Književni maraton i nepresušni izvor priče o knjigama

Književni maraton u knjižari Delfi SKC privukao je veliku pažnju čitalaca koji su na jednom mestu mogli da se upoznaju sa novitetima Lagune objavljenim za Noć knjige.

 

Najpre je svoj porodični projekat predstavio bračni par Zolotić.
 
Topla i maštovita priča Aleksandre Zolotić „Sve se kreće ka Proplanku sreće“, isprepletana čarobnim ilustracijama Aleksandra Zolotića, poziva čitaoce na nezaboravno putovanje kroz svet osećanja, prijateljstva i mašte – onaj u kojem i najobičnije igralište može postati kapija u sasvim novi svet.
 
Aleksandra nam je otkrila da ideja za knjigu zapravo potiče od ideje scenarija za pozorišnu predstavu, a inspiracija za priču bila su i njihova deca Petra i Vasilije: „Razvijala sam ideju kroz tekst i onda u jednom trenutku shvatila da možda o ovoj temi, temi osećanja koja je uvek aktuelna, mogu da kažem više kroz samu priču. Držala sam se onih bazičnih, kao što su sreća, tuga, ljutnja, ljubomora, usamljenost.“
 
Aleksandar Zolotić je izuzetan ilustrator sa internacionalnom karijerom, ali je rad na ovoj knjizi nosio i veliku odgovornost, zbog čega je i malo duže potrajao zbog posebne pripreme: „Ali to i jeste moj manir, volim da rad na knjizi malo odstoji, da provedem vreme sa njim, da mogu da steknem utisak da li to dobro napreduje.“
 
Poseban izazov za ilustratora bio je prelaz iz jednog osećanja u drugo: „Cilj je bio da se tim laviranim tonovima dočara smena osećanja, koja nekad dolaze naglo i neočekivano.“
 
Kultni dečji pisac Uroš Petrović govorio je o novoj „Tajnovitoj bajci“, koja nosi naziv „Čudesno jezero“ i prikazuje avanture dvoje radoznale dece, Lave i Rioba.
 
„Uživam u svakoj bajci iz ovog serijala. Ja ne pišem sa predumišljajem, kako bih nešto promovisao, nego pratim puteve priče. Na kraju, u knjizi ima avantura za decu, i ono kada se pređe granica, jer svi mi volimo ponekad da pređemo granicu, ali uvek bude i nešto između redova, a to je za odrasle“, rekao je Uroš, istakavši da, osim priče o učenju kroz greške, ova knjiga nosi i važnu ekološku poruku, jer govori o važnosti čuvanja prirode i krhke ravnoteže sveta.
 
Knjigu savršeno dopunjuju ilustracije Ane Grigorjev, kojoj Uroš daje potpunu slobodu prilikom oslikavanja njegovog književnog sveta. „Priča je osnova svega i ne bi došlo do bilo kakve ilustracije da nema inspirativne priče. Prvo me povuče atmosfera knjige i onda je gradim od prve do poslednje scene i zato nisam spremna da bilo šta pokazujem pre nego što skroz završim, zato što prva i poslednja scena uvek budu u istoj fazi rada. U ovoj knjizi mi je bilo interesantno što priroda i likovi dišu zajedno. Trudila sam se da prikažem ono što je nevidljivo, i miris, i ukus, i vetar, i svetlucanje, da se sve to oseti kroz sliku“, rekla nam je Ana, koja je ovom prilikom predstavila i svoju knjigu za decu – četvrtu iz serijala „Srećne porodice“. „Ovaj serijal knjiga je nastao od ilustracija. A onda sam napisala i priče, jer su to sve moje emocije i moji događaji iz života. Nadam se da se oseća moja iskrenost. To su tople ljudske priče, ali i most između ljudskog i životinjskog sveta, jer životinje su glavni junaci. Trudila sam se da to prikažem pitko i da u ljudima probudim potrebu da beleže i pamte svakodnevne situacije, koje su najdragocenije, a često ih uzimamo zdravo za gotovo.“
 
Autorka Jelica Greganović predstavila je svoje knjige za decu „Bau-Bau“ i „Gde živi ljubav“, koje pripadaju serijalu knjiga u kojima istražuje dečji unutrašnji svet, kroz tople priče, ljupke ilustracije i nezaboravne junake: „Sve četiri knjige iz serijala su prva četiri osećanja koja se javljaju kod dece – i u vezi sa tim sam se konsultovala sa psihologom – a to su ljubav, strah, ljutnja i tuga. Mislim da će deca sasvim da se prepoznaju u knjigama. Naučiće da se straha ne boje, iako treba da postoji strah. Ja sam uvek mislila da je strah prokazan, da uopšte nije loša pojava, ali strah je opstanak. Ljudi treba da se boje, jer nikad ne znaš šta stvarno živi u nekom mraku. Deca treba da makar malo upoznaju šta može da stoji iza straha i da ne moraju da se boje baš svega što šušne i krcne. A kad je ljubav u pitanju, zvuči stereotipno, ali ja duboko verujem da ljubav živi svuda i treba je deliti. I to je ono što deci neko treba da pročita“, rekla je Jelica Greganović, otkrivši kolika joj je čast što piše za najmlađu publiku. „Pišem za decu koja ne znaju da čitaju i to mi je velika čast i veliki napor, i divim se ljudima koji se rode sa tim darom. Osećam veliku odgovornost. Sada je sve manje onih koji pišu za sasvim male, a meni kao piscu najveća je čast kada mi neko pošalje snimak ili fotografiju, gde vidim da na mojoj knjizi neko uči da čita.“
 
Knjiga istoričarke Aleksandre Vuletić „Brak u modernoj Srbiji“ sagledava brak kroz uticaje države, crkve, društva i pojedinca u Srbiji 19. i 20. veka – u vreme stvaranja moderne države i društva. „Oduvek me je interesovala prvenstveno društvena istorija, istorija privatnog svakodnenog života, istorija običnog malog čoveka. Što se tiče teme braka, zainteresovala sam se, kada sam u arhivu naišla na brojna dokumenta koja govore o braku, a koja bacaju drugačije svetlo na brak u to vreme, od one slike koju mi obično imamo“, istakla je Aleksandra. Ona je naglasila da „mi brak u prošlosti, naročito u XIX veku, posmatramo pojednostavljeno i idealizovano kroz jedan patrijarhalni model braka, gde je muž dominantan, a žena mu podređena. Taj model braka jeste bio dominantan, ali dokumenta pokazuju da je taj model bio prilično elastičan i da je unutar njega postojalo mnoštvo različitih varijanti, različitih odnosa između muževa i žena i da je bio mnogo bogatiji moderniji i znatno bliže nama.“
 
Prema njenim rečima, u prvim decenijima 19. veka država je ulagala velike napore da reguliše brak jer je u to vreme brak bio najvažnija društvena institucija: „Bilo je bitno da se brak reguliše zato što za vreme osmanske vlasti, kada nije postajala jaka centralna državna vlast, jaka crkvena vlast, to društvo je bilo pomalo raspušteno i ljudi su živeli bez nekih ograničenja, bez nekih kalupa, i država je u prvim decenijama 19. veka pokušavala da kanališe bračni život da bi kanalisala uopšte celokupan društvani život.“
 
Knjiga „Niko nije rekao da će biti lako“ dr Stefana Jerotića, psihijatra i psihoterapeuta Klinike za psihijatriju UKCS i asistenta na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, donosi odlično napisane priče, 15 slučajeva iz psihijatrijske prakse, kojim ispisuje našu stvarnost i probleme sa kojima se suočavamo.

„Moj primarni posao jeste psihijatrija ili psihoterapija, i uvek je prva želja da se pomogne ljudima. Kroz pisanu reč imate mogućnost da dodirnete mnogo veći broj ljudi, ako je ono što imate da kažete konstruktivno i što može da pomogne. Zašto bi ovo što sam pisao moglo da pomogne ljudima? Ovo nije knjiga samopomoći, niti se treba čitati tako, već je knjiga psihoterapijskih priča koje su zasnovane na kliničkoj praksi i one opisuju tok psihoterapije, kako je ona išla kod svakog pojedinačnog čoveka. Ali taj tok se naizmenično smenjuje sa kratkim pojašnjenjima u kojima dajem kontekst, neke psihopatološke obrasce, pojašnjavam šta je, na primer, panični napad, kako on izgleda, da li možda predstavljava jednu vrstu egzistencijalne slabosti, da li se čovek ikada može osloboditi od nekih agresivnih i sebičnih impulsa koji se nalaze u onome što Jung zove senka, šta su antidepresivi i kako oni deluju i čega se tu treba plašiti, a čega se ne treba plašiti. Ali ono što je centar jeste psihoterapijska priča o čoveku, to je stožerni deo, i zato je knjiga tako romaneskno oblikovana. I ono što je poenta, psihoterapijska priča nikad nije samo priča o jednom čoveku, već je priča o odnosu između pacijenta i psihijatra ili psihoterapeuta, zato što mi nismo izolovane svesti i uvek se oblikujemo u odnosu na druge ljude. Tako sam i ja sâm oblikovan, zajedno sa raznim ljudima sa kojima dolazim u kontakt. I, naravno, imam i svoja lična osećanja i razmišljanja o svemu što se dešava.
 
Čitaocima se predstavila i autorka Vida Crnčević Basara i to svojim novim romanom „Humano preseljenje“, koji je kao pogled u ogledalo iz kojeg poznato lice namigne i kaže: „Preživela si“. „Nije toliko važno šta je glavna junakinja Marta Krstić preživela, važan je njen doživljaj onoga što je preživela“, rekla nam je na početku Vida Crnčević Basara. „Marta je žena koja načinje svoje četrdesete godine, koja je u hroničnom neprihvatanju svega i svačega, a pre svega svoje sredovečnosti i svega što, po njenom mišljenju, surovi život nosi. Tako da ona preživljava relativno normalne stvari. Ima tu priče da muž nalazi mlađu – klasika, ali sve te priče su povod da se priča o nečemu drugom, a to je kako mi žene prihvatamo život. U jednom trenutku Marta kaže da je svet Roršahova mrlja, svet je ono što vidimo. Tako da to što ona vidi, i način na koji ona to interpretira, važnije je od onoga što se njoj uistinu događa. A događa joj se to da u celom tom svom neprihvatanju završi i u duševnoj bolnici. Ona smatra da su joj sve napravili njen muž i njegova nova devojka, ali to je pod velikim znakom pitanja, jer sve je u ovom romanu, kako sam već rekla, dato kao percepcija glavne junakinje.“
 
Autor kultnog serijala „Kosingas“ i romana „Sveti rat za Carigrad“ i „Gorolom“ Aleksandar Tešić, predstavio je novu istorijsku pustolovnu pripovest – „Lazarevo časomerje“. Roman vraća čitaoce u 1404. godinu i vodi ih na fascinantno putovanje kroz srednjovekovnu Evropu, oživljavajući prostore između atoskih pravoslavnih manastira i daleke Rusije. Delo prati sudbinu majstora Lazara Svetogorca, nekadašnjeg časovničara, koga je zanavek obeležila sinovljeva tragična pogibija u Dubrovniku. Osećaj krivice usmerava ga ka tišini i pokajanju u monaškoj keliji. Ali sudbina je imala drugačije planove za ovog genijalnog izumitelja... „Svakim romanom pokušavam čitaocima da pružim nešto novo, nešto što nije toliko poznato u našoj istoriji i književnosti. Tako je i ovoga puta. Slučajno sam pročitao u jednoj knjizi o tom časomerju koje je Lazar napravio u Moskvi, na poziv velikog moskovskog kneza. Prvo me je privuklo to njegovo veličanstveno putovanje od Svete Gore do Moskve. Početkom 15. veka to je bio praktično nemogući podvig. O Lazaru u istorijskim knjigama je vrlo malo. Zato mi je bilo vrlo zanimljivo da o njemu napišem ovu knjigu i da pokušam da rekonstruišem to putovanje od Svete Gore, preko raskošnog ali opasnog Carigrada, pa do nemirnih talasa Crnog mora i divljih tatarskih stepa, Oleškija i Kijeva, i da pretpostavim sa čime se sve tada suočavao“, približio je Tešić svoju novu knjigu.
 
Devetnaest priča o istorijskim događajima i ličnostima, koje pokazuju i dokazuju da nikakvu pouku iz svoje bogate, burne i slavne prošlosti nismo izvukli, napisao je Momčilo Petrović u knjizi „Bilo nekad u Srbiji“.
 
„Dok sam radio na knjizi, moja namera je bila da istaknem priče o događajima iz prošlosti koji se na začuđujući način ponavljaju i danas“, istakao je Petrović i dodao: „Otuda, recimo, priča u ubistvu kneza Mihajla, koja nam se vratila kroz atentat na Zorana Đinđića. Neverovatne su podudarnosti u detaljima u ova dva slučaja. Jedna priča je o studentskim protestima 1968. a koga zanima može da nađe paralelu i sličnosti i razlike sa događajima koji još traju.“

Čitaoci će u knjizi pronaći i priču o političkoj netrpeljivosti u društvu, o linču opozicije 1889. godine, nasilju na ulicama, netrpeljivosti prema političkim protivnicima, fizičkim nasrtajima na neistomišljenike.
 
„Druga grupa priča je o događajima koji su na neki način prećutani ili je slika o njima iskrivljena, a ja sam ih pomenuo da se ne bi ponovili. Treća grupa priča tiče se pojedinaca u žrvnju istorije“, rekao je Petrović.
 
Urednica knjige Dubravka Dragović Šehović je istakla da je knjiga „Bilo nekad u Srbiji“ pravi biser: „Moca je jedan redak pisac koji je detalje, kada je naša istorija u pitanju, predstavio na potpuno nov način, i svaka njegova knjiga je jedno pravo malo blago. Ovih 19 priče su fenomenalne jer nam otkrivaju događaje koji su se desili u više-manje dalekoj prošlosti, ali pokazuje i to da nam se neki jednostano ponavljaju i pokazuju nam da zaista nismo dobri učenici kada je istorija u pitanju.“
 
Sa jednim od najznačajnijih savremenih pisaca Srđanom Valjarevićem razgovarali smo o novoj knjizi „Roman o agoniji i vedrini“, kojim je završio sagu o svojim čuvenim junacima Fricu i Dobrili. „Nije rastanak bio buran, nije bilo velikih emocija. Meni su se oni bili već pomalo i smučili i onda sam napravio lik Naratora da bi mi pomogao da završim priču. Počelo je ’98. u Danasu, pa sam prestao 2002, jer su tada oni otišli u Švajcarsku. Pa sam posle nastavio. Sada je kraj, iako mi već malo nedostaju. Ali, iako sam mislio da mogu da radim u isto vreme to i roman koji već duže završavam, ispostavilo se da ne mogu i da je u pravu bio jedan moj prijatelj, koji mi je rekao da je vrlo teško raditi na dve fikcije istovremeno. Ali bilo mi je zanimljivo sa njima, jer sam ih vodio svuda sa sobom. Kad sam počeo drugi serijal, oni su se vratili u Srbiju. Procenili su da je u Srbiji bolje nego u Švajcarskoj. I onda sam se više bavio politikom i svakodnevnim stvarima, i manje-više sve što se meni dešavalo – korona i sve, dešavalo se i njima, s tim što sam razdelio na sve likove. Gde god bih putovao, nosio sam i laptop. Pa je tako Kinez, koji je od kuvara u kineskom restoranu postao konceptualni umetnik, pravio performanse po Banjaluci, dok sam bio tamo na gostovanju“, ispričao nam je Srđan Valjarević, otkrivši da će priča o Fricu i Dobrili nastaviti da živi kroz film, za koji scenario radi naš proslavljeni reditelj, scenarista i pisac Goran Marković.
 
Dragoljub Stojković, autor „Sedef-magle“ i koscenarista istoimenog filma, napisao je beskrajno duhovit i gorak roman „Optički nišan“, o junaku zaglavljenom u žrvnju ratnih strahota i apsurda.

Stojković je roman bazirao na događajima koje je sam iskusio tokom šest meseci 1998. kao artiljerac na Kosovu, ali roman nije autobiografski: „Počeo sam pisanje tako da sam sebe postavio za glavnog junaka, ali to nije bio dobar način. I onda sam se prebacio u ulogu naratora što je bio pun pogodak jer sam mogao da pišem o onome što sam video. I glavni junak Svetko Peš i svi likovi u romanu su kompilacija ljudi koje sam upoznao, ali je Svetko posebno nesnađena ličnost. Visok oko dva metra i težak kao desetogodišnje dete, i kao takav završava u vojsci. On piše, želi da bude pisac i, zapravo je vrlo talentovan, samo ga niko ne shvatao ozbiljno, jer je prosto Svetko Peš.“
 
Urednica Dubravka Dragović Šehović je bila oduševljena romanom na prvo čitanje: „Roman je neobičan, potpuno drugačiji od Dragoljubovog dosadašnjeg pisanja. „Optički nišan“ predstavlja ostvarenje koje nas vraća pred kraj 90-ih godina, upoznaje nas sa prilično neobičnom skupinom likova. Ne mogu da kažem da je ijedan lik potpuno uravnotežen. Svi su malo pomereni iz uravnoteženosti i baš zato je ovaj roman interesantan. Tome doprinosi i izrazita duhovitost autora.“
 
Čast da spusti zavesu Maratona ovoga puta imao je Zoran Petrović koji je predstavio „Boju straha“, nastavak „Ukusa straha“, prvog psihološkog trilera na ovim prostorima koji se kroz metode forenzičke psihologije bavi temom profilisanja serijskih ubica. U ovoj priči Kristina Preradović i profesor Petrović iznova se suočavaju sa devijantnim umovima i zločinima koji prevazilaze granice razuma. „Ovaj roman se apsolutno naslanja na prvi deo, ali postoji potpuno novi slučaj, novi ubica. Ti devijantni umovi i zločini su kao što je i sâm mozak, nepresušni izvor inspiracije, kao i potreba da se dokuči šta je to u ljudskoj prirodi što tera čoveka na takvo nešto. Najviše me je inspirisao Džon Daglas, čovek koji je izmislio profajling kao metod istrage, autor ’Mindhuntera’, čovek po čijem su liku snimane serije ’Mindhunter’ i ’Criminal minds’“, objasnio je Zoran Petrović, ističući da je nadahnuće pronalazio u stvarnim ubicama i slučajevima koje je Daglas tokom svoje duge karijere intervjuisao.



Ovo je bio samo deo noviteta Lagune, a ostale naslove možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs.