Knjiga „Godine panike“ Nel Frizel je saosećajna i kompulsivna

Pored života, posla i slobode kretanja, pandemija nam je ukrala i jednu godinu romantičnih mogućnosti. Oni koji nisu u vezama izgubili su više od 12 meseci, a ovaj udarac žene teže podnose.

Knjiga „Godine panike“ Nel Frizel, novinarke i kolumnistkinje za britanski Vog, uklapa se u ovu priču jer govori o biološkom satu kod žena i ograničenjima sa kojima se one sreću između tridesete i četrdesete godine. Ograničenost se javlja u vidu pitanja o bebi: najpre, da li je želite, a onda, ako je odgovor potvrdan, slede pitanja Sa kim? i Kada? – za koje autorka kaže da su „osnova svega“. U nekoj vrsti memoara, kroz smeh i suze, lično i angažovano, autorka govori o sopstvenim iskustvima, o „proračunavanju seksa, novca, bilogije i moći“, nakon raskida duge veze kada je imala 27 godina.

Frizelova je sračunala da mora što pre da napreduje na poslu i upozna oca svog detata kako bi pobedila sat koji kuca u njoj i stvorila sigurnost za odgajanje deteta. U produktivnom haosu postala je frilenserka, stendap komičarka, kampovala je sa muškarcem koga je jedva poznavala i provela sate i sate na terapiji zbog veza koje su unapred bile osuđene na propast.

Odgajana u kulturi koja muškarce prikazuje kao seksualna bića koja beže od svakog vezivanja – poput mnogih žena – navukla je masku ravnodušnosti ubeđena da ako pokaže svoju želju da bude u vezi, to će je sasvim sigurno odvesti u život koji će provesti potpuno sama.

Prateći dešavanja u njenom životu, svedoci smo autorkine borbe sa završetkom treće decenije života i razmišljanjima i težanjama koje je opterećuju. Pre svega, tu je pitanje deteta. Naravno, postoje ljudi koji se odluče za život bez dece i u tome istraju ili promene stav na pragu četrdesete. Frizelova ipak smatra da je biologija omogućila „muškarcima da žive ceo život kao tinejdžeri“ dok je na žene pao teret „majke svih odluka“. Takođe, brigu o deci najčešće preuzima majka što znači da će njena karijera stagnirati sve dok dete ne pođe u školu, osim ako ne zarađuje mnogo više od državnog proseka pa može sebi da priušti dadilju.

Ispunjen anegdotama, istraživanjima i intervjuima, odličan deo knjige razmatra da li je „ispravno“ i „racionalno“ rađati dete u svetu koji se suočava sa klimatskom katastrofom. Takođe se bavi demistifikacijom određenih izveštaja i analiza koje se često citiraju, a govori i o često „previđanoj“ temi muške neplodnosti koja se kroz istoriju poricala i pripisivala ženama. Takođe istražuje i lečenje plodnosti, zamrzavanje jajnih ćelija i posledice kontracepcije, abortusa, dojenja i postporođajnog mentalnog zdravlja.

Doli Olderton u razgovoru sa Frizelovom kaže da je „plodnost veliki problem feminizma jer naša biologija još uvek nije uhvatila korak sa našom politikom“. Mnoge žene smatraju da im je prodata laž o životu u kome je moguće sve postići, a vremena zapravo nema dovoljno. Autorkina proza je saosećajna i kompulsivna prošarana dovitljivim humorom i metaforama, a veoma je vodila računa da navede sve moguće poglede na određena pitanja.

Iako su okolnosti u kojima živimo različite od osobe do osobe, divim se autorki na hrabrosti, saosećanju i duhu solidarnosti koje je iskazala u ovoj knjizi. U vremenima kada se donose veoma pogrešne političke i društvene odluke, ova knjiga pokreće pitanja i autorkina kritika društva je potpuno opravdana. Ipak, ako i vi, kao i ja, imate 35 godina i niste u vezi, ne očekujte da će vas knjiga smiriti i dati vam rešenja. Ali je sjajan saputnik na putu koji smo odabrale.

Autor: Madelejn Fini
Izvor: standard.co.uk
Prevod: Dragan Matković