Knjiga Nenada Novaka Stefanovića „Apis i Aleksandar“ predstavljena beogradskim čitaocima [video]

Knjiga „Apis i Aleksandar“ Nenada Novaka Stefanovića predstavljena je u knjižari Delfi SKC beogradskim čitaocima, koji su u velikom broju došli da čuju o romanu o ljubavi, izdaji i noći koja je promenila istoriju Srbije



Zašto je roman „Apis i Aleksandar“ važan za našu književnost, objasnio je na početku docent na Katedri za opštu književnost dr Vuk Petrović.



„Ova knjiga čita se veoma lako, što može čitaoca navesti na pogrešan zaključak da je reč o lakom štivu. Lakoća čitanja proizlazi iz veštine autora, dakle iz onog zanatskog, tehničkog, iz iskustva, ali takođe iz autentičnog spisateljskog dara. Autor je aktualizovao oba ova potencijala, i tehnički i čisto spisateljski, tako da, barem po mom sudu, ne možemo govoriti o pukom dokumentarizmu. Sam autor kaže da knjiga nije uspela da bude puki dokument. To onda znači da je uspela da se nad njim uzdigne, odnosno da postane književna tvorevina. Autor se nalazi pred alternativama – ili da bude do kraja veran dokumentu, pa da samo prenese neuobličenu građu, ili da izvrši krajnju poetizaciju ili deformaciju istorijske građe, zarad umetničke poente. On bira srednji put. Knjiga je veoma kompleksna i to na nekoliko nivoa – pre svega, na nivou same teme, odnosno protagonista. Kao čitaocu mi je prijala snažna socijalna vertikala. Ne prati se uopšte sudbinsko ukrštanje dve individue, nego se kroz njihov odnos prelama čitava moderna istorija srpskog društva, svi nivoi razvoja naše intelektualne stvarnosti, u svetlu čega se knjiga može čitati kao svojevrsni obrazovni roman, ali ne pojedinca nego države i društva, i to na vešt način. Izdvojio bih i način na koji je književno, odnosno umetnički izveden prelomni trenutak, tačka na kojoj se susreću Apisova i Aleksandrova sudbina. Autor je njihov odnos motivisao kao tragički potentan.“

Nebojša Damnjanović je iz pozicije istoričara pohvalio autorov istraživački rad, ali i zato što je na svetlo izneo istorijske detalje o kojima se inače malo govorilo.

„Autor je uspeo prilično verno da predstavi atmosferu Beograda od pre više od sto godina, koji je imao skoro 70.000 stanovnika, a do Prvog svetskog rata oko 90.000. Beograd je bio mali, a to je važno zato što se učesnici ove drame uglavnom poznaju, susreću se, mnogi od njih su komšije i autor pomalo insistira na tome. On nije samo izneo priču vezanu za učesnike ovih zbivanja, a reč je o čuvenom prevratu, nego je na vrlo literaran način iskazao istoriju o Beogradu i Srbiji poslednjih decenija XIX i početka XX veka. Vide se slojevi, pomenuta je socijalna vertikala. Na jednoj strani je Apis, sin limara sklonog kapljici, a na drugoj Aleksandar, koji je rođen kao naslednik prestola. Takođe, o oficirima govori kao o  intelektualnoj kasti. Srbija je tada seljačka zemlja. I dalje je ogromna većina muškaraca nepismena, o ženama da i ne govorim. Pominje se šta je vojska jela i kakvim je naporima izlagana. Neki Apisovi drugovi su od tog napora i umrli, a znamo da su tamo išli samo najsnažniji muškarci. I to je jedna od crta ove knjige – nema ublažavanja ni laskanja, čak ni nacionalnom ponosu. Kao istoričar, tvrdim da je ova knjiga zasnovana na pouzdanim faktima, veoma lepo iskazanim. Čita se sa uživanjem i lakoćom.“

„Pisanje ove knjige zaista je bilo veliki književni i istraživački poduhvat“, rekao je autor.


„Pisanje ove knjige nije bilo lako zato što je postojala tanka nit između podataka i literacije. S jedne strane, fascinirali su me naša moderna istorija, Obrenovići i njihovo doba, i to ne samo zato što sam nalazio mnoge relacije sa našim vremenom. Ali činjenica je da taj obrenovićevski Beograd postoji. Zgrada SKC-a je zgrada Milana Obrenovića. Tu su bili i moja opsesija tim zločinom i pitanje kako je moguće da se u pitoresknom Beogradu, finom gradiću, lepom, gde se održavaju balovi, počini takav prevrat – da se u jednoj noći iskasape kralj i kraljica, da se ubiju tri generala. Imao sam i skrupulu da ne izmišljam. I mene je vodilo do ivice da domaštam Apisovu prirodu, ali nisam hteo da idem dalje. Hteo sam da vidim koliko literarnost može da bude dogradnja istoriji. Jer literaturu ubacujem kroz postupak kadriranja, ali i tamo gde se istorijske činjenice suprotstavljaju međusobno. Kad se nađete pred dva istorijska svedočenja, kome verujete i kako to razrešavate? Probao sam da to razrešim literarnom intuicijom, da se rukovodim time šta je verovatnije. Pretpostavljam da neću više nikada napisati knjigu s tom opsesivnom idejom da ispitam napregnutost istorijskog materijala u sukobu sa literarnim postupkom, jer to je riskantno. Ovaj roman je za mene drag eksperiment jer predstavlja lutanje kroz meandre Beograda.“