Kler Hejvud o svom prvencu „Kćeri Sparte“

Muškarci su vekovima pričali legendu o ženi zbog čije je lepote isplovilo hiljadu brodova – ali sada je vreme da čujemo njenu stranu priče. Roman „Kćeri Sparte“ je priča o tajnama, ljubavi i tragediji žena koje stoje iza najrazornijeg rata u mitologiji, zloglasne Helene i njene sestre Klitemnestre. Razgovaramo sa autorkom Kler Hejvud o njenom debitantskom romanu, pisanju, književnim preporukama i još mnogo toga.

Kler, možete li nam reći nešto o sebi?

Trenutno živim u Bristolu (Ujedinjeno kraljevstvo) i svoj debitantski roman „Kćeri Sparte“ sam napisala nakon što sam magistrirala u oblasti antičke vizuelne i materijalne kulture na Univerzitetu u Vorviku. Radila sam sve i svašta od tada – čak i kao turistički vodič u muzeju koji se nalazi u okviru rimskih kupatila u Batu. Luda sam za knjigama, filmovima, igricama i svime što je inspirisano antikom. Osim što se bavim pisanjem, često učestvujem u takmičarskim kvizovima gde svoje opšte znanje stavljam na probu.

Sledi runda blic pitanja! Navedite prvu knjigu koju ste ikada pročitali, knjigu zbog koje ste poželeli da postanete pisac i knjigu o kojoj ne možete da prestanete da razmišljate!

Mislim da je prva „knjiga za odrasle“ koju sam pročitala bila „Boja magije“ Terija Pračeta, kada sam imala desetak godina. Sigurna sam da nisam razumela veći deo njegovog suptilnog humora, ali se sećam da mi je knjiga bila veoma zabavna, a Pračet je i dalje jedan od mojih književnih uzora.

Od malih nogu sam želela da budem pisacs, a u početku su me najviše inspirisali fantastični serijali koje su napisali Teri Pračet, Filip Pulman, Meri Hofman, Trudi Kanavan, Filip Riv…

Jedna od knjiga o kojoj ne mogu da prestanem da razmišljam jete „Neznani Džud“ Tomasa Hardija. Pročitala sam je pre nekoliko godina i još uvek se rastužim kada razmišljam o jadnom Džudu.

Kada ste prvi put otkrili ljubav prema pisanju?

U osnovnoj školi. Sećam se časa na kom je trebalo da napišemo priču, i toliko sam se u to udubila da sam morala da je završim kod kuće. Gotovu priču sam donela u školu i moja učiteljica ju je naglas pročitala pred celim razredom. Svi su slušali i tada sam shvatila nekog može da zainteresuje to što sam napisala.



Roman „Kćeri Sparte“ je vaš prvenac. Kada biste mogli da ga opišete samo u pet reči, koje bi to bile?

Istorijski, mitološki, emotivan, dubok, tragičan.

Šta čitaoci mogu da očekuju od ovog romana?

To je feminističko sagledavanje Trojanskog rata iz ugla Helene i njene sestre Klitemnestre. Očekujte novi pogled na drevnu priču, pri čemu se istorijska autentičnost i emocionalni realizam spajaju sa jednom od najvećih, najveličanstvenijih priča ikada ispričanih.

Možete li nam nešto reći o izazovima sa kojima ste se suočili tokom pisanja i kako ste uspeli da ih prevaziđete?

Mislim da je ključni izazov svakog debitantskog romana završiti ga, i pored toga što ne znate da li će ga iko pročitati. Morate da budete disciplinovani, ali mnogo pomaže ukoliko sami sebi postavite realan rok i ukoliko podelite sa drugima na čemu radite tako da ćete onda biti motivisani da ostvarite ono što ste rekli da ćete uraditi.

Da li postoji neki detalj ili neki junak u čijem ste stvaranju naročito uživali dok ste istraživali građu?

Uvek uživam u istraživanju jer volim da učim, a posebno mi se svidelo to što sam naučila nešto više o hrani koju su moji likovi jeli, o predmetima koje su koristili u svakodnevnom životu, ili vrsti odeće i nakita koje su nosili, itd. Smatram da je arheologija veoma zanimljiva jer nam pruža uvid u opipljvie stvari, zahvaljujući njoj znamo šta su ljudi koristili, nosili ili cenili u dalekoj prošlosti.  

Zbog čega volite mitologiju?

Volim je zato što su priče beskrajno bogate i raznovrsne, što pokrivaju sve vrste iskustava, a poseduju i elemente fantastike. Mitovi su nastajali u vremenu jer su prepričavani, zato postoje njihove različite verzije. Zato su mitovi pogodni za obradu. Oni nisu samo jedna priča o jednoj osobi, niti su nepromenljivi. Možete ih sagledati na nov način ili iz drugog ugla i – odjednom – pojavljuje se potpuno nova priča.

Kakav je bio put do izdavača i objavljivanja romana?

Već sa 12 godina sam želela da budem spisateljica i dok sam išla u školu pisala sam razne priče, drame i pesme – ali to nisam nameravala da objavim. Znala sam da se ta ideja, da se profesionalno bavim pisanjem, verovatno neće ostvariti. I tako sam, nakon diplomiranja, sklopila dogovor sama sa sobom da ću pre nego što počnem da se bavim „razumnom“ karijerom dati šansu pisanju. Dala sam sebi rok od godinu dana, tokom kog sam radila honorarne poslove i živela sa roditeljima. U tom periodu sam napisala veći deo ovog romana. Onda sam se preselila, dobila prvi posao sa punim radnim vremenom i naposletku završila knjigu. Potom mi je trebalo skoro dve godine da pronađem agenta (pošto nisam bila naročito uporna), kada sam konačno potpisala ugovor sa izdavačkom kućom u Velikoj Britaniji, a onda je usledio i ugovor za američkog izdavača. Sve što je nakon toga usledilo bilo je prilično nadrealno – uporedo se desila globalna pandemija a moj san iz detinjstva se ostvario. Veoma srećna što mi se to dogodilo.

Koji je najbolji, a koji najgori savet koji ste dobili za pisanje?

Smatram da sve što je apsolutno može da se ubroji u loše savete. Ne postoje fiksna „pravila“ o tome kako da ispričate priču – pogledajte samo koliko je raznovrsnih dela vekovima nastajalo širom sveta. Naravno, postoje određeni tropi koji su popularni ili načini da vaš stil učinite zanimljivim, ali sam se trudila koliko god je to bilo moguće da ne brinem o tome šta bi trebalo da radim i umesto toga ispričam priču na svoj način. Kada bi se svaki pisac pridržavao pravila, sve knjige bi bile iste! Mislim da najbolji savet koji mogu da dam jeste da čitate, raznovrsno i pažljivo, kako biste mogli da shvatite šta po vašim ličnim kriterijumima čini dobru priču.

Na čemu sada radite?

Pišem sledeću knjigu! Nisam sigurna koliko mogu da otkrijem u ovoj fazi, ali mogu da kažem da je to takođe nova verzija jednog mita, ali sa potpuno drugačijim likovima u potpuno novoj postavci. Projekat je podjednako fascinantan i izazovan i jedva čekam da ga podelim sa čitaocima!

Da li imate neku književnu preporuku za naše čitaoce?

Trenutno čitam „Vodenicu na Flosi“ Džordž Eliot. Iskreno preporučujem knjige pisaca kao što su ona i Tomas Hardi ukoliko volite slojevite, pažljivo sagledane priče o ljudskom iskustvu i o tome kako naši životi utiču jedni na druge.

Autor: Eliz Damplton
Izvor: thenerddaily.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Ellie Smith