Knjiga izgubljenih prijatelja – Liza Vingejt

Sa dozom straha i strepnje kupila sam najnoviji roman Lize Vingejt. S obzirom na to koliko mi se svideo roman „Dok još nismo bile vaše“ (moj omiljeni roman iz 2018. godine), bila sam sigurna da se ovaj novi roman ne može porediti s njim. Moja sumnja je učinila veliku nepravdu Lizi. Kao i u romanu „Dok još nismo bile vaše“, Vingejt se bavi iskrenom pričom o strašnom gubitku i razdvajanju, ali je u „Knjizi izgubljenih prijatelja“ tu priču isplela na potpuno nov i jedinstven način. Zaljubila sam se u Hani, robinju iz 1875. godine, kao i u Beni, savremenu junakinju, nastavnicu koja radi u prvom razredu u školi u Luizijani, koja se nalazi daleko od njenog rodnog mesta, ali je ujedno i na pravom mestu u pravo vreme. Priče koje se dešavaju u različitim vremenskim periodima moja su nova strast i volim kada se one ukrste pred sam kraj romana... kada se sve priče spoje, to obogaćuje knjigu, a čitaoce čini prezadovoljnim; to je baš kao kada višeslojnu tortu prelijete glazurom. Vingejt je napisala još jednu nežnu, živopisnu i bolnu priču koja je ujedno i puna nade i koja me je naučila nešto novo iz istorije, što nisam ranije znala. Kada sam pročitala „Knjigu izgubljenih prijatelja“ osećala sam se kao da napuštam nekog dragog prijatelja. Od srca preporučujem ovu knjigu.

Nakon što sam je pročitala, poslala sam Lizi Vingejt nekoliko pitanja! Pošto je bila zauzeta oko virtuelne promocije knjige (zbog kovida 19), bila sam zahvalna što je uspela da izvoji deo vremena za mene.

Pročitala sam negde da je idejna „iskra“ za ovu knjigu potekla od istražiteljke iz Luizijane koja je pročitala vaš roman „Dok još nismo bile vaše“ i pomislila da bi vas mogli zanimati oglasi „Izgubljenih prijatelja“. Za one koji ne znaju, objasnite nam šta je „Knjiga izgubljenih prijatelja“ i šta vam je, dok ste čitali o tome, posebno privuklo pažnju.

Informacija o sto godina starom delu istorije, koja je pokrenula „Knjigu izgubljenih prijatelja“ došla je do mene na iznenađujuće moderan način. Dok sam sedela na verandi koja gleda na dvorište iza kuće i pisala, otvorila sam elektronsku poštu i tamo me je čekala poruka od čitateljke po imenu Dajen. Upravo je pročitala roman „Dok još nismo bile vaše“ i pomislila kako postoji još jedan sličan deo istorije za koji bi trebalo da znam – priča o deci koja su oduzeta od svojih roditelja i prodavana širom sveta, o porodicama koje su rasturene i iznenađujućim sredstvima pomoću kojih su neke od ovih porodica našle svoj put jedna do druge nekoliko decenija kasnije. Kao volonterka u Istorijskoj kolekciji Nju Orleansa, Dajen je unosila stare novinske oglase u bazu podataka za potrebe genealoga i istorijskih istraživača. Oglasi su se pojavljivali decenijama nakon Građanskog rata u kolumni koja je nazvana „Izgubljeni prijatelji“, a pisali su ih nekadašnji robovi, koji su sada oslobođeni i koji su tražili vesti o svojim davno izgubljenim sinovima i kćerima, braći i sestrama, bakama i dedama, muževima i ženama.

„Dok sam čitala vašu knjigu, razmišljala sam o članovima ovih porodica koji su prodavani, razmenjivani ili ubijani. O identitetu koji im je oduzet. Njihovoj bezgraničnoj ljubavi prema porodici i njihovoj stalnoj potrazi za voljenima, od kojih neke nisu videli više od 40 godina“, napisala je Dajen u svojoj poruci. „U svakom od oglasa postoji priča.“ Poslala mi je i nekoliko takvih oglasa iz muzejske baze – dirljiva, srceparajuća pisma uredniku, sačuvana u izbledelom, neujednačenom otisku štamparskih mašina na ručni pogon.



Nakon što sam pročitala primere oglasa koje mi je poslala Dajen, kliknula sam na priloženi link koji me je odveo do same baze podataka – kolekcije od preko 2500 originalnih oglasa i desetine hiljada imena. Satima sam poput Alise propadala kroz zečju rupu, izgubljena u životima ovih ljudi koji su tako davno živeli. Bilo je i čudno i moćno shvatiti da su njihovi glasovi, a verovatno i njihova imena, izbledeli iz istorije pre mnogo generacija, ali ipak, u starim kartotekama i prašnjavim univerzitetskim arhivama, ovi mali delići njihovih priča uspeli su da prežive.

Znala sam već istog dana, dok sam upijala u sebe na desetine oglasa „Izgubljenih prijatelja“, dok sam upoznavala porodicu za porodicom, tragača za tragačem, da moram da napišem priču o članovima porodice koje su razdvojili pohlepa, haos i okrutnost, i koji su izgubili nadu da će se ikada ponovo videti. Znala sam da će oglasi „Izgubljenih prijatelja“ pružiti nadu tamo gde je nada odavno izgubljena.

Često mi se javljaju čitaoci koji žele da ispričam priču koja im se vrti po glavi ili priču o istoriji njihove porodice. Kako vi obično reagujete na to?

Do mene dolaze zaista mnoge neverovatne priče koje su dirljive i fascinantne, priče koje slave život i koje su važne, ali kada ih čujem, za neke prosto znam da nisam pravi pripovedač. Pripovedanje priča pomalo liči na „spid dejting“ – događaj gde se veliki broj ljudi upoznaje radi pronalaženja partnera – samo povremeno dođe do prave hemije koja podstiče duže i dublje razgovore. Ukoliko se to ne dogodi, to samo znači da nije došlo do poklapanja. A ukoliko se dogodi, onda nema potrebe za objašnjavanjem.

To ste dobro rekli! Uvek se loše osećam ako me priča ne dotakne u onoj meri u kojoj je dotakla osobu koja mi je šalje! Isto je i sa izlascima, ne mogu svi da nam „odgovaraju“. Ali ko ne pokuša, ne može da profitira! Sa druge strane, mogu vam reći da je mene, kao autorku istorijskih romana koja piše u svetu u kome se očekuje da budem politički korektna, pisanje o ropstvu skoro dokrajčilo. Da li vam je i u kojoj meri taj aspekt predstavljao izazov?

Prepričavanje istorije u današnje vreme svakako može predstavljati izazov, i u ovom slučaju tako je i bilo. Pre svega, smatram da je važno da nastavimo da radimo na oživljavanju prošlosti i da budemo iskreni prema istoriji i glasovima koji su postojali. Moderne generacije imaju još mnogo toga da nauče od njih.

Da li vam je kao belkinji bilo teško da uđete u Hanin lik i da joj date autentičan glas?

Udubljujem se u istorijske narative mnogo više nego u istorijske knjige i mape – u ovom slučaju, upijala sam autentične glasove ljudi koji su preživeli ropstvo i period Rekonstrukcije, a koji su za sobom ostavili lična iskustva. Knjige napisane tokom tog vremenskog perioda i priče robova koje su zapisane tokom Velike depresije, pružile su intenzivne lične uvide u živote koje su verovatno živeli i autori oglasa „Izgubljenih prijatelja“. Istražila sam na stotine njih u potrazi za glasovima stvarnih ljudi – svakodnevne misli, emocije i neprekidan rad kojima bi se ispunile Hanine godine života pre ukidanja ropstva, i način njenog života nakon toga, kada se plantažna privreda pretvorila u napoličarsku i zakupničku, koja je najčešće predstavljala ekonomsko ropstvo. Svaki segment Hanine priče potiče iz istorijskih narativa tog vremenskog perioda.

Da li ste ikada radili kao nastavnica ili poznajete neku? Beni mi se mnogo svidela, posebno njena istrajnost i što pokušava da pronađe svoj put. Kako ste oblikovali njen lik?

Nikada nisam radila kao nastavnica, ali pošto sam radila kod kuće i bavila se pisanjem dok je moj sin odrastao, provela sam puno vremena u školi kao volonter. Osim toga, dolazim iz porodice prosvetnih radnika i čula sam veliki broj priča koje su poslužile kao sjajna osnova za ovu knjigu. Imena i detalji su promenjeni kako bi se zaštitili i oni nevini, ali i oni koji su krivi.

Da sumiramo – istraživanje je pokrenulo nastanak romana. Da li je bilo još nekih iznenađujućih stvari na koje ste naišli tokom istraživanja, koje su u njemu završile?

Ima toliko toga – i običnih i neobičnih stvari. Ne znam da li bih mogla da izdvojim neke, jer svaki put kada sam ulazila u bazu podataka „Izgubljenih prijatelja“ na internetu i čitala oglase, zapanjili su me jedinstvenost priče svake porodice, njihova tuga, njihova ljubav i neverovatne razdaljine koje su prevazilazili samo da bi se ponovo okupili. Ova životna iskustva nisu sačuvana samo u tim njihovim pismima, već se nalaze i na internetu i dostupna su svima, od genealoga do nastavnika, istraživača i istoričara, pa sve do onih koji jednostavno žele da nauče pravu lekciju iz istorije od ljudi koji su to doživeli.

To je zaista neverovatan resurs! A zašto ste radnju smestili u Luizijanu?

Originalni oglas „Izgubljenih prijatelja“ koji mi je dao inspiraciju za Haninu priču u romanu bio je oglas iz Luizijane/Teksasa. Luizijana i Teksas su na neki način postali likovi u romanu. Obe države imaju tako jedinstvenu istoriju, ličnosti i mešavinu ljudi iz različitih mesta. Istorija Građanskog rata i perioda Rekonstrukcije Teksasa i Luizijane zaista je jedinstvena. Pošto sam Teksašanka, uživala sam u prilici da kopam po istoriji mesta koja poznajem i volim.

Autor: Lisa Ton Bergren
Izvor: lisatawnbergren.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Carle Vallejo