Kejt Eberlen: „Ući ćete u nečiji život samo na trenutak“

Ponekad je sam opis knjige gotovo neodoljiv, poput ovog: „Tes i Gas su suđeni jedno drugom. Samo se još uvek nisu upoznali. A možda nikada i neće...“

Roman „Čekam te“ prati Tes i Gasa kako vode odvojene živote, od tinejdžerskog doba do trideset i nešto godina, kako se bore sa teškim porodičnim gubicima, ljubavnim aferama, ostvarenjima i uništenjima poslovnih snova, dok se skoro, ali ne i potpuno, upoznaju i pronađu svoju sudbinu. Roman počinje u Firenci u avgustu 1997. godine, gde Tesa provodi odmor sa prijateljicom Dol,  poslednji idilični odmor pre nego što krene na univerzitet na jesen. Ali kada se vrati kući sa predivnim preplanulim tenom i glavom prepunom mogućnosti, čekaju je šokantne vesti: njenoj majci je dijagnostikovan rak u poodmakloj fazi.

U isto vreme u Firenci je i Gas. Odseda u fensi hotelu sa svojim uštogljenim, hladnim roditeljima koji su rezervisali skupi paket Blaga Toskane, ali Gas voli da istražuje grad sam. Razlog emocionalnog razdora između njega i roditelja, je to što je Gasov stariji brat, Ros, nedavno poginuo u nesreći na skijanju. Putevi se ukrštaju Tesi i Gasu u Firenci, kada mu ona pruži kameru i zamoli da je uslika.

Kada sam se srela sa autorkom Kejt Eberlen, objasnila mi je tokom ručka da je oduvek bila fascinirana „idejom koliko života se susretne sa našim svakog dana. Često o tome mislim, posebno tokom odmora. Kada ste na odmoru negde, kao na primer u Firenci, pratićete istu rutu – gotovo istu – kao i svi drugi ljudi. Tako će vam se putevi možda ukrstiti na trenutak, možda ćete se ponovo sresti, a ako se susret desi i treći put, sigurno ćete se osmehnuti. I onda biste možda upitali: 'Da li biste me fotografisali?' I tako ćete ući u nečiji život na trenutak.“

Ovo opažanje kako se naši životi susreći sa drugima zasejalo je klicu ovog romana onog dana kada je Eberlenova putovala vozom od svoje kuće na južnoj obali do Londona. „Gledala sam kroz prozor sve one redove i redove kuća na ulazu u London, misleći da li se i jedan od ovih života ikada susreo sa mojim.“ I tada joj se ideja usadila u mozak: „Pomislila sam: 'Šta ako postoji dvoje ljudi koji su pravi jedno za drugo, ali se non stop mimoilaze?’“ Izvanredan naslov, „Čekam te“, javio joj se u glavi istog trenutka.

Kejt Eberlen nije pratila ovu ideju odmah, ali ona jednostavno nije iščezla. Bila je zauzeta svojim redovnim poslom profesora, ali u trenucima predaha zamišljala je kako bi roman stvarno izgledao. Trebalo bi da ima dva naratora u prvom licu, što bi bilo varljivo, jer je dobro znala „da drama se uglavnom dešava kada se ljudi sretnu, a ne kada to ne urade!“

„Čekam te“ je mudro sastavljen roman, i mi pratimo Tes i Gasa u naizmeničnim poglavljima kroz njihove odvojene živote dok se mimioilaze kroz godine. Eberlenova nije započela roman sa unapred pripremljenim planom. „Pisala sam koliko god sam mogla o jednom od njih dvoje. Onda sam pravila  pauzu, i posvećivala se naizmenično jednom pa drugom junaku. To kako su njihovi životi dolazili u kontakt dešavalo se vrlo spontano. Nisam planirala ove događaje i, u stvari, neki od njih su mi tek kasnije pali na pamet.“

Nikada nisam pisala o istom susretu kroz oči oba lika. „Uvek sam želela da priča napreduje... I želela sam da radnja teče non-stop.“ Roman „Čekam te“ je bez sumnje, predivna romantična komedija (jedna scena čak sadrži, po rečima same Eberlenove, „malenu počast“ romanu Dejvida Nikolsa „Jedan dan“, koji je svakako dragulj ovog žanra), ali je to takođe knjiga o bolu. Kada razmišlja o svojim likovima, Eberlenova zaključuje da „postoji još jedan vid ’nedostajanja’ u njihovim životima“. Tesa i Gas su oboje iskusili bol i gubitak; Tesa prvo zbog svoje voljene majke, ali i zbog svojih planova za život kada shvati da će morati da žrtvuje mesto na univerzitetu da bi mogla da brine o svojoj mlađoj sestri. Gasov bol je pomešan sa krivicom: ne samo što je i on bio na planini kada mu je brat umro, nego su njih dvojica imali veoma komplikovan odnos.

Autorka je započela i novu karijeru, predajući engleski kao strani jezik i provodeći vreme u Italiji sa mužem, koji je takođe profesor – „ljudi misle da je to suvoparan posao, ali on u stvari može biti veoma kreativan“ – i ona je veoma uživala u svom poslu kada se probudila ideja za „Čekam te“.

O odluci da objavi roman pod novim imenom, rekla je: „To je bila u potpunosti moja odluka. Osećala sam da je to novi početak. Odustala sam od pisanja i taj deo mog života je bio završen. Zato je izgledalo čudno da to opet radim. I onda kada je već delovalo da će od svega nastati knjiga, pomislila sam: ’Ovo je potpuno drugačija stvar za mene. Ovo je nova stvar.’“

„Znam da je ideja o ljudima koji su ’suđeni jedno drugom’ česta u romantičnim romanima, ali želela bih da čitoaci misle da su Tesa i Gas jedino suđeni jedno drugom na kraju knjige, nego da su oduvek to bili. Jer smatram da su nekako uspeli da budu zajedno u Firenci, njihova veza bi potrajala, recimo, dve nedelje.“ Što, budimo realni, ne bi iznedrilo ovako šarmantnu ljubavnu priču.

Izvor: thebookseller.com
Prevod: Dragan Matković