila se razvojem tehnika u mikro hirurgiji. Od 14 godina, koliko je živela u Americi, na Univerzitetu je radila 10.

Uprkos brojnim dobrim prijateljima, uvek je živela sama. „Moja ideja blaženstva je samoća.“ Slobodno vreme i vikende je provodila u predivnom okruženju imanja u Novoj Engleskoj, koga se, nakon odlaska iz Amerike, sećala sa velikom nostalgijom.

Mekalou je uvek bila zabrinuta zbog novca. Nije bila materijalista u uobičajenom smislu, ali je brinula zbog starosti: u to vreme, žene u nauci su bile plaćene duplo manje nego njihove kolege muškarci.
 
Upravo tada, sa neverovatnim samopouzdanjem, odlučila je da će napisati bestseler. Roman je nosio naziv „Tim“. Objavila ga je izdavačka kuća „Harper Row“ 1974. i uspeh  je usledio neverovatnom brzinom, donevši joj zaradu od 50.000 dolara.

Njen drugi roman, „Trn u grudima“, je zahvaljujući džepnom izdanju postigao još veći uspeh, obarajući svetski rekord zaradom od 1.9 miliona dolara. Prodat je u više od 30 miliona primeraka u mekom i 3 miliona primeraka u tvrdom povezu.

Kolege naučnici nisu bili oduševljeni njenom neočekivanom slavom u svetu popularne književnosti: neizbežno, počeli su da kruže negativni komentari na univerzitetu na kom je radila. Smatrali su da to umanjuje ozbiljnost njihovog istraživačkog rada.

Mekalou je 1977. u četrdesetoj godini života završila svoju naučnu karijeru i potpuno se posvetila pisanju. Bila je to svojevrsna ironija – ako se prisetimo njenih razmišljanja iz mladosti – da joj je upravo umetnost, ne nauka, donela bogatstvo i slavu. „Trn u grudima“ je preveden na najmanje 20  jezika. U Sovjetskom Savezu i Kini je smatran za jedan od najboljih romana dvadesetog veka.



Mekalou je bila gotovo opsesivni pisac – objavila je 25 knjiga. Većina čitalaca je smatra autorom istorijskih romana, ali ona je pisala i knjige o kuvanju kao i biografiju Ser Rodena Katlera, nosioca Viktorijinog krsta. „Volim da zaronim svoju kofu u različite bunare“, rekla bi.

Njena fikcija obuhvata ljubavne priče, porodične istorije, kriminalističke romane, i serijal od sedam knjiga o Rimu. Upravo je zahvaljujući ovom serijalu, 2000. godine osvojila prestižnu italijansku „Skano“ nagradu za književnost.

Nekoliko romana je ekranizovano. Mladi Mel Gibson je igrao glavnu ulogu u filmu „Tim“, koji je režirao filmski veteran, glumac i reditelj Majkl Pejt.

Početkom osamdesetih bila je poznata ličnost i postajala je pomalo nervozna što živi sama u urbanoj Americi. „Čovek postaje meta nasilnika, svakakvih ludaka i manijaka.“ Njena majka i ujaci su starili i – uprkos međusobnoj netrpeljivosti – Kolin je smatrala da bi trebalo da bude bliže svojoj porodici. Kada je 1973. godine preminuo njen otac (u koga su pucali godinama pre toga), otkriveno je da je bio bigamista i da je za sobom ostavio čak tri gospođe Mekalou.

Kolin je osećala da bi joj život u Sidneju doneo iste probleme sa kojima se suočila u Americi. Poslušavši savet kompozitora Erika Jupa (koji je radio muziku za film „Tim“) preselila se na nezavisnu teritoriju ostrva Norfok. „To je jedna tačkica u Južnom Pacifiku, površine osam puta pet kilometara, 1000km udaljena od australijske obale, u koju sam se momentalno zaljubila.“

Budući da je ostrvo tako malo – i gotovo bez vode – bilo je veoma teško dobiti dozvolu za stalni boravak i autorka je morala da upotrebi svoju snagu  i upornost da ubedi admnistraciju da joj dozvoli da ostane.

Nikada se nije pokajala zbog te odluke. Bilo je to bezbedno mesto za život i rad, na kom je sagradila svoj dom od oko 800 kvadratnih metara. „Da, znam da je velika, ali i ja sam.“

Na ostrvu je napisala svoj serijal o Rimu, između ostalog. Jedan od kritičara ovog serijala je primetio: „U njenoj priči je zabeležen svaki udarac sekirom, svaki zamah mačem, svaki prestravljeni krik i svaki odstranjen ekstremitet. Svaki prikaz je svirepo jasan.“

Gadljivost nikada nije bila deo njenog karaktera. Bivši premjer Novog Južnog Velsa, Bob Kar je ovaj serijal opisao kao „ogroman pomak u istorijskoj fikciji“. Većinu dela je napisala na starim kucaćim mašinama. Imala je desetak takvih mašina, jer u blizini nije bilo nikoga ko bi ih popravio, kada bi se nešto pokvarilo. Obično je pisala noću, a preko dana je spavala.

U četrdeset šestoj godini, odustaje od samačkog života i udaje se za meštanina sa ostrva, Rika Ijona Robinsona, 13 godina mlađeg od nje. On je potomak Flečera Kristijana (poznatog po pobuni na bodu Baunti).

„Rik jeste mlađi od mene. Ali deluje da je mnogo stariji. Poseduje taj očinski šarm koji me je privukao. Visok je dva metra i prelep je.“

Ironija cele situacije joj je bila zabavna. „Oduvek sam se sama starala o sebi i na kraju sam ipak postala bespomoćna žena!“ Rik je u lokalnoj administraciji bio ministar zadužen za stanovništvo i razvoj.  Bavio se proizvodnjom i izvozom rajskih palmi i semena, a voleo je i da slika.

Autorka se nije u potpunosti izolovala na ostrvu - 1997 je postala član upravnog odbora gostujućih predavača u okviru međunarodnog programa na odseku za političke nauke Univerziteta u Oklahomi. Nije baš lako razumeti šta je nju kvalifikovalo za ovo mesto, osim činjenice da je bila dobra prijateljica Henrija Kisindžera koji je bio predsedavajući. Tokom nekoliko godina odlazila je na sastanke odbora dva puta godišnje.

Mekalou je imala mnogo prijatelja na visokim pozicijama u Sjedinjenim Državama, uključujući Džordža Buša starijeg i bivšeg Predsednika predstavničkog doma Njuta Gingriča.

Katastrofalan gubitak vida na levom oku joj se dogodio 2003. godine. „Samo se dogodilo, bum, samo tako.“ Došlo je do degeneracije rožnjače. Rikova pomoć je postala presudna i on nikada nije posustao u pružanju podrške i naporima da vode što normalniji život. „Mogu da pišem“  – ali nije mogla da hoda sama i nije mogla da raspoznaje neravne površine. Postojala je mogućnost da izgubi vid i na drugom oku. Bez obzira na sve, nije prestajala da piše. Njena poslednja knjiga, roman „Bittersweet“, objavljen je 2013. Proglašena je za jedno od 100 Nacionalnih živih blaga.

Mekalou je umrla jednog četvrtka posle podne nakon niza malih moždanih udara. Njena zaostavština je izuzetno vredna, a njeno mesto u istoriji je neosporno. Ostavila je za sobom supruga.

Izvor: www.theaustralian.com.au
Prevod: Maja Horvat