„Kina“ – epski roman

Edvard Raderfurd piše romane o istoriji gradova kroz živote izmišljenih likova koji su upetljani u niti značajnih istorijskih događaja. Kina nije izuzetak, premda se pre radi o nitima vremena negoli određene lokacije.



Roman obuhvata period od 1839. godine do perioda neposredno nakon Bokserskog ustanka (1899–1901). Fiktivni likovi, Evropljani i Kinezi, uhvaćeni su u vrtlog političkih i vojnih posledica dva Opijumska rata, Tajpinške bune i Bokserskog ustanka, koji su i sami bili posledica evropske predatorske trgovine, eksploatacije, misionarstva, političkog i vojnog ponižavanja.

Sama razmera Raderfurdovog platna – od preko 900 strana – svakako zaslužuje podnaslov „epski“. Dugogodišnje spisateljsko iskustvo svakako mu omogućava da vešto manevriše ovim obimom.

Pored istorijskih događaja, saznajemo mnogo toga i o kineskoj kulturi: konfučijanskoj etici i društvenoj strukturi, klasama i etničkim podelama, uvezivanju stopala, čoveku koji postaje evnuh da bi služio na carskom dvoru, rivalstvu između Mandžuraca i Han Kineza, čak i o ikebani.

Autor pripoveda isprepletane priče Evropljana umešanih u trgovinu opijumom i čajem, u početku fokusirane na Kanton, što s vremenom proširuju na druge priobalske koncesije, između ostalog na osnivanje grada Hong Konga.

Džona Trejdera upoznajemo u Kalkuti, gde se zaljubljuje u ćerku vojnog oficira koji ga smatra nedostojnim svoje ćerke – nema novca, nema društveni položaj, nema veze. Trejder je rešen da osvoji svoju nevestu tako što će se obogatiti u poslu sa opijumom. Da bi to postigao, odlazi u Kanton i Makao, gde se upoznajemo sa središtem zapadnjačke eksploatacije i kineske ranjivosti. Varvari, kako nazivaju Zapadnjake, iznuđuju koncesije na svakom koraku.

Trejder uspeva da se obogati, ali on nije samo naivni posmatrač kineske patnje. Pri kraju romana, kada je već starac, doživljava opsadu Britanskog poslanstva u Pekingu tokom Bokserskog ustanka i tada zapisuje komentare na greške Zapada u Kini tokom 19. veka.

Kroz život Šižunga, predusretljivog i smernog državnog službenika, saznajemo i o pozitivnoj strani kineske državne službe nadahnute konfučijanstvom, kao i kroz primer njegovog konzervativnog mentora, gospodara Lina. Međutim, iako Lin nikada ne uzima mito, ljudi koji ga okružuju sve više to čine dok carstvo počinje da se raspada, pogotovo pod pritiskom Zapada.

U jednom trenutku u romanu pripovedanje prelazi iz trećeg lica u prvo, i Lakirani Nokat priča svoju priču: bolesne ambicije će ga naterati da, od oženjenog čoveka sa decom, postane evnuh koji juri karijeru u Zabranjenom gradu, kompleksu carskih palata u Pekingu. On je oportunista koji koristi svaku priliku da napreduje u svetu dvorske politike, gde je konkurencija žestoka, tako da postaje manikir carske plemićke konkubine Ji, a kasnije i carice Cisi. Kroz lik Lakiranog Nokta čitaoci izbliza posmatraju sve mahinacije na dvoru.

Ovi fiktivni likovi, i Zapadnjaci i Kinezi, oživljavaju istoriju do neverovatno specifičnih i ličnih detalja. Tempo ni u jednom trenutku ne jenjava. Mnogo je uzbudljivih momenata – mutnih radnji, ubistava, prepredenosti, arogancije, hrabrosti i spletki.

Autor nas usput ohrabruje da razmislimo o zapadnjačkoj agresiji tokom 19. veka, koja je sprovođena celoj kugli zemaljskoj; na kraju krajeva, događaji u Kini mogu se uporediti i sa kolonizacijom Indije, Afrike, Australije. Šta ako je Trejder bio u pravu? Šta bi bilo da su Zapadnjaci pokušali da ih razumeju, kao što su Kinezi pokušavali njih, umesto što su ih smatrali varvarima? A šta je sa našim odnosima prema Kini danas? Možemo li iz knjige izvući neku pouku, umesto da je doživimo kao puku razonodu?

Autor: Piter Stapls
Izvor: odt.co.nz
Prevod: Borivoje Dožudić