Ketrin Mej: Kako nas „zima u nama“ obnavlja

U mnogim pričama i pripovetkama koje nas oblikuju hladnoća, sneg i približavanje svetla imaju dubok psihološki i fizički uticaj na stvarnost. Ta „zima u nama“ – kako je engleska književnica Ketrin Mej opisuje u istoimenoj predivnoj i meditativnoj knjizi – istovremeno predstavlja godišnje doba u prirodnom svetu, predah koji je našim telima neophodan i stanje svesti. Ujedno, to je i jedan način na koji bismo mogli da opišemo period pandemije – jedno dugo, zajedničko iskustvo „zime u nama“. Svi smo premoreni, a ovaj razgovor sa Ketrin Mej upravo nam je potreban. Napisala je nekoliko knjiga o raznovrsnim temama, od svoje ljubavi prema plivanju u hladnoj vodi do dijagnoze autizma koju je dobila u srednjoj životnoj dobi.

Naslov Vaše najnovije knjige je „Zima u nama: Kako sam naučila da cvetam kada se život zamrzne“. Mislila sam da bi možda bilo interesantno da počnemo od pitanja, pošto sam i sama počela da razmišljam o njemu čitajući Vašu knjigu: da li ste u detinjstvu imali iskustva sa predahom i povlačenjem u sebe, ako ih je uopšte bilo (smeh)? Šta ste iz toga naučili?

To je veoma zanimljivo pitanje. Nisam sigurna da sam o takvim stvarima mnogo razmišljala kao dete. Moje detinjstvo bilo je jako mirno. Odrasla sam u socijalnom smeštaju. Moja majka je nerado napuštala kuću, patila je od agorafobije. Zapravo, svoje detinjstvo sam smatrala veoma dosadnim. Sve vreme smo provodili u kući. Uvek sam tražila da idemo negde. U stvari, jedino smo išli do kuće moje babe i dede, koje sam mnogo volela, i petkom u nabavku (smeh). To su bile razmere uzbuđenja u mom detinjstvu. Tako da sam, u stvari, kao dete umnogome bila primorana na povlačenje. Nisu mi se ukazale prilike koje sam stvarno priželjkivala – da izađem u svet i upoznam ga.

Da li je neka spiritualna ili verska tradicija uticala na Vaše detinjstvo?

Nimalo. Čak potpuno suprotno od toga. Postojala je određena antipatija, ne prema nekoj određenoj religiji, već prema ideji religije ili, možda, rituala, verovanja i bilo čega što je delovalo otmeno. Međutim, pohađala sam veronauku i bila član izviđača. Obožavala sam da idem u crkvu, što je čudno. Volela sam pevanje koliko i sve ostale aktivnosti u tom periodu, ali pre svega osećaj rituala i ceremonije koji ga je pratio. Kada sam krenula na fakultet, postala sam član hora. I to jedini član crkvenog hora koji nije redovno išao u crkvu. Zapravo sam obožavala mir u crkvi, gde smo pevali tri puta nedeljno. Pretpostavljam da me je oduvek privlačila, ali religija ipak nikada nije bila sastavni deo mog odrastanja, ne.

Prepoznajem uticaj toga u ovom Vašem preispitivanju načina na koji živite – u toj ideji „zime u nama“. Istovremeno govorite o godišnjem dobu, ritmu prirode, kao i ritmu naših telesnih potreba, ali i o dobima i ritmu života. Knjigu počinjete rečenicom: „Neke zime se događaju na suncu“ (smeh). A nastavljate opisom vrelog dana početkom septembra.

Verujem da je veoma važno što tako počinje. Premda veliki deo „Zime u nama“ govori o mojoj ljubavi prema zimi i sklonosti ka hladnoći, pa čak i tami, u pitanju je metafora za one faze našeg života kada se osećamo zamrznuto ili onesposobljeno da načinimo sledeći korak, koje mogu naići u bilo kom trenutku, u bilo kom godišnjem dobu, kakve god da su vremenske prilike. Nema to nikakve veze sa fizičkom senzacijom hladnoće. Radi se o prikladnom narativnom pristupu, koji omogućava da se počne od onoga što se zaista dogodilo, a to je bio neobično sunčan septembarski dan uoči mog četrdesetog rođendana, kada se moj suprug iznenada razboleo.

Sledeća rečenica savršeno ilustruje taj osećaj: „Postoje pukotine u metežu svakodnevice koje se nekad otvore i vi propadnete kroz njih u Negde Drugde. Negde Drugde ima drugačiji tempo kretanja od tempa kretanja u Ovde i Sada gde su svi ostali.“

Smatram da je to najvažnije kod preživljavanja „zime u nama“, utoliko što se svi ostali ponašaju normalno, a vi ste jedini kome nad glavom visi olujni oblak. U pitanju je sasvim specifično osećanje, jer sa sobom nosi mnogo različitih emocija. Ne samo tugu već i osećaj paranoje, osećaj poniženja, osećaj da ste doživeli pravi-pravcati neuspeh. Zapravo, kada god povedete razgovor o „zimi u vama“, sagovornici počnu da vam prepričavaju svoje doživljaje, i vi počinjete da shvatate kolika bi to zajednica bila kada bismo o tome mogli da razgovaramo na malo drugačiji način. Međutim, čitavog života sam se osećala zapostavljeno: da sam sama u svemu tome i posmatram sa strane kako život teče mimo mene.



Čini se da nas naša kultura (mislim na kulture Zapada) primorava da se odupremo pojedinim „teškim“ rečima, poput „oporavka“, „laganog punjenja baterija“, čak i „preispitivanja“.

Isto kao što se odmor i potreba za odmorom smatraju sramotnim, kao da je odmor nešto na šta ste primorani ili nešto što se mora smatrati komforom, da odmor mora biti nešto što ste platili, dan u skupom odmaralištu ili banji ili šta god već da današnji pomodari rade. Mislim da tu u potpunosti grešimo. Odmor mora biti sastavni deo ritma svakog dana, svake nedelje, svake godine, na različite načine. Da budem iskrena, mislim da više nismo sigurni šta se pod odmorom tačno podrazumeva. Mislim da smo izgubili uvid u to.

Prepoznala sam sebe u Vašim razmišljanjima i kada ste se primorali da prosto stanete. Da se okrenete introspekciji, da usporite. Pišete i sledeće: „Ljudi su mi se divili što sam toliko toga uradila. Gutala sam njihove pohvale, ali u sebi sam znala da se samo trudim da održim korak sa svima ostalima, a činilo se da svi ostali mnogo bolje izlaze na kraj sa zahtevima posla.“ Ovako se stalno osećam, godinama unazad.

Jesmo li svi samo grupa ljudi koja se tako oseća? Ponekada imam utisak da je tako (smeh), kao da svi mislimo kako je drugima mnogo bolje.

I to krijemo i krijemo se jedni od drugih, zbog čega se osećamo usamljenije nego što stvarno jesmo.

Kao da je to naša mala, mračna tajna (smeh).

Upravo zato bih volela da razgovaramo i o tome kako ste odrasli sa nedijagnostikovanim autizmom. Zapravo ste 38 godina živeli bez te dijagnoze. To je velikim delom uticalo na Vaš životni put i borbu – na sve ono što „zima u nama“ predstavlja. U pitanju nije neko jako retko oboljenje. Zanimljivo mi je i da nikada niste sebe prepoznali u opisima na koje ste nailazili: u filmovima koji se bave osobama sa autizmom ili generalizacijama zvaničnih medicinskih definicija. To se nikada nije odnosilo na Vas?

Mislila sam da sam dobro upoznata sa tim fenomenom, jer sam radila u prosveti, a deo studija posvetila psihologiji – iznova bih nailazila na opise autizma a da sebe nijednom u njima nisam prepoznala. Samo mi se jednom dogodilo, dok sam slušala autističnu ženu koja o svojim iskustvima govori na radiju, da sam se odmah prepoznala – i to duboko! Nije bilo ni trunke sumnje, odjednom se sve što sam čula odnosilo na mene. U potpunosti. Sada znam i da je veliki deo istraživanja sa kojima sam bila upoznata u stvari bio zastareo. Problem je, međutim, u tome što su i drugi profesionalci koji se bave istim problemom oslanjaju na istraživanja koja su takođe zastarela. Nastavljamo da širimo ideju šta je autizam koja jednostavno nije tačna – da se to dešava dečacima, posebno dečacima bele puti.

Deo istraživanja za ovu knjigu sproveli ste i na Islandu. Govorite o snegu kao jedinstvenom i složenom iskustvu, a u tom smislu čak i o ljubavi prema snegu.

Kod snega volim što simbolizuje novi početak. Preobrazi pejzaž. Sve bude drugačije. Sve zvuči drugačije. Drugačiji je kvalitet svetla. Tada sve nekako svetluca. Kada prosto znate, pre nego što razgrnete zavese, da je sneg već pao. Za mene je to dar. Naravno, to nije slučaj ukoliko se zadrži pet ili šest meseci, ali svakako predstavlja prekid rutine. Podseća na neku vrstu predaha. Prestajete da razmišljate o svakodnevici (smeh). Nema škole. Ali vam se zato pruža prilika da svet sagledate u drugom svetlu. I predivno je. Odrasla sam na prilično neuglednom mestu i sneg je znao da ga učini lepim. Zato sam obožavala sneg. Sada živim na veoma lepom mestu i sneg ga, kada padne, učini čarobnim (smeh).

Pominjete da je snežni dan „još jedan granični prostor, prolaz iz svetovnog u magično“.

Sneg se često koristi kao okidač promena u književnosti za decu. Sneg padne i sve se promeni. Kada sneg počne da pada, odjednom magija postaje moguća. To se uvek i iznova ponavlja. Mislim da nije u pitanju slučajnost. Mislim da nekako znamo da sneg predstavlja svet zarobljen između stvarnosti i fantazije.

Šta znači biti čovek, ako posmatrate kroz svoja iskustva i proživljavanje „zime u sebi“?

Mislim da biti čovek znači živeti krajnje cikličnim životom. Ne postoji jedinstven put, ispravan put, a posebno ne put koji vodi ka vrhu gde će vas neko, na primer, krunisati i gde ćete začuti pesmu anđela. Ne znam. Nisam sigurna kako možemo da verujemo u to. Ali moje je shvatanje, sada, kada sam starija, da je život cikličan i da se sve ponavlja, a da ništa ne traje večno. Znam da to zvuči krajnje nihilistički, ali mislim da, u stvari, nije. Ukoliko zaista možemo da pojmimo i poverujemo u to koliko je ovaj život prolazan, koliko je krhak, koliko je podložan silama koje ne kontrolišemo, onda možemo da usmerimo svoj um na promišljanje o boljem načinu življenja unutar takvih okvira a da to ne podrazumeva mučenje samih sebe u nastojanju da zadržimo stvari koje ne možemo da zadržimo i pokušamo da se istaknemo tamo gde uopšte ne moramo (smeh). To je, za mene, suština ljudskosti.

Autor: Krista Tipet
Izvor: onbeing.org
Prevod: Milan Radovanović
Foto: © Katherine May