Karma Braun: Da žene imaju slobodu izbora

„Ima nečeg poprilično zanimljivog u vezi sa pisanjem knjiga. Potrebno je mnogo vremena da neka priča prođe put od rukopisa do gotovog primerka na polici, a kada je čitalac konačno dobije u ruke, to znači da se godinama radilo na njoj.“ Ovo su reči Karme Braun, nagrađivane kanadske novinarke i bestseler autorke, koja je hit roman „Recept za savršenu suprugu“, delo preko koga su se čitaoci u Srbiji prvi put sreli sa njenim radom, pisala oko pet godina. Najzanimljivije u vezi s knjigom su teme kojih se dotakla. A koje su i danas relevantne i važne kao što su bile kada je napisala prvu rečenicu.
 


„Recept za savršenu suprugu“ donosi priču o ženama koje se usuđuju da preuzmu kontrolu nad svojim životom. Što nije uvek lako, ali je neophodno. To je odlična priča o tome kako je patrijarhat oblikovao život žena pedesetih godina prošlog veka i kako nastavlja isto da čini do dana današnjeg. Roman prati živote dve junakinje koje razdvaja 60 godina, ali spaja ista kuća.
 
Šta je bila početna tačka „Recepta za savršenu suprugu“? Kada je počeo da se rađa roman?
 
Mama mi je dala nekoliko starinskih kuvara koji su se u našoj porodici prenosili s kolena na koleno. Jedan određen – kanadski kuvar pod nazivom The Purity Cookbook iz 1940-ih – inspirisao je Nelin lik iz 1950-ih. Imala sam jasnu sliku Neli kako puši cigaretu u svojoj voljenoj bašti, prelistava ovaj kuvar i traži recept za večeru. Njen život je na površini izgledao jednostavno – tipična domaćica – ali znala sam da ispod „fasade“ Neli nudi mnogo više. Sve je zapravo počelo od te jedne scene.
 
Čitajući, prvo zapazite citate iz prevaziđenih knjiga koje savetuju ženama kako da budu dobre muškarcima. Šta ste želeli da postignete tim, za savremenu ženu nedopustivim savetima? I sam naslov romana je prilično provokativan.

Naslov knjige je uvek nezgodan jer treba da „ponese“ najveći teret. Što se tiče braka, i tada i sada, to je ironična izjava zasnovana na ideji da žene treba da teže savršenstvu u ulozi „supruge“... iako ne postoji „savršena supruga“ (a ni „savršen suprug“ kad smo već kod toga). Moja agentkinja je došla na ideju da koristim citate na početku Alisinih poglavlja, i činilo mi se pametnim načinom da povežem priče dveju žena, unoseći dašak Neline prošlosti u Alisinu sadašnjost. Trebalo mi je vremena da pronađem i proverim citate, a često sam ostajala u neverici. Lako je smejati se ovim retro savetima zbog komičnosti i zastarelosti, ali bilo je otrežnjujuće videti kako se gledalo na žene i kako se očekivalo da se ponašaju, i shvatiti da možda nismo napredovali toliko koliko bismo želeli da verujemo.
 
Vaše junakinje Alis i Neli povezuje ista kuća, a razdvaja 60 godina. Da li ste imali jasno definisane protagonistkinje ili su one stasavale dok ste pisali knjigu? Da li su Vas iznenadile i kako?
 
Neli je bila prvi lik koji mi je pao na pamet i stigla je u moj mozak potpuno formirana i spremna da ispriča svoju priču. Alis mi je u početku bila mutnija – posebno zato što rodne uloge danas nisu tako jasne kao što su nekada bile – ali ona je bila lik koji me je na kraju najviše iznenadio. Znala sam i da će ona najviše isprovocirati čitaoce: ona donosi upitne izbore, čini se da „ima sve“ ali ne može da pronađe sreću, ne vidi uvek ono dobro što je često pred njom, neretko sebi bespotrebno otežava život. Bilo bi je lako opisati kao sebičnu ili čak možda „nedopadljivu“ (što je izraz koji izbegavam da koristim pri opisivanju junakinja jer verujem da nije moguće da su likovi – uključujući i ženske – bezgrešni), ali ona je kompleksna i mlada i jednostavno pokušava da pronađe svoj put. Neli je više crno-beli lik – njene motivacije je možda lakše razumeti – ali je i ona odrastala kroz stranice. Slaba sam na obe žene!
 
Neli je u životu teže. I žrtve koje podnosi su veće. Niste videli Neli kao majku?
 
Verujem da bi Neli bila divna majka, i tragično je što nije imala priliku da doživi tu radost. Međutim, imala je srećan život kojim je bila zadovoljna – važno je ubediti žene da u isto vreme mogu biti i bez dece i ispunjene.
 
Tu su i sjajni, autentični recepti koji knjizi daju i posebne mirise i ukuse... Gde ste ih pronašli i da li ste neki isprobali?
 
Želela sam da Nelinu priču postavim u 1950. godine, i zato je imalo smisla da se usredsredim na recepte iz tog doba. Osim toga, slično kao retro saveti koji otvaraju svako moderno poglavlje, odlučila sam da ovi recepti budu deo Nelinih poglavlja jer je kuvar tako važan deo njenog života i priče. Volim da kuvam i uživam u receptima koje su mi prenele moja mama i baka – poslasticama poput voćnog čipsa, hleba od banane i kolačića sa komadićima čokolade. Neki recepti u knjizi su moji, a neki su adaptirani iz starinskih kuvara. Napravila sam nekoliko recepata, uključujući onaj za tortu Pečena aljaska, iako je neke najbolje ostaviti u prošlosti (čitajte: žele salate).
 
Kada je reč o recepciji romana, na osnovu utisaka koje su sa Vama delili čitaoci, da li ga drugačije čita devojka, mlada žena ili iskusna žena – i u čemu je razlika?
 
Posebno mi je fascinantno kako su žene različitih godina različito doživljavale Alis. Na osnovu beležaka koje sam dobila i razgovora koje sam vodila, i mlađe žene i one starije (dakle, ispod 35 i preko 60 godina) su saosećale sa Alis – shvatajući da je izgubljena duša i da zaslužuje priliku da pravi greške (čak i kada su neprijatne). Za sredovečne žene poput mene, koje su u braku i odgajaju decu, mnogo manje je simpatija prema Alis. Uživala sam u svim ovim mišljenjima – pozitivnim i negativnim! Veoma cenim kada knjige stvaraju ovakav diskurs.
 
Znate onu legendu da vas knjiga pronađe upravo kada vam je potrebna? To je bilo i u mom slučaju. Pored toga što je izuzetna, knjiga i „radi“ posao, tj. ohrabruje žene da se izbore za sebe. Rekla bih da knjiga promoviše feminizam ali na način koji nije agresivan. Šta je za Vas feminizam?
 
Hvala vam! Tako mi je drago što se to oseti. Feminizam za mene znači izbor – a za žene slobodu izbora. To je i tako jednostavno i tako složeno.
 
Koliko je važna ženska solidarnost? Vaše junakinje se bore same. Alis na neki način doživljava izdaju od najbolje prijateljice, a Neli nema nikog bliskog.
 
Ja sam zagovornica ideje da žene podržavaju i promovišu druge žene, i definitivno želim da pokažem kako žensko prijateljstvo može biti utočište. Dok se obe žene same bore sa odlukama i izazovima, one nisu zaista same u priči. Obe imaju stariju ženu na koju se mogu osloniti – neku vrstu mentora – Mirijam za Neli, a Sali za Alis. Prenošenje mudrosti sa starijih generacija na mlađe je tema koju obožavam u fikciji – i u stvarnom životu!
 
Kakvu ulogu u romanu „Recept za savršenu suprugu“ imaju muškarci?
 
Ne razgovaram često o muškarcima jer bih se radije koncentrisala na žene u priči. Ali pretpostavljam da je uloga muževa da budu katalizator za Nelin i Alisin razvoj i kasniju nezavisnost.
 
Vaša ćerka ulazi u tinejdžerske godine. Koje su za Vas važne životne lekcije koje želite da je naučite?
 
Pošto imam ćerku, rodne uloge su mi često na umu, i srećna sam što je njena generacija naprednija od moje. Uvek sam joj govorila da, ako joj daju mesto za stolom ili je pitaju za mišljenje, treba da ustane i progovori. Njen glas je potreban, čak i ako se ne čini uvek tako. Drago mi je što je usvojila ovaj savet – bez obzira na to što ponekad otežava roditeljstvo!
 
„Recept za savršenu suprugu“ je prvi Vaš roman preveden na srpski jezik i mnogo nam se dopada! Šta novo pišete, hoće li biti na tragu ovog romana?
 
Moja sledeća knjiga se zove What Wild Women Do. Reč je o paru Rouan i Setu, koji provode mesec dana u izolovanom parku Adirondak u državi Njujork. Obližnji Veliki kamp – napušteni kamp Kalavej – vodi par neočekivanim putem, a Rouan do jezivog otkrića i višedecenijske misterije povezane sa lokalnom feministkinjom Idi Kalavej (i bivšom pripadnicom visokog društva) iz 1975. Roman ima dvostruku vremensku liniju, smešten je u 1975. i 2023. godinu. Nadam se da će pokrenuti diskusiju o rodnim ulogama, ambiciji i moći istine.
 
Volite li susrete sa čitaocima i da li možemo da Vas očekujemo u Srbiji?
 
Kovid je stopirao većinu događaja uživo u poslednjih nekoliko godina, i radujem se da ponovo upoznajem svoje čitaoce. Volela bih da jednog dana dođem u Srbiju!
 
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 17