Književni hitovi i kratkovidi izdavači koji su odbili da ih štampaju

Verovatno ni ne slutite kako svirepo mogu da zvuče ova pisma odbijanja. Nije ni čudo što su urednici u izdavačkim kućama dobili s vremenom takav oreol „nedodorljivih“. Ova praksa pripada nekoj drugoj epohi…



1. „Na putu“ – Džek Keruak

Pre nego što je 1957. godine Vajking pres odlučio da ga objavi, Keruakov roman „Na putu“ je odbio popriličan broj poznatih (i manje poznatih) izdavača. Ovo je deo pisma koje je piscu stiglo od urednika izdavačke kuće Knopf:
 

Kakvo besmisleno traćenje talenta... ovaj preobimni, nepotrebno razvučeni i neubedljivi roman bi se najverovatnije slabo prodavao, a na sve strane bi pljuštali sarkastični prikazi ogorčenih recenzenata.

Nimalo mi se ne sviđa.

2. Rukopis Gertrude Stajn

Nakon što je poslala jedan od svojih rukopisa izdavaču Arturu Fajfildu, Gertrudi Stajn je 1912. godine stigao sledeći odgovor:
 

Draga gospođo,

Ja sam samo jedan, samo jedan, samo jedan. Jedno jedino biće, sve vreme samo jedno. Ne dva, ne tri, samo jedan. Samo jedan život, samo šezdeset minuta u jednom satu. Samo jedan par očiju. Samo jedan mozak. Samo jedno biće. A budući da sam samo jedno ljudsko biće, sa jednim parom očiju, jednim vremenom, jednim životom, nisam u stanju da pročitam vaš rukopis tri ili četiri puta. Čak ni jedanput. Samo jedan pogled, jedan pogled je dovoljan. Ne bismo prodali nijedan primerak. Nijedan. Nijedan.

S poštovanjem,
A. Č. Fajfild

3. „Životinjska farma“ – Džordž Orvel

Da je znao da će do početka narednog milenijuma Orvelov roman privući više od dvadeset miliona kupaca, nekadašnji urednik izdavačke kuće Fejber i Fejber T. S. Eliot možda ne bi napisao ovo pismo:
 

13. juli 1944.

Dragi Orvele,

Znam da si želeo da brzo donesemo odluku o „Životinjskoj farmi“, ali naša pravila nalažu da mišljenje o rukopisu moraju dati dva urednika, a to je neizvodljivo za samo nedelju dana. Kako bih ubrzao proces, zamolio sam predsedavajućeg za pomoć. Ispostavilo se da se on slaže sa mnom u glavnim tačkama. Obojica smatramo da je ovo izvanredan rukopis; da je priča vešto konstruisana i da drži pažnju od početka do kraja – a to je nešto što je, još od Gulivera, pošlo za rukom veoma malom broju pisaca.

Sa druge strane, nismo ubeđeni (a siguran sam da bi se i ostali urednici složili) da je ovo ugao iz koga bi trebalo kritikovati trenutnu političku situaciju. Kao izdavačka kuća kojoj nije stalo isključivo do profita, smatramo da je naša dužnost da objavljujemo i stavove protivnika dominantne državne politike, ali ništa nas ne navodi na zaključak da bi ova knjiga doprinela javnom dijalogu.

Lično smatram da ova alegorija ne poziva ni na šta drugo do na puko kontriranje. Od čitaoca se očekuje da pokaže simpatije prema autorovim željama i prigovorima, ali ovo uopšteno trockističko gledište, koje predstavljaš kao ispravno, meni deluje krajnje neubedljivo. Stiče se utisak da sediš na dve stolice, ne želeći da se zameriš ni onima koji kritikuju ruske ambicije iz ugla autentičnog komunizma, ni onima koji su, iz potpuno suprotnih razloga, zabrinuti za budućnost malih država. Naposletku, tvoje svinje su daleko inteligentnije od ostalih životinja i stoga najkvalifikovanije da vode farmu – bez njih zapravo ne bi ni bilo „Životinjske farme“: nije im, dakle, bio potreban komunizam, već više svinja spremnih da rade u javnom interesu.

Veoma mi je žao, jer će onaj ko odluči da objavi ovu knjigu imati priliku da objavi i tvoja buduća dela, a ja te izuzetno cenim kao odličnog pisca i osobu od integriteta.

S najdubljim uvažavanjem,
T. S. Eliot

4. „Stakleno zvono“ – Silvija Plat

Silvija Plat je svoj prvi i jedini roman poslala izdavačkoj kući Knopf po pseudonimom Viktorija Lukas. Iz dva priložena pisma vidimo da je urednik „džbdž“ u prvi mah predložio da se rukopis odbije, da je njegovo interesovanje za trenutak oživelo kada je saznao stvarni identitet autorke, ali i da je na kraju ipak ostao neumoljiv.
 

Predlažem odbijanje.

Nije mi jasno šta su to Hajnemanovi ljudi videli u ovom debi romanu. Možda nekakvu američku mladalačku drskost. U svakom slučaju, ovde nema dovoljno talenta da bi se opravdalo gubljenje našeg dragocenog vremena.

džbdž

 

Kada sam otkrio da je reč o Silviji Plat, odlučio sam da ponovo – ili, bolje rečeno, pažljivije – pročitam „Stakleno zvono“. Taj podatak je priču učinio u neku ruku zanimljivijom (jer mi je sada jasno da je autobiografska), ali ipak nedovoljno za jedan roman. Problem je u tome što ona ne ume da iskoristi materijal na način na koji bi to učinio pravi romansijer; ne ume da zauzme stav, da proceni koje bi epizode iz njenog života imale prioritet. Gospođica Plat piše o stvarnim događajima koji bi, sami po sebi, bili dobri za priču, ali kada ih sve nabacate na gomilu, ne dobijate kvalitetan roman. Ni u jednom trenutku ne možete da osetite, na primer, duboko očajanje koje bi ovu devojku podstaklo na samoubistvo. Šteta, jer gospođica Plat vešto barata rečima i ima oko za neobične i živopisne detalje. Možda će sada, kada je ovu knjigu izbacila iz sistema, početi da razmišlja o tome kako da svoj talenat iskoristi na efikasniji način. Sumnjam da će iko prihvatiti ovaj rukopis, ali možda ćemo imati sreće sa sledećim.

džbdž

5. „Sunce se ponovo rađa“ – Ernest Hemingvej

Pročitajte pismo kojim je Hemingveja odbila uvređena gđa Moberli Luger, urednica u izdavačkoj kući Pikok i Pikok.
 

14. juni 1925.

Dragi g. Hemingvej,

Zahvaljujem Vam se na poslatom rukopisu „Sunce se ponovo rađa“ i sa žaljenjem Vas obaveštavam da u ovom trenutku nismo u stanju da Vam ponudimo naše usluge.

Dozvolićete, nadam se, da budem iskrena, jer i Vi ste takvi u svojoj prozi. Ono što sam ovde pročitala neverovatno je prozaično i uvredljivo. Vi ste prava muškarčina, zar ne? Nimalo me ne bi iznenadilo kada bih saznala da ste celu ovu priču napisali zaključani u nekom klubu, sa olovkom u jednoj i brendijem u drugoj ruci. Zbog Vaših umišljenih, alkoholom natopljenih, šta-ćemo-sada likova, bila sam primorana da i sama posegnem za čašom brendija – kako ne bih zaspala čitajući 250 strana teksta o muškarcima koji svakih pet minuta moraju da prilegnu kako bi se otreznili. Pikok i Pikok od novih rukopisa očekuje inovativnost i hrabrost, a bojim se da u onome što ste nam poslali nema ni jednog ni drugog.

Kvalitetna priča, g. Hemingvej, počiva na kvalitetnim likovima, a u Vašem romanu ih je nemoguće pronaći. Podsetite me, molim Vas, ko je od njih neženja slomljenog srca koji besciljno luta Evropom? Aha, naravno! Svi oni! Ako sam dobro razumela, Džejk Barns bi trebalo da je protagonista ove priče. Protagonista je, g. Hemingvej, ličnost do koje je čitaocu stalo, za koju navija. Džejk Barns je isuviše otuđen, isuviše pasivan; sumnjam da bi imao dovoljno energije da okrene sledeću stranicu Vašeg romana kako bi video šta će mu se u nastavku desiti. Nije mi se dopao ni način na koji ste prikazali Majka. Nema ničeg neprivlačnijeg od muškarca koji mirno posmatra dok ga žena vara sa pola kontinenta. Još uvek nisam ništa rekla o Bret, Vašem uvaženom ženskom liku. Očekujete li da se žene identifikuju sa površnom devojkom koja skače iz kreveta u krevet? Odgovoriću Vam, g. Hemingvej: ja nisam. Vaši beskrvni junaci zaslužuju jedni druge, ne zna se ko je isprazniji od koga.

Trodimenzionalne likove je, naravno, nemoguće stvoriti kada je rečnik kojim se služite dvodimenzionalan. Da li ste ikada pročitali neku knjigu? Čuli za stil? Kompleksnost dikcije? Priznajem da mi još uvek nije jasno kako je od Vaših kratkih, zakržljalih rečenica nastao roman ove dužine. Daću Vam par konkretnih primera. Sve što na početku romana imate da kažete o Robertu Konu, jednom od ključnih likova, staje u ovu rečenicu: „Ja sam mu bio prijatelj s tenisa.“ Šta nam to govori o njemu? Ništa. Kasnije, kada Džejk posmatra Senu – čudesnu, staru, u najlepšoj poeziji opevanu Senu – Vi pišete: „Reka je bila lepa.“ Lepa? Reka je bila lepa? Moj mali sin bi je bolje opisao!

Ukratko, Vaš roman me je rastužio, g. Hemingvej. Već je 1925. i ja sa nestrpljenjem čekam dan kada će grubijani prestati da mi šalju svoje rukopise. Misija Pikoka i Pikoka je da objavljuje romane koji će inspirisati čitaoce. Sam bog zna da nam je to u ovom trenutku preko potrebno. Ono što nam pak nije neophodno jesu traktati o borbama sa bikovima i zaludni muškarci koji se besomučno opijaju.

Srdačan pozdrav,
Gđa Moberli Luger

6. „Mobi Dik“ – Herman Melvil

Urednik britanske izdavaćke kuće Bentli i sin Piter Dž. Bentli se piscu Hermanu Melvilu obratio pismom sledećeg sadržaja:
 

Poštovani gospodine,

Sa velikim interesovanjem smo pročitali vaš neobični roman „Mobi Dik“, ili „Kit“. Uprkos dužini rukopisa, zbog koje će neki od nas pre vremena morati da potraže usluge optičara, Vaša priča nam se veoma dopala. Čini nam se, ipak, da bi izvesne izmene u velikoj meri doprinele popularnosti knjige kod naših mušterija. Kao prvo, moramo da Vas pitamo, da li je zaista neophodno da antagonista bude kit?

Iako je reč o veoma simpatičnom, iako pomalo ezoteričnom, elementu zapleta, bilo bi zgodno kada biste se odlučili za nešto što bi knjigu učinilo privlačnijom mlađoj publici. Ne bi li, na primer, bilo zanimljivije da se kapetan bori sa izopačenom žudnjom za mladim ženama bujnih oblina? Sigurni smo da bi Vaš dragi prijatelj i vrsni pisac Natanijel Hotorn mogao da Vam pruži pokoji koristan savet po tom pitanju.

Čak i ako se ne bismo mešali u ribolovačku strast kapetana Ahaba, bojim se da bismo morali da uradimo nešto u vezi sa njegovim religioznim osećanjima. Davanje prednosti jednoj religiji u odnosu na druge bez sumnje bi uvredilo neke od naših čitalaca, a najveća žrtva u celoj priči bio bi naš bankovni račun. U slučaju da smatrate da bi se to nepovoljno odrazilo na motivaciju Vašeg junaka, možda biste mogli da napišete da je luteranac? I sami znate da se luteranci uvek na nešto žale, ali nama to ne bi smetalo jer ih u Londonu nema mnogo.

Zamolili bismo Vas takođe (pobogu, čoveče, mi samo pokušavamo da prodamo knjige) da se jednom zasvagda oprostite od oblika „tvojega“ i „mojemu“, jer većina čitalaca ne želi da im se prijatni sati provedeni uz knjigu pretvore u vikarovu nedeljnu propoved.

Vaši prethodni romani „Tajpi“ i „Omu“ su nas oduševili. Ljudožderstvo, golotinja urođenika i slično su upravo ono što se traži. Nadamo se da ćete nam uskoro poslati još sličnog materijala.

Vaš partner u komercijalnim uspesima,
Piter Dž. Bentli
Urednik
Izdavačka kuća Bentli i sin
London, Engleska

Autor: Rejčel Hodin
Izvor: thoughtcatalog.com
Prevod: Jelena Tanasković