Kejt Eberlen, autorka romana „Čekam te“: Uvek me je fasciniralo to kako nam se život ukršta sa tuđim životima

„Šta misliš kad bismo svi imali nekakav uređaj za praćenje, neko svetlašce koje može da se vidi iz svemira, da li bi se svima staze ukrštale i preplitale kao nama?“

Ovo pitanje postavlja Tes, glavna junakinja romana ,,Čekam te“, koji izdavač hvali kao novi ,,Jedan dan“, iznenađujuće uspešan bestseler iz 2009. o dvoje prijatelja koji se susreću na isti dan svake godine, pre nego što se najzad zaljube jedno u drugo. 

Autorka Kejt Eberlen je iznenađena kao i svi ostali popularnošću svog romana.

„Kada sam je napisala, uopšte nisam znala da li će se prodavati“, kaže ona (Kejt joj je pseudonim, koji joj je draži nego pravo ime Imodžen).

Glavna ideja romana „Čekam te“ je da se dvoje mladih turista, osamnaestogodišnji Tesa i Gas, slučajnnosretnu u Veneciji, i da Tesa i njena prijateljica zamole Gasa da ih fotografiše. Priča prati živote Tee i Gasa sledećih šesnaest godina (vidite na šta sam mislila kada sam uporedila ovaj roman sa romanom „Jedan dan"?), tokom kojih se njihovi putevi stalno ukrštaju a da oni to ni ne znaju.

Naravno, prirodni razvoj romana bi bio da Tesa i Gas završe zajedno. Kao što piše u prikazu romana: „Tes i Gas su suđeni jedno drugom. Samo se još uvek nisu upoznali. A možda nikada i neće...“

,,Uvek me je fasciniralo to kako nam se život ukršta sa tuđim životima, koliko susreta se dogodi ili ne“, kaže autorka.

,,Kada sam jednog dana putovala u London, gledala sam kroz prozor kolone nanizanih kućica i pitala se ko živi tamo, da li su se njihovi životi nekad ukrstili sa mojim. Pomislila sam: Šta ako postoje dvoje ljudi koji su na neki način rođeni jedno za drugo, ali se stalno mimoilaze?“

Naravno, ovo nije nova ideja. Film iz 2001. „Igra sudbine“ sa Kejt Bekinsejl i Džonom Kjuzakom je zasnovan upravo na ovoj moći „(ne)srećnih okolnosti"‒ s tim što je ovde te neobične okolnosti beskrajne.  Zašto nam se svima dopada ideja da univerzum želi da spoji dvoje ljudi suđenih jedno drugom?

Kejt Eberlen kaže: ,,Nisam sigurna da bih to nazvala 'sudbinom'. Mislim da je to više stvar sreće, a posebno tajminga, jer u slučaju mojih likova, njihova veza ne bi uspela da su završili zajedno kada su imali 18 godina.“

Sreća i tajming su takođe ogirali veoma važnu ulogu u slušaju autorkinog braka. Odrasla je u Hičenu, izvan Londona, zatim je pohađala Koledž Svete Ane u Oksfordu, gde je čitala klasičnu književnost. Na svojoj prvoj godini je prisustvovala zabavi u paviljonu za kriket koledža Hertford. Njen budući suprug Nik ‒ s kojim se upoznala tek 1991, kada je imala 33 godine ‒ takođe je bio tamo.

Tokom narednih 14 godina, tokom kojih je on bio učitelj engleskog jezika u inostranstvu, povremeno bi se pojavio na žurkama zajedničkih prijatelja, ali se ništa nije desilo. Zapravo, Eberlenovoj se nije dopadao. I konačno, kada je imala 33 godine, ožalošćena zbog smrti oca, pristala je da napravi žurku u svom novom stanu u Londonu i zamolila prijatelje da sastave listu gostiju.

„Sećam se da sam pitala ko će doći, i da su mi dali dugačku listu imena i pomenuli Nika. I da sam prokomentarisala: 'O ne! Ne taj kreten koji živi u Egiptu!'“

„Ne znam kako se to tačno desilo“, nastavlja autorka svoju priču, „ali kada je stigao, počeli smo da pričamo. Bio je mnogo zreliji od mene, a ja sam bila mnogo opuštenija jer sam dosta propatila. Pričali smo celu noć“, zastaje ona. „I od tada više nikad nije napustio moj stan. Godinu dana nakon toga smo se venčali.“ U braku su već 24 godine i imaju sina od 20 godina.

Eberlenova je napisala serijal romana, objavljenih dok je njen sin odrastao, ali je onda dobila posao nastavnice. „Čekam te“ je njen prvi izlet u pisanje posle više godina pauze i njeno samopouzdanje je zbog toga bilo poljuljano. Kada su izdavači konačno primili knjigu i kada je Eberlenova dobila poruku od svog agenta, pomislila je da je u pitanju greška i nije mu odgovorila.

,,Ujutru mi je stigla još jedna serija poruka od njega“, priseća se ona. „Izdavači su se borili oko autorskih prava za knjigu.“

Da li je knjiga zasnovana na priči o njenom braku? Nije bilo namerno, kaže ona, ali „to mora da se provuklo kroz knjigu. Ono što je kod nas predstavljalo problem bio je tajming. Tokom svih tih 14 godina, nijednom nisam pomislila da bismo odgovarali jedno drugom. Verovala sam ‒ kao i moja junakinja Tesa ‒ da ljubav treba da bude strasna i da treba da boli, i da njen muškarac treba da bude poput Hitklifa. Kada smo konačno započeli vezu, sećam se da sam pomislila kako je divan. Do tada to uopšte nisam primetila, ali bio je i veoma, veoma privlačan.“

Autorka tvrdi da je potraćila godine „zamišljajući da je neki drugi čovek gospodin Pravi“. Ona kaže da je to što je izgubila oslonac u životu zbog očeve smrti, bilo ključno da spozna nežnost svog budućeg muža. Tako da je osim sreće, slučaja i tajminga, važan i pogled na svet koji se menja u skladu sa onim što doživljavamo.
Većina nas misli da nam život oblikuju naši odnosi sa drugima. Zato je (ma koliko apsurdna) ideja da je ,,univerzum“, ,,sudbina“ ili ,,ono što je suđeno da bude“ kormilo našeg života u isto vreme romantična i oslobađajuća. Ove romantične priče nas još više dotiču ako ljudi proživljavaju višegodišnju patnju tražeći svoju srodnu dušu.

Roman „Jedan dan“ se završava tragično. Dok u romanu ,,Čekam te“ ... pa, nećemo vam odati šta se u njemu dešava.

Kao što znamo, život nije uvek pravolinijski. Čak i gospodin Pravi može da vas probudi hrkanjem u tri ujutru.
 
Izvor: telegraph.co.uk