Književna kritika romana „Krvavi mesec“: Briljantni detektiv se vratio

Kako vreme leti! Pred nama je već trinaesti roman o detektivu Hariju Huleu, ponovo iz pera neumorne norveške književne zvezde, i u Srbiji veoma omiljenog i rado čitanog Jua Nesbea. Kažu da broj 13 donosi nesreću, što se ovoga puta nije pokazalo kao tačno – Nesbe u „Krvavom mesecu“ na 500 stranica gradi razbarušenu kriminalističku povest punu krvi, priču o osveti i serijskom ubici koji će učiniti sve da postigne svoj cilj. Imajte u vidu: u pitanju je triler sa snažnim uplivom bizarnog i makabrističkog, toliko izraženim da bi se bez mnogo razmišljanja mogao okarakterisati i kao horor. Nije ovo „lagana misterija“ u stilu Agate Kristi, već poniranje u najmračnije kutove ljudskog uma – sve sa kronenbergovskim parazitima i drvećem „ukrašenim“ odsečenim ljudskim glavama. Upozoreni ste – ovo nesumnjivo nije roman za one sa slabim stomakom! Nesbe ovoga puta nema nameru da pritisne kočnicu.

Istina, viđali smo slične postavke kod Nesbea i ranije, i to ne jednom. Ipak je ovo trinaesti deo serijala koji nikada nije bio poznat po svojoj narativnoj raznovrsnosti, ali je za pohvalu pokušaj da se ode koji korak dalje i osveži postavka. Nesbe je svoje zanimanje za horor ispoljavao i pre, a posebno u nedavno objavljenoj zbirci „Ostrvo pacova“, s tim da je u „Krvavom mesecu“ podigao uloge. Nakon „Noža“, u kome je glavnog junaka Harija Hulea duboko zaglibio u beznađe, Nesbe ne popušta stisak – „nema odmora za zločeste“ dok novi niz užasnih ubistava mladih žena potresa Oslo. Hteo – ne hteo, Hule će na kraju morati da zasuče rukave i krene u poteru za još jednim izvitoperenim serijskim ubicom. Takva mu je sudbina, a to se – uostalom – od njega i očekuje. Nakon prologa smeštenog u Los Anđeles, umorni Hule vraća se u Norvešku nakon što je prisiljen da prihvati ponudu multimilijardera Markusa Reda da za velike pare „spere ljagu sa njegovog imena“. To neće biti nimalo lako, imajući u vidu da je Red nitkov spreman na sve, pa čak i ako nije kriv za nestanke/ubistva svojih mladih ljubavnica, svakako ima pregršt drugih grehova na duši. Hule sastavlja tim otpadnika, koji sačinjavaju diler, korumpirani policajac i teško bolesni psiholog, i upušta se u smrtonosnu igru dok vreme ističe.

Istovremeno, tu su i neraščišćeni Harijevi odnosi sa Katrinom Brat, koja se prvi put pojavila u „Snešku“ (2007) i tokom godina postala jedan od najvažnijih likova u serijalu i, uz Rakel Fauke, ključna žena u Huleovom životu, kao i nastavak njegove priče s Aleksandrom Sturdzom, seksepilnom forenzičarkom rumunskog porekla koju je naš junak sreo i zavoleo u prethodnom romanu. Privatni i poslovni plan se mešaju, a uporni istražitelj gura dalje, bez obzira na to što ovoga puta često i žestoko pogreši u proceni. Razgranata je ovo priča, naseljena brojnim likovima od kojih su se mnogi već i ranije pojavljivali u romanima o Huleu, tako da ne čudi što je Nesbeu bilo potrebno pet stotina stranica kako bi zaokružio svoju novu misteriju. Moglo je to kraće i konciznije, istina, ali razglobljeni narativ savršeno odgovara psihičkom stanju glavnog junaka koga su događaji iz „Noža“ potpuno izbacili iz ravnoteže. Srećom, Nesbe u novom romanu svom Hariju daje jedno malo „plavokoso sidro“ kako bi ga, bar do izvesne mere, smirilo i primirilo.

Hari Hule je glavni junak jednog od najfascinantnijih savremenih kriminalističkih serijala. Više od četvrt veka od njegovog prvog pojavljivanja u „Slepom mišu“ (1997), žilavi, spoljašnjim i unutrašnjim ožiljcima obeleženi Norvežanin korača i dalje, sada stariji, umorniji i razočaraniji, i ne nazire se kraj njegovim avanturama. „Nož“ i „Krvavi mesec“, pa do izvesne mere i „Žeđ“ i „Policija“ koje im prethode, donose dodatni sloj mraka u priče koje su od samog početka bile uznemirujuće i izvitoperene. Biće izuzetno zanimljivo videti kako će se situacija dalje razviti u četrnaestoj knjizi, ali da bismo to saznali, moraćemo da sačekamo nekoliko godina. Šta Nesbe priprema za Hulea? Kuda dalje? U nove istrage, naravno. Čitaoci to očekuju i Nesbe ih, u to sam sasvim siguran, neće razočarati.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31