Kler Dejverli o svom debitantskom romanu „Noćni razgovori“, ljupkoj priči o ljubavi i životu

„Ono što je veličanstveno kod ljubavi, ili barem kompleksno, teško i prelepo, jeste to da ju je veoma teško definisati. Mislim da ljudi uvek idu tragom ideje o ljubavi kao nekom savršenom konceptu koji se dogodi i traje večno.“

Ne toliko priča o ljubavi koliko priča o životu, debitantski roman Kler Dejverli donosi nešto što se ne viđa često.

„Pisala sam u cik zore svakog jutra, dok je moj muž još spavao, pre nego što se svet budio“, kaže Kler Dejverli kada smo se sastale u Kings Krosu, uz šoljicu čaja erl grej. Nalazimo se na istom mestu na kome je obavila oproštajni doručak kada je napustila posao u digitalnom marketingu za Penguin Random House. Mestu završetaka i novih početaka, reklo bi se.

Između beba koje kmeče i konobara sa užasnim rukopisom, razgovaramo o njenom debitantskom romanu „Noćni razgovori“, priči o epskoj ljubavi koja prožima živote Rouzi i Vila i proteže se kroz više decenija. Rouzi je tipična marljiva učenica koja se bori protiv stresa i anksioznosti kroz „ponovljene provere“, rani oblik opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Vil je poznat kao buntovnik bez naročitog interesovanja za akademska dostignuća, koji se bori sa traumom nakon što ga je majka napustila.

Suprotni su u svakom smislu, ali ipak jedne noći, tokom završne godine srednje škole, razgovaraju i neplanirano počnu da se zaljubljuju. Izdanak njihove ljubavi prekinut je posle tragedije koja se dogodila za Vilov rođendan. Kao posledica smrtnog slučaja, Rouzi i Vil se udaljavaju jedno od drugog, kreću različitim putevima, ali se ipak stalno vraćaju jedno drugom.

Ovo je očaravajuće štivo koje prati detalje romantičnih i neromantičnih odnosa tokom životnih previranja, opisane kroz autorkin upečatljiv stil koji priču prenosi kroz tok svesti, prozu koja podseća na san. Svoj narativni stil pripisuje pisanju tokom „ukradenog vremena“: „Pisala sam u vozu, na putu od i do posla, tako da se neprestano kretanje nekako odrazilo na ritam pisanja.“ Ovaj osećaj svakodnevice prošarane „malim radostima“ preneo se i na stranice knjige: „Želela sam da napišem roman o ljudima i stvarima koje izgovore i prećute, i o svemu između.“

„Noćni razgovori“ nije obična ljubavna priča, već je „životna priča“. Decenijama pratimo Vila i Rouzi, na univerzitetu, kroz brak, razvod, posao, putovanje, tugu, bolest i smrt; ovo je priča o življenju. Mentalno zdravlje je važan deo ove tekstualne tapiserije i proteže se kroz celu priču kao neprekinuta nit. Ipak, „ima još mnogo toga da se kaže“ na temu o mentalnom zdravlju, kaže Dejverlijeva, koja se ne slaže sa time što je u drugim knjigama ono „u centru pažnje ili prenaglašeno“. Umesto da piše o mentalnom zdravlju, kao linearnom putovanju od dijagnoze do izlečenja, Kler Dejverli ga je utkala u teksturu Rouzinog i Vilovog života dok se bore sa depresijom, zavisnošću i opsesivno-kompulzivnim poremećajem. Dodatno pojašnjava: „Mentalno zdravlje ima mnogo nijansi. Ima svoje plime i oseke. Stalno se menja i može biti nešto sa čime se živi ili se drži pod kontrolom na duže staze a da vas ne definiše. Želela sam da bude deo priče, ali da ne bude u fokusu.“

Iako nije stvorila „snažne“ likove, Rouzi i Vil su se „krčkali“ u njenoj glavi godinama. „Iskreno, samo sam ih slušala; oni su me, zapravo, navodili.“ Vodila je računa da ne prikaže Vila i Rouzi kroz jednu prizmu, posebno izbegavajući da ih definiše kroz romantičan odnos: „Morali su sami da otkriju ko su, koga žele.“ Ljubav je čudesan deo života, ali roman „Noćni razgovori“ nas uči da ne treba da bude jedini. Ljubav nije ni lek za sve bolesti. Možda će Rouzi i Vil ponovo biti zajedno na kraju romana, ali „to nije scenario po kome će sve ispasti dobro, a oni će odšetati ka zalasku sunca i nikada više neće biti problema. Oboje i dalje imaju nedostatke; tu su problemi sa mentalnim zdravljem sa kojima se oboje bore i koji nikako neće nestati samo zato što su rešili da budu zajedno“.



Rouzi i Vil su jedno drugom prva ljubav, a upravo je prva ljubav oblikovala i autorkin život. „Mladalačka ljubav je generacijama zastupljena u mojoj porodici“, smeje se, dok mi govori da su se njeni baka i deka upoznali kao mladi i u braku su već 65 godina, a mama i tata su zajedno od tinejdžerskih dana i „nikada nisu zažalili“, dok je ona sama počela da se zabavlja sa mužem kada su imali 16 godina.

Ljubav nije tema koja je ikome od nas nepoznata; teško je nabrojati njene glavne uloge u književnosti, muzici, umetnosti i spisateljstvu, ali Kler Dejverli ipak veruje da ona postaje tabu: „Mislim da je ljubav jedna od onih stvari koje se smatraju tugaljivim, otrcanim ili neozbiljnim. U fikciji i filmu, ali i svakodnevnim razgovorima, uvek imate osećaj da treba da se posramite kada govorite o ljubavi.“ Možda „nije kul biti sentimentalan, ali ipak gajim snažna osećanja prema ljubavi“, kaže spisateljica. Kada je pitam šta je ljubav, ona odgovara: „Ono što je veličanstveno kod ljubavi, ili barem kompleksno, teško i prelepo, jeste to da ju je veoma teško definisati. Mislim da ljudi uvek idu tragom ideje o ljubavi kao nekom savršenom konceptu koji se dogodi i traje večno. Mislim da prava ljubav – uz sve radosti i zlatne trenutke – sadrži i haotične i komplikovane uspone i padove“. Upravo takva haotična i zamršena ljubav je opisana u „Noćnim razgovorima“. Možda su Rouzi i Vil jedno drugom prva ljubav, ali se njihov odnos nastavlja prilično zaobilaznom putanjom.

Umesto da se upute ka zalasku sunca, njihov odnos će „zahtevati trud“: „Oni prave greške, rade loše stvari, izneveravaju, ali su i tu jedno za drugo“. Ipak, ljubav je „takođe izbor“ i odluka koja je doneta na kraju romana.
 

Autorka najavljuje još jednu priču o ljubavi čija će se radnja, za razliku od „Noćnih razgovora“, odvijati kroz kraći period i prikazaće ljubavni trougao, celoživotno prijateljstvo i „emocionalni prostor između ljubavnika i prijatelja kada nekako niste ni jedno ni drugo. Već znam ključne elemente priče, samo još nisam sigurna iz čijeg ugla da je počnem“.

Autor: Kejti Frejzer
Izvor: thebookseller.com
Prevod: Borivoje Dožudić