Karsten Hen: Kada ne pišem, antene su mi uvek na „stendbaju“

Karsten Hen rođen je 1973. godine u Kelnu. Nakon studija i sticanja titule magistra etnologije preselio se u Australiju, gde se pored usavršavanja u struci bavio i proučavanjem joge i vinogradarstva. Po povratku u Nemačku radio je kao voditelj na radiju i televiziji, a danas se uglavnom bavi književnošću, piše vinske kritike za domaće i strane specijalizovane časopise i čest je član žirija koji se bave ocenjivanjem kvaliteta vina.

Predstavite se u nekoliko rečenica našim čitaocima. Ko je Karsten Hen?

Ja sam pisac, i čini mi se da sam to oduvek bio. Još pre nego što sam naučio da pišem, izmišljao sam priče i loše rimovane stihove kojima sam po ceo dan maltretirao porodicu. U osnovnoj školi sam potpuno sam vodio školske novine: bio sam jedini školski novinar, urednik i štampar (dobro, ne baš štampar, umnožavao sam ih na fotokopir mašini).

Zašto se bavite pisanjem? Jeste li to oduvek želeli ili je postojao konkretan okidač?

U detinjstvu sam jedno vreme želeo da budem astronaut, detektiv ili kuvar, ali vrlo brzo sam shvatio da bi najbolje bilo da postanem pisac, jer to zanimanje bi mi omogućilo da, bar nakratko, budem šta god poželim. Mislim da bi istraživači svemira i posetioci restorana pozdravili moj konačni izbor.

Okušali ste se u raznim žanrovima – uključujući i krimiće, kulinarske krimiće i publicistiku – ali se kao veliki ljubitelj vina i vlasnik vinograda bavite i pisanjem za novine i časopise posvećene vinu. Da li to znači da još uvek niste našli nešto čemu biste se potpuno posvetili ili je to jednostavno način da izbegnete rutinu i dosadu? I da li su 24 sata u danu dovoljna da postignete sve što želite?

Verovatno bi bilo lakše posvetiti se jednoj stvari, ali ubeđen sam da bi bilo i neuporedivo dosadnije. Po prirodi sam veoma radoznao i nikada mi nije bilo teško da pronađem dovoljno vremena za stvari koje me interesuju. Ne dozvoljavam da mi rokovnik diktira život. To ne znači da zanemarujem obaveze, već samo da sam svestan važnosti uživanja. Ne smemo sebi uskraćivati životna zadovoljstva: ni vino, ni viski, ni hranu, ni knjige... Život bez njih bi bio prazan.

Kako dobijate ideje za svoje knjige? I kako ih pretačete u priče?

Kada bih znao odakle ideje dolaze, svakog dana bih odlazio na to mesto u nabavku. Zaista ne znam, ali mislim da upravo u tome leži lepota ovog posla. One odnekud dolaze, a vaše je da budete spremni kada vam zakucaju na vrata.

Kako izgleda Vaš stvaralački proces? Koristite li olovku i papir ili kompjuter? Planirate li sve unapred ili jednostavno sednete za pisaći sto i pustite da Vas priča vodi? Da li različiti žanrovi zahtevaju različite pristupe pisanju?

Pišem na kompjuteru, jer mi to omogućava da manipulišem tekstom, ostavljam praznine i sl. Brže je i urednije. Pre nego što sednem da pišem, osmislim osnovnu strukturu romana. Kriminalistički romani zahtevaju nešto detaljnije planiranje od, recimo, romantičnih komedija. Veoma mi je važno da tokom pisanja u svakom trenutku budem svestan kako se roman razvija i da likove držim na dugom povocu. Treba im dozvoliti da samostalno oblikuju svoj identitet, ali nikada toliko da time ugroze prvobitnu zamisao. Iako se obično držim planiranog zapleta, nisam njegov rob – odstupanja nisu kraj sveta.

Kako se nosite sa kreativnim blokadama? Imate li ih uopšte?

Moje blokade su, na svu sreću, veoma kratke. Nikad ne traju duže od tri dana. One su uvek znak da još uvek nemam odgovor na neko pitanje. Moglo bi se reći da su u tom smislu veoma korisne, jer ukazuju na postojanje problema, nečega o čemu nisam dovoljno razmislio.



Neko je rekao da najveći neprijatelj pisca nije nedostatak talenta, već nedostatak mešanja drugih ljudi. Da li su Vam za rad potrebne tišina i samoća? Kakvo okruženje Vam najviše odgovara?

Drugi ljudi mi ne smetaju kao takvi. Nije mi teško da se koncentrišem i pišem, recimo, u vozu. Problem nastaje kada ti isti ljudi požele da me uvuku u razgovor iako vide da pišem. Najprijatnije se ipak osećam kod kuće, gde pišem okružen svojim mačkama.

Imaju li pisci neradne dane ili godišnje odmore? Kako to funkcioniše? Kako se „isključujete“?

Kada pišem roman, isključivanje ne dolazi u obzir. Kada ne pišem, antene su mi uvek na stendbaju. Ideja za roman može da iskrsne kada joj se najmanje nadate. Zato u ovom poslu nema ni kraja radnog vremena ni odmora. Ali to upravo želim.

Gete je jednom prilikom rekao da je svako pisanje autobiografsko. Koliko se stvarnog Karstena Hena krije u Vašim knjigama – na primer u najnovijem romanu „Karlove šetnje s knjigama“?

Kao inspiracija za glavne likove u novom romanu poslužili su mi moj otac i ćerka, ali veoma retko se dešava da mogu jasno da uprem prstom u konkretan izvor inspiracije. Obično se trudim da ne razmišljam o tome koliko sam sebe uneo u neki lik, jer mislim da to razbija magiju i misteriju stvaralačkog procesa. Ponekad prođu godine pre nego što shvatim koliko sam detalja iz svog života nesvesno otkrio čitaocima.

Roman „Karlove šetnje s knjigama“ donosi emotivnu i toplu priču o starom knjižaru Karlu, koji svoje mušterije snabdeva knjigama koje odgovaraju njihovom karakteru i životnim okolnostima. Postoje li knjige koje zauzimaju posebno mesto u Vašem životu, koje su uticale na formiranje Vaše ličnosti ili ih jednostavno smatrate važnim i vrednim preporuke?

Postoji mnogo takvih knjiga. Jedna od najboljih stvari u vezi sa književnošću jeste njena beskrajna raznovrsnost. U književnosti postoji za svakoga ponešto, a potraga i proces biranja odgovarajućeg naslova predstavljaju poseban deo ugođaja.

Kojih pet saveta biste dali mladim piscima i onima koji žele da se bave pisanjem?

Pišite. Čitajte. Ne razmišljajte o slavi, pišite o onome što smatrate vrednim i zanimljivim. Pijte kvalitetnu kafu. Nabavite mačke. Bar dve.
 
Autor: Sandra fon Zibental
Izvor: denkzeiten.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: © Amanda Dahms