„Divlje guske“ su emotivni pačvork ravničarske provincije u nekom od malih sela sa (naizgled) malim ljudima.
Pisan iz emotivne vizure dve hipersenzibilne, skoro pa bezimene devojčice, ovaj roman nas vodi kroz prelaz iz prve polovine sedamdesetih u drugu polovinu istog desetljeća 20. veka.
Ipak, vreme radnje u ovom romanu, najvećem i najprijatnijem iznenađenju hrvatske književnosti ne samo prošle godine, postaje ili već jeste, sasvim irelevantno.
Kroz sam roman, nikako slučajno, prolaze mnogi, ljudi, životinje, biljke, igračke, sprave, objekti, uvek jednako važni u onome što imaju i što žele reći.
Naše bezimene bliznakinje žive u disfunkcionalnoj porodici. Takav zaključak se nameće na samom početku romana. Otac je dobričina ili naizgled dobričina, Adamovićeva nam ostavlja mogućnost(i) da sami donesemo odluku ne samo u vezi sa ocem, već i sa drugim, što istaknutijim, što manje istaknutim „članovima“ romana.
Strastveni lovac, otac, u tom smislu, živi za trenutak kada će uloviti divlju gusku i dokazati sebi, familiji, rodbini, drugima, da je ne samo vešt lovac, već i sposoban čovek vredan svakog poštovanja. U nekom trenutku, poći će mu za rukom da se dočepa toliko željenog plena, ali...
Majka je prkosna, pa i hrabra, vrlo otresita žena, jedna od siromašnih i gladnih Bosanki i Bosanaca koji su svoj zavičaj i brda, zamenili nečijim tuđim zavičajima i ravnicom. Majka je žena koja ume da voli i mrzi jednakom snagom, jedna od dve osobe za koje su naše bliznakinje najviše vezane.
Druga osoba je Baba, koja, da ne bude zabune, nije samo rodbinsko „zanimanje“, već i vlastito ime, jednako kao i ono koje je dobila na krštenju – Katarina.
Babu u selu niko ne voli. Ponajmanje njena snaha – Bosanka.
Baba u selu nikog ne voli. Ponajmanje njenu snahu – Bosanku.
Ipak, Baba, koja, biološki gledano, nije prava baba, jer jeste očuvala i othranila, ali ne i rodila oca, glavnih junakinja, voli bliznakinje, nežna je i dobra prema njima.
Usred tog vrtloga, bliznakinje nas upoznaju i sa čitavom menažerijom rođaka, suseda, samog života u multietničkom, pa i multirasnom selu, sa njihovim stremljenjima, nadama, dobrim ili lošim izborima, iskorištenim i propuštenim šansama, sa njihovim duhovima, na kraju krajeva.
Ovaj roman, u svojoj srži vrlo dubok, psihološki, čak, lako može biti metaumetinička transverzala.
Adamovićeva, sem što sjajno piše, vrlo umešno slika mutnu turobnost ravnice, tehnikom koju bih nazvao Pisanim slikarstvom.
Autorkine boje su snažne, impresionističke, nije ih lako zaboraviti niti ih se otresti. To su boje što još dugo ostaju u nama.
Takođe ova knjiga, bez većih problema bi se mogla prebaciti na film. Asocijacija sa „Skupljačima perja“ je, bar meni, bila neminovnost. Možda bih tu dodao i „Kuda idu divlje svinje“ (ah, te divne divlje divljine), ali ni u jednom trenutku ta poređenja nisu na štetu autorke i njenog nesumnjivo sjajnog romana.
„Divlje guske“ su, kao i Julijana Adaamović, bar što se mene tiče, veliko otkrovenje. „Divlje guske“ su i jedan od najboljih romana što sam pročitao prethodnih godina. Roman koji ima šanse da jednoga dana bude klasik ne samo novije hrvatske kulture.
Potresno! Snažno! Izuzetno!
Autor:
Ljubodrag Stojanović