„Kašika koja nestaje“ – Ozbiljna nauka, lepo upakovana u zanimljive priče

S jedne strane, kako navodi Sem Kin na samom početku svoje knjige „Kašika koja nestaje“, periodni sistem elemenata je jasna, naizgled pristupačna tabela, koja bi trebalo da ima smisla za svakog ko je makar jednom kročio u kabinet za hemiju. S druge strane, mnogi potencijalni hemičari su zaključili da ga je bez obzira na ogromnu privlačnost nemoguće savladati.

„Ljudi se periodnog sistema prisećaju sa fascinacijom, blagonaklonošću, s utiskom nedoraslosti i s odbojnošću“, napisao je gospodin Kin u svojoj naučno-popularnoj knjizi, čiji je cilj da ponovo raspali interesovanje za periodni sistem elemenata i njegove mnoge tajne.

Iako, očigledno, poseduje ogromno znanje iz hemije, autor je svestan da se „mnogi srednjoškolci najbespomoćnije osećaju zbog toga što ljudi koji shvataju periodni sistem elemenata, i umeju da raščlane kako on funkcioniše, mogu iz njega da izvuku toliko činjenica s neverovatnom knjiškom nonšalancijom“. Namera autora je da ovom knjigom pomogne da se prevaziđe taj osećaj bespomoćnosti tako što će neke naučne činjenice učiniti dostupnim svima.

Evo šta ipak nećete saznati iz knjige „Kašika koja nestaje“: nećete saznati kako periodni sistem elemenata zaista funkcioniše. Niti će vam na jasan i precizan način rasvetliti pitanje, recimo šta se dešava sa elektronima na s orbitali, a šta rade oni na p orbitali, da ne pominjemo one na zastrašujućoj d orbitali. Nema sumnje, neke stvari o kojima raspravlja ostaju van domašaja za čitaoce laike.

Ali ono čega u ovoj knjizi ima u izobilju jesu zanimljive i neobične činjenice i anegdote koje se odnose na periodni sistem. One čine da knjiga „Kašika koja nestaje“ izgleda kao beskonačan niz živopisnih naučnih priča. Ovo je knjiga koja može da se pohvali najdužim hemijskim anagramom, ikad napisanim, tehničkim terminom od 1185 slova za „virus mozaika duvana“; daje nam objašnjenje kako je zahvaljujući elementu europijumu, novčanica evra „najsofisticiranija valuta ikad osmišljena“; i otkriva nam tajni plan u kojem je CIA nameravala da otkrije Fidela Kastra tako što bi mu podmetnula talijum u čarape.

Ovakve nepotvrđene činjenice mogle bi delovati uverljivije da periodni sistem nije toliko poznat, svojevrstan artefakt popularne nauke. Elementi su ono što su nekada bili dinosaurusi: nalaze se na podmetačima, posterima, majicama, na naslovnoj strani fine knjige koju čitamo uz kafu, u vidu 3D aplikacije na mobilnim uređajima i u božanstvenoj staroj pesmi Toma Lerea (koja takođe nosi naslov „Elementi“). U ovakvoj atmosferi, knjiga „Kašika koja nestaje“ predstavlja savršen povod za razgovor, a posebno kada se uzmu u obzir neka poglavlja, na primer: „Popijte dva elementa, pa mi se javite ujutru“ (o elementima koji se koriste u medicinske svrhe) i „Trovački rukavac: 'Jao, jao'“.

Autor je očigledno svestan činjenice da ovakve priče i saznanja zahtevaju posebno prijemčiv pristup. Upravo zbog toga knjigu počinje opisom sopstvene dečačke fascinacije živom. O kapljicama prosute žive govori kao o „glatkim kuglicama“, „srebrnom sočivu“, „futurističkom metalu“ i „lopticama veličine hikori oraha“, ilustrujući na taj način svoju nameru da predstavi elemente na što pristupačniji, opušteniji i živopisniji način. U ovoj knjizi možete da saznate kako su se tokom istraživačke ekspedicije Luisana Klarka koristili laksativi na bazi žive, i kako se na osnovu toga može pratiti pravac kretanja ekspedicije zbog taloga žive kojim su obeležena mesta na kojima su istraživači iskopavali privremene nužnike.

Osim toga, zanimljiva je i činjenica koliko je toga autor naučio o istoriji, etimologiji, alhemiji, mitologiji, književnosti, otrovima i psihologiji samo zahvaljujući svojoj fascinaciji živom. Na osnovu toga shvatamo koliko je zapravo knjiga „Kašika koja nestaje“ sveobuhvatna. Na primer, Kin se veoma trudi da elementima podari odgovarajuće ličnosti. Antimon je „verovatno element sa najživopisnijom istorijom u periodnom sistemu“, a u prilog ovoj tvrdnji autor navodi delo sa veoma egzotičnim naslovom („The Triumphal Chariot of Antimony“ – „Antimonova trijumfalna bojna kola“, autora Džone Tolda iz 1604). Ugljenik se „bukvalno na sve hvata“, zato i jeste poznat kao „promiskuitetan“.

Volfram je bio „hit“ u Drugom svetskom ratu zbog primene u naoružanju. Element pod rednim brojem 43, sada poznat pod imenom tehnicijum, otkriven je na toliko različitih lokaliteta i dodeljeno mu je toliko imena da je on „pravo čudovište iz Loh Nesa u svetu elemenata“.

Autor jednaku pažnju posvećuje i ličnostima naučnika. U knjizi „Kašika koja nestaje“ pronalazimo mnoge priče o tome kako su kasniji dobitnici Nobelove nagrade dolazili do svojih velikih otkrića, nazivajući Glena Siborga i Alberta Điorza „Ernestom Hemingvejem i Teodorom Ruzveltom“ periodnog sistema, jer su upakovali toliki broj uzoraka. (Siborg i njegove kolege sa Berklija osmislile su strukturu periodnog sistema koja je i danas najčešće u upotrebi.)

A tu je naravno i Dmitrij Mendeljejev, ruski naučnik iz XIX veka koji je prvi i došao na ideju da se elementi urede u jedinstvenu tabelu i ubedio cara da zažmuri na činjenicu da je bio bigamista: „Priznajem, Mendeljejev ima dve žene, ali ja imam samo jednog Mendeljejeva“. Nekoliko pasusa nakon ove priče, autor je nekako skliznuo u raspravu o galijumu, koji na sobnoj temperaturi izgleda kao čvrst metal, ali se pretvara u baricu ako se drži u ruci, čime nam otkriva tajnu trika nestajuće kašike iz naslova knjige.

Ni u jednoj knjizi koja se ozbiljno bavi hemijom nije moguće napraviti tako drastičan skok. Ali ovo skakanje sa teme na temu su zaštitni znak knjige „Kašika koja nestaje“. Ipak, čitalac na kraju ume da objasni zbog čega je Polu Makartniju uručena rodijumska ploča, zašto je Đerđ de Heveš ubacio radioaktivno olovo u gulaš svoje gazdarice, i iz kog razloga je Mark Tven zamislio da je naučno-fantastični Sotona sačinjen od radijuma. Samo nemojte očekivati da ćete razumeti hladnu fuziju, jednom kad se ova uzbudljiva pripovest završi.

Autor: Dženet Maslin
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat