Da li postoji neki element koji objedinjuje naše zdravlje, dugovočenost i biološke procese indukovan od strane našeg ponašanja i okoline? Ne teorija o svemu, već način da se povežu blagostanje i kompleksni delovi ljudskih života, koji nije samo heuristički, već koji jasno pokazuje na koji način da živite duži i zdraviji život?
To je ono što ćete naći u knjizi „Telomere“: revolucionarni pristup zdravijem, dužem i lepšem životu. Ovo nije nadrilekarstvo. Ovo nije podvala. Kapice na našoj DNK, mali proteinski lanci, zovu se telomere. Duže telomere su dobre, kratke nisu dobre uopšte. Kraće telomere znače kraći životni vek i veći rizik od brojnih hroničnih bolesti koje dobijaju zamah starenjem, uključujući dijabetes, bolesti srca, šlog, demenciju i osteoporozu. Oni koji žele duži i zdraviji život želeće i duže telomere.
Autorke ove knjige su dr Elizabet Blekbern, molekularni biolog, koja je 2009. osvojila Nobelovu nagradu za medicinu, otkrićem telomera i ključnog enzima za njihovo funkcionisanje (telomeraza), i dr Elisa Epel, priznati psiholog koji se bavi poboljšanjem kvaliteta života, čija su istraživanja fokusirana na stres, starenje i gojaznost. One na odličan način spajaju nauku i praktično ‒ nude nam jasne i ostvarljive mudrosti koje svi možemo primenjivati. To što su zajedno uradile proizvelo je specijalnu vrstu knjige, razumljivu i u kojoj mogu da uživaju, kako profesionalci tako i laici.
Jedan koncept, od mnogih, koji mi se posebno dopao jeste poređenje između „perioda zdravlja i perioda bolesti“. Svi mi starimo i podležemo bolestima, ali je sigurno bolje ako vreme kad se osećamo zdravo (period zdravlja) prevlada vreme kada se osećamo bolesno i ranjivo (period bolesti). Odgovor kako da budete duže zdravi, a manje bolesni leži u našem kapacitetu za obnovu ćelija, gde se naše ćelije regenerišu i skraćuju prerano starenje koje sobom nosi i oboljenja. Ćelije koje stare ispuštaju ono što nazivamo „zapaljujućim“ supstancama (citokini, na primer), koje pokreću hronična zapaljenja u našem telu, stvaraju naslage u srčanim i nervnim arterijama, izjedaju ćelije pankreasa (i tako podležemo dijabetesu), kompromitujuće deluju na funkcionisanje imunog sistema (što kontroliše kortizol, hormona stresa) i povezane su sa brojnim mentalnim stanjima, posebno depresijom, post-traumatskim stresom, pa čak i shizofrenijom. Hronični stres je neprijatelj.
Autorke prave analogiju između kapica na DNK, telomera i plastičnih vrhova na vezicama cipela. Kada su kapice netaknute, deoba ćelija (koja se dešava sve vreme) je zaštićenija od neželjenih dešavanja, kao npr. od fizioloških poremećaja ili podsticanja onkogeneze (kreiranje ćelija raka). Vezice sa netaknutim plastičnim vrhovima se ne odvezuju i tako drže cipele stegnute i naše korake sigurnim; slično, sa deobom ćelija (koje se dešava sve vreme u našim telima) potrebno je da su nam kapice na DNK netaknute i da rade na najbolji mogući način.
Kraće telomere mogu biti nasledne, a mogu da budu i rezultat hroničnog stresa (i hroničnog zapaljenja). Treba li DNK da nam bude sudbina? I, da li život pun stresa, trauma i brige treba neizbežno da rezultira kraćim telomerama i bolestima koje to donosi, uključujući depresiju i kancer?
Ovo je deo gde je knjiga vrlo korisna. Blekbern i Epel su optimistične i iznose ubedljive dokaze da možemo da usporimo skraćenje naših telomera (koje rezultira normalnom deobom ćelija) i čak povećamo njihovu dužinu ukoliko je potrebno.
Rešenja za dug i zdrav život su dostupna svima nama. Možemo imati telomere koji nisu prekratke i možemo ublažiti hronična zapaljenja. Traže da im se posveti pažnja, ali su besplatne, ne zahtevaju prethodno odobrenje osiguravajućih društava i možete odmah da se pozabavite time.
Osećajte se dobro i budite zahvalni što ste živi, čim se probudite. Jedite dobro – izbegavajte hranu koju telomere ne vole, kao što su crveno meso, procesirana hrana i previše pomfrita; jedite više ribe i povrća, spremljenih sa maslinovim uljem (Mediteranska dijeta). Ne pušite. Ne pijte previše. Spavajte dovoljno, jer je san potreban telu da se obnovilo (za odrasle je potrebno sedam sati sna). Radite na vašem mislima: pozitivno ili „otporno“ razmišljanje pomažu, dok pesimizam, neprijateljstvo i premišljanje štete jadnim telomerama. Pronađite duhovno-telesnu aktivnost koja vam odgovara; izaberite između meditacije, pune budnosti, sporog disanja, joge i sličnog. Vežbajte! Deset hiljada koraka dnevno je izvodljivo (i merljivo na vašim pametnim telefonima); ne morate da se bavite ekstremnim vežbama, da trčite maratone ili se bavite biciklizmom. Uvek budite okruženi ljudima kojima verujete, kojima se možete okrenuti u slučaju potrebe i koji brinu o vama. Ako možete, probajte da ne živite okruženi ekološkim toksinima, kao što su dizel goriva i olovo, ali to je nešto što ne možete da kontrolišete.
Blekbern i Epel završavaju svoju izvrsno informativnu knjigu laku za čitanje onim što one nazivaju „Manifest o telomerama“. Podstiču nas da „Pazimo... Negujemo... i povezujemo svoje Telomere“ kao i da „Stvaramo zdravije telomere u svom susedstvu i svetu (fokusira se na socijalnim determinantama našeg mentalnog i fizičkog zdravlja).“ Zamislite sopstevne telomere, kao i telomere ljudi koje volite, i postarajte se da se posvetite ovim delikatnim, ali otpornim DNK kapicama. Rezultat će, kao što je rečeno, biti neprocenjiv.
Autor: Dr Lojd Sederer, psihijatar i lekar opšte prakse.
Izvor: psychologytoday.com