Keti Keli o “divnoj normalnosti”

Prvo što primetite kod Keti Keli jeste njena energija. Kada je stigla u hotel For Sizons u Dablinu, delovalo je kao da ova sitna autorka zuji. „Imam puno energije“. Možda je uzbuđena jer je već počela da piše naredni roman i provela je popodne istražujući u biblioteci u blizini. „Knjiga koju trenutno pišem ima deset glavnih junaka što je vrlo teško za pisanje!“

Crni džemper od angore obmotala je oko ramena da bi se zaštitila od septembarske svežine. „Zimogrožljiva sam“, kaže i smešta se na sofu, sa šoljom zaslađene kafe u ruci, sklupčavši noge poda se. Njena toplina je tolika da odmah sve deluje više kao ćaskanje sa prijateljicom nego intervju sa bestseler autorkom. Ne mogu a da ne pomislim da se ova pristupačnost odražava na način na koji piše i da je to jedan od razloga zašto je čitaoci vole.

Našle smo se da popričamo o njenom romanu „Počelo je u Parizu“, šesnaestim po redu od njenog spisateljskog debija 1997 godine. Knjiga počinje romantičnom prosidbom na vrhu Ajfelovog tornja, a onda čitaoca vodi među pešake u Bridžportu u Irskoj.

„Kada sam imala nekih dvadeset godina, svi su se verili na vrhu Ajfelovog tornja i pomislila sam kako je to predivno mesto za veridbu i zapitala sam se zašto mene niko ne vuče do vrha tornja. Pomislila sam kako je to divan početak veridbe, zabavan i veoma romantičan“, kaže Keti.

„Roman je o realnosti braka, razvoda i razlaza. Bilo mi je zabavno da ga počnem ovom divnom romantičnom fantazijom.“

Uz šarolike likove, „Počelo je u Parizu“ istražuje gotovo sva romantična iskustva: od same, uspešne devojke do mlade udovice. Poput njenih ostalih knjiga, ova grupa likova oslikava ljubvne nevolje žena u današnjoj Irskoj.

„Nije tačno da morate da budete sa nekim da biste bile srećne, već da morate da budete srećne same sa sobom i volite sebe, da se osećate dobro i izborite sa svojom prošlošću i problemima; i da znate da ste sjajne i snažne.“

Razgovarajući sa Keti imate utisak da je srećna u svojoj koži i zadovoljna svojim životom. Majka blizanaca Dilana i Mareja, pisanje fino uklapa sa porodičnim životom i zahtevima majčinstva. Njen kućni život deluje divno: posle škole odlazi kući da piše u društvu tri psa. To je nešto na čemu je Keti veoma zahvalna.

„Deo mene misli da sam imala mnogo sreće. Sve je počelo kao dar, neverovatan dar.“

Svakodnevica je jedna od Ketinih najvećih radosti u životu.

„Postoji ova divna normalnost, volim divne normalnosti, lepo je imate te izvanredne trenutke zabave. Realan, normalan život mi odgovara jer sam stvarna osoba koja voli da bude kod kuće.“

Daje mi primer jednog od tih „divnih momenata“ normalnosti kada mi kaže da su se ona, suprug Džon i deca upravo vratili sa porodičnog kampovanja u Francuskoj.

Odustali su pet dana kasnije, popustivši pred vetrom i kišom. Otišli su u Pariz i kao na početku njenog romana, popeli se na Ajfelov toranj. Ono što se potom desilo nije bilo toliko romantično. „Dugo smo se peli stepenicama i u jednom trenutku sam rekla da se vraćam nazad jer se bojim visine.“

Možda se boji visine, ali se u stvarnom životu njen uspon ka vrhu nije zaustavio ni posle 20 godina pisanja. Pre nego što je napisala prvi roman, godinama je radila kao novinar, iako je smatrala da ta profesija baš ne odgovara njenoj ličnosti.

„Bila sam previše meka da bih bila sjajan reporter. Radili smo mnogo teških priča i to mi je teško padalo, da sedim kod nekoga u kući, kod ljudi koji su u užasnim situacijama, i da pokušam da izvučem informacije od njih. Srce mi se slamalo.“

Dok je radila kao novinar, nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da piše – istorijski roman smešten u Irskoj i ljubavni roman koji je pisala sa majkom.

Sa 27 je odlučila da se ozbiljno oproba u pisanju. Naoružana polovnim kompjuterom na kuhinjskom stolu, počela je da piše noću i ubrzo shvatila da je pronašla formu pisanja koja joj odgovara. „Bilo je sjajno sesti i iznenada shvatiti da su prošla tri sata. Obožavala sam to.“

O svojim prvim knjigama kaže: „Znate kako neki ljudi kažu da su 15 godina čuvali zaplet u glavi. Ja nisam. Imala sam samo blagu ideju o dvoje prijatelja koji su veoma različiti.“



Zapravo su svi njeni zapleti sličnog porekla, podstaknuti idejom o nekom junaku. Kada je završila pola romana poslala ga je izdavaču Poolbeg koji je pristao da ga objavi. „Tada sam morala da napišem ostatak. Hteli su da ga objave i to je bilo to“.

Po objavljivanju, roman „Woman to Woman“ je osam nedelja bio na vrhu bestseler lista i postao je veoma popularan u Velikoj Britaniji. To je doba koga se Keti seća i sa radošću i sa tugom.

„U to vreme, moj otac je patio od demencije i borili smo se sa time. Prva knjiga mi je objavljena 1997. godine, a on je umro 1999. To su bile poslednje dve godine njegove demencije.“

Uz to napominnje da je dobila melanom na kuku koji je uspešno uklonjen. Zbog ovih stvari, uspeh kao da se odbija o Keti. „Nisam uobražena ali stvaran život se dešavao.“

Ova skromnost deluje tipično za autoku koja je prodala milione knjiga širom sveta. Zašto se ljudi identifikuju sa njenim knjigama?

„Ljudi uvek pitaju zašto ima toliko uspešnih irskih pisaca. Zato što imamo suv smisao za humor i smejemo se i sebi“, dodaje. Njen glavni savet mladim piscima je tipično irski: „Mislim da ako sedite i mislite da ste potpuni idiot, onda je to delimično istina.“

Ali Keti je mnogo više od toga. Njena toplina se vidi u njenom pisanju što i čitaoci osećaju.

„Volela bih da ljudi pronalaze utehu i snagu u mojim knjigama. Znate, kad se nešto loše desi i pročitate da se to desilo nekome u knjizi, odmah pomislite:' Hvala Bogu, to se nije desilo meni'. Vidite da ima nade. Čitamo da bismo se zabavili i da doživeli utehu, ali i da bismo znali da nismo sami i da razumemo šta drugi ljudi misle. U tome je sva magija.“

Izvor: womansway.ie
Autor: Eni Toner