Katarina Kacer, autorka knjige „Sajberpsihologija“: Mirovanje nas izluđuje

Da li vam je već poznat ovaj prizor: uđete u javni prevoz i šta vidite? Ljude pognutih glava koji zure u pametne telefone. Mobilni internet je promenio spoljni izgled stvari. Ali kako smo se mi promenili? Zašto mnogi od nas upadnu u živi pesak vremena kada samo žele da provere internet? Zašto lovimo „lajkove“  na Fejsbuku? I zašto je tako teško isključiti pametni telefon?

Nemački socijalni psiholog Katarina Kacer u svojoj knjizi „Sajberpsihologija. Život na mreži: Kako nas menja internet“, obrađuje između ostalog i ova pitanja. Ona u intervjuu Falteru objašnjava zašto smo toliko fascinirani pametnim telefonima, kakav je uticaj smousavršavanja uz pomoć aplikacija (ključna reč: praćenje) i kako se možemo zaštititi od čudovišta koje proždire naše slobodno vreme – interneta.

Nedavno sam sedeo sa prijateljem u kafeu. U jednom trenutku mi je zazvonio mobilni i nakon toga moja pažnja se sa prijatelja preselila na telefon. Zbog čega je taj predmet iznenada postao važniji?

Zato što smo naučeni da odredimo prioritete. Postoje istraživanja koja pokazuju da zvonjava mobilnog telefona izaziva stres. Kao da se odjednom uključio alarm. Počinjemo da mislimo: „Ha, ono što se dešava na pametnom telefonu je važno. “ Reakcija je slična Pavlovljevom psu, koji je počinjao da luči pljuvačku čim bi čuo zvono koje je označavalo dolazak hrane. Mi smo neka vrsta uslovljenih „sajber pasa“, koji očekuju da se nešto dogodi. Teško je odupreti im se, jer kada počnu da vibriraju, osetimo ih i fizički. Većini ljudi telefon je tokom razgovora u džepu ili na stolu.

Zašto smo se toliko vezali za pametne telefone?

Ovi telefoni omogućavaju zadovoljenje naših najdubljih potreba. Ljudi žele da komuniciraju, da budu u kontaktu, da upoznaju druge ljude. Mi smo društvena bića. Zato aplikacijama nije teško da nas zavedu. One nam pružaju upravo ono što tražimo: prijateljstvo, pažnju, ljubav. Osim toga, veoma su zgodne za upotrebu i omogućavaju jednostavnu komunikaciju. Kada pošaljem poruku preko WhatsApp-a, ne moram mnogo da pričam. Ne moram da odvajam mnogo vremena za tuđe probleme, već jednostavno napišem kratak komentar. Tako, između ostalog, izbegavam konflikte.

Koju vrstu konflikata?

Privatni razgovori preko WhatsApp-a ili SMS-a se odvijaju brže. Brže se, recimo, raskidaju veze. To je u neku ruku veoma praktično, ali s druge strane, sagovornik može pomisliti da vam nije stalo. Možda nećete biti u stanju da dočarate dubinu emocija. Upravo to se dešava i kada sedim sa prijateljem i gledam u mobilni, a ne primećujem da ignorišem sagovornika. Kao da mu govorim: „Nisi toliko važan.“ To primećujemo tek kada „pogledamo u ogledalo“ i vidimo da to i nama neko radi. Da nas ignorišu dok zure u telefon.

Jednom prilikom sam, tokom vožnje metroom, sa prijateljicom ogovarao saputnike koji su bili udubljeni u svoje pametne telefone. Kada sam izašao, okrenuo sam se da joj mahnem. Nije me primetila, jer je već izvadila telefon. Jesmo li zaboravili kako da jednostavno sedimo mirno?

Da, sve manje znamo šta ćemo sa sobom. Mirovanje nas izluđuje. To pokazuje eksperiment izveden na Harvardu. Istraživači su pokušali da saznaju kako se ljudi osećaju kada ne rade ništa, kada su sami sa sobom. Nisu dobro prošli.

Kako je izgledao eksperiment?

Učesnicima je naloženo da 15 minuta sede sami u sobi. Pružena im je jedino opcija da pritisnu jedno dugme, posle čega bi ih protresao neprijatan elektrošok. Od 20 muškaraca, 18 je pritisnulo dugme. Od 24 žene, pritisnulo ga je njih 6. To dakle znači da ćemo radije trpeti udare struje nego da ne radimo ništa. Pritom, najbolje ideje nastaju upravo kada je mozak besposlen. Kreativne pauze su izuzetno važne, ali mi ih polako zaboravljamo.

Zašto?

S jedne strane, zato što smo uslovljeni da stalno nešto radimo. Na odmoru čak i na plažu nosimo mobilni telefon. Stvorili smo jednu vrstu zavisnosti, gde smo ubeđeni kako uvek moramo biti dostupni. Smatramo da uvek moramo biti u kontaktu sa drugima, i to što je pre moguće. Sa druge strane, živimo u strahu da ćemo izgubiti vreme i imamo potrebu da sve organizujemo. Od neke vrste „digitalne panike“ pate naročito oni koji su rođeni u digitalnom dobu. Plaše se da neće ispuniti očekivanja.

U Austriji već postoje hoteli koji nude „digitalnu detoksikaciju“. Naime, odmor bez mobilnog i interneta.

Turistički trend da se putuje u neki manastir ili na pusto ostrvo, gde pametni telefon nema prijem, ukazuje na to da ljudi žele da se reše zavisnosti od interneta.

Često sam frustriran jer imam osećaj da previše vremena provodim na internetu. Zašto se to događa?

Za to postoji nekoliko razloga. Kao prvo, internet nam pruža bezbroj opcija. Ako hoću nešto da saznam, pitam doktor Gugla, i on mi pruži neverovatan broj odgovora. Ali koliko je potrebno da pročitam, kako bih stekla pravi uvid u stvari? Ponekad plivam u mnoštvu informacija i ne znam kada da kažem: „Dosta je bilo“. Čak i ne primećujemo da tonemo u živi pesak vremena. Kao drugo, često gubimo svest o protoku vremena kada nas nešto posebno interesuje ili ako smo se za nešto emotivno vezali. To se dešava, na primer, kada nešto napišem na Fejsbuku, pa se o tome povede razgovor. Ili prilikom igranja onlajn igara. Istraživanja pokazuju da se naša predstava o vremenu ne menja samo dok se igramo, već i kada prestanemo. Zato počinjem da osećam uznemirenost i nervozu kada pomislim da sam protraćila previše vremena.
 
Pritom nam govore da internet štedi vreme.

Da, ovde nailazimo na kontradikciju. Na primer, više ne moram da idem u prodavnicu niti da kupujem novine, sada mogu bez problema da kupujem i čitam vesti pomoću kompjutera. Ali nisam sigurna da se na taj način štedi vreme, jer se može desiti upravo suprotno: kada počnu da stižu sve te ponude i poruke, imam osećaj da ću poludeti ako budem morala sve da pročitam.

Ali ne možete pročitati ceo internet.

Da, ali ljudima je sve teže da se zaustave. Imamo osećaj kao da moramo da pročitamo sve što je otvoreno i što nam se ponudi. Jer ako to ne uradimo, mislimo da smo nešto propustili. Nastaje iluzija da znamo manje ako nešto nismo pročitali. Onda se osećamo loše i postavljamo sebi pitanje: „Zašto to nisam uradio?“. Mnogima je teško da se zaustave. Moramo naučiti da postavljamo znak STOP na internetu.

Postoje li strategije koje sprečavaju gubljenje vremena na internetu?

Ja lično više ne nosim telefon sa sobom, kako ne bih osetila kada vibrira. Ne ostavljam ga ni na pisaćem stolu. Teško je kontrolisati se, ali nikada ne jedem ni pola kilograma čokolade – iako je volim. Možete, takođe, koristiti i spore metode komunikacije. Postoje aplikacije koje vas prebacuju u tzv. „oflajn mod“ i obaveštavaju druge da niste dostupni dok radite.

Ko koristi tu vrstu odbrane?

Upravo iz Austrije nam stiže interesantna studija koja pokazuje da sve manje mladih pristupa Fejsbuku preko telefona, a sve više isključivo preko računara. Zato što žele da bolje organizuju slobodno vreme i sami odluče kada da se priključe.

Fejsbuk je sa svim onim slikama i video klipovima prava napast. Obično poželim da vidim nečiji snimak, a onda se zadržim sat vremena. Kako to objašnjavate?

To ima veze sa vizuelnom prirodom materijala. Vizuelni nadražaji nas posebno uzbuđuju. To je u čovekovoj prirodi. Našu pažnju najviše privlače šareni, svetlucavi predmeti, sve što ima neki oblik, a da pritom nije tekstualne prirode. Tekst je manje zanimljiv od slika i video zapisa.

A tu je i komunikacija. Svaki „lajk“ na Fejsbuku, svaki „ritvit“ na Tviteru, predstavlja samo kratki vid komunikacije, ali istovremeno povećava pritisak da se nastavi sa skupljanjem lajkova i pratilaca.

Ako imam 100 lajkova, želim 200. Ako dobijem 1000, hoću 2000. Potreba za kontaktima i prepoznatljivošću kod mnogih stvara zavisnost. Nije normalno to što nam je potrebno mnogo pratilaca i lajkova kako bismo se osećali dobro.

Ali mi se ne osećamo dobro.

Zato što nam nikad nije dosta. Zato što se poredimo sa drugima i vidimo da oni imaju više od nas, ali i da bi mi sami mogli da postignemo više. Na taj način nas obuzima „manija unapređivanja“. Čovek nikada nije zadovoljan. Kao što je, na primer, slučaj sa praćenjem vlastitih podataka. Pametni sat nam saopštava koliko smo koraka napravili šetajući ili trčeći, koliko smo kalorija sagoreli i sl. Ono što ja lično čujem je: „Premalo si trčala, sutra se više potrudi“.

Da li je to loše?

Postaje problematično ako se čvrsto usadi u mozak. Ako mogu da pređem deset hiljada koraka, mogu i jedanaest. I tako dalje. Osećanje da konstantno poboljšavamo sebe, a time i svoje samopouzdanje, tera nas da radimo sve više i više. Ima i onih koji žele da mere svoje orgazme. Neki od njih su mi pričali kako im je praćenje vitalnih funkcija pomoglo u tome.

Znači, praćenje tih podataka može da nam ulepša život.

Sve zavisi od toga da li će takvi postupci izazvati zavisnost. Mi nismo mašine, već ljudi, i zato imamo dobre i loše dane. To je ono što moramo prihvatiti. Na taj način će samousavršavanje moći da pruži pozitivne rezultate.
 
Autor: Benedikt Narodoslavski
Izvor: falter.at
Prevela: Jelena Tanasković