Karlo Roveli: autor knjige „Poredak vremena“ raspravlja o „verovatno najvećoj misteriji od svih“

Karlo Roveli – fizičar, rođen u Italiji i autor jednog od bestselera popularne nauke, knjige „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ – objavio je novo delo koje će nesumnjivo ponoviti uspeh prvog. Martin Durani je napisao prikaz knjige „Poredak vremena“ i autoru postavio nekoliko pitanja o motivima koji stoje iza pisanja nove knjige.
 
Pisanje naučno-popularne literature nije lak posao: zahteva vreme, napor i posvećenost. Pisanje naučno-popularne knjige koja se dobro prodaje je još teže. Od pomoći je ukoliko je autor poznata ličnost, naravno, zbog čega Brajan Koks, Mičio Kaku, Nil de Gras Tajson i njima slični, reklamiraju svoje knjige u svim medijima i imaju čitave hrpe knjiga naslagane po policama u knjižarama. Ali pisanje naučno-popularnog bestselera, koji obrađuje jedan od najsloženijih problema fizike – i to lako, tehnički precizno, sažeto i prijemčivo – to je verovatno najteže.
 
Međutim, teorijskom fizičaru, Karlu Roveliju upravo je ovo poslednje pošlo za rukom, kada je objavio svoje revolucionarno delo „Sedam kratkih lekcija iz fizike“. Knjiga je prvi put objavljena na italijanskom jeziku 2014, i od tada je prevedena na 40 jezika i prodata u više od milion primeraka. Sažeto na 80 strana, ovo delo je savršen dokaz istinitosti fraze „manje je više“. Hvatanje ukoštac sa gotovo svim velikim temama, počev od kvantne fizike i kosmologije, fizike elementarnih čestica, problema prostor-vreme i crnih rupa, na jasan i sažet način, obeshrabrilo bi većinu pisaca, ali Roveli je – inače, trenutno zaposlen na Univerzitetu u Marseju – ovaj zadatak uspešno savladao.
 
U svojoj novoj knjizi, „Poredak vremena“, Roveli je primenio sličan pristup. Usredsredivši se na jednu, fundamentalnu temu – prirodu vremena – napisao je knjigu koja je malo konvencionalnija (i duža) od knjige „Sedam kratkih lekcija iz fizike“. U prvom delu, fizičari će biti na poznatom terenu, budući da se autor tu bavi temama poput dilatacije vremena, strele vremena, teorije relativnosti, sinhroniciteta vremena i pojma Plankovog vremena – najmanjoj mogućoj dužini trajanja vremena, 10ˉ̄⁴⁴s. U drugom delu, autor zamišlja svet u kom ne postoji vreme, dok je treći deo još spekulativniji, jer u njemu Roveli postavlja pitanje kako bismo opažali protok vremena u bezvremenom svetu.
 
Po mom mišljenju, postoje dve tajne za Rovelijev uspeh. Prvo, Roveli poseduje temeljno tehničko znanje iz ove oblasti – prosto rečeno, on je odlično znao o čemu govori još od kada je sedamdesetih godina, na zid svoje studentske sobe u Bolonji okačio plakat sa Plankovom dužinom, predstavljenom tako da mu pomogne da shvati svet u tako malim razmerama. Drugo, Roveli ume da sažme složene ideje i pretoči ih u divnu, čitku prozu, nežno vodeći čitaoca kroz teško razumljive pojmove, ne posežući za klišeima i otrcanim metaforama. Anegdote, istorijski podaci, umetnost, filozofija i kultura u pravoj meri obogaćuju tekst.
 
To ne znači da je knjiga „Poredak vremena“ lako štivo; teorijska fizika to gotovo nikada nije. Nekoliko puta sam izgubio nit dok sam čitao kako Roveli izlaže kvantnu teoriju petlji (njegovu oblast istraživanja), pojavu vremena u svetu bez vremena, nepostojanje prostor-vremena (šta, stvarno?), i (naročito) ideju o „termalnom vremenu“. Smatram da je Roveli na nekim mestima mogao malo da obuzda svoju potrebu za analogijama, i često pominjanje da je „naš strah od smrti greška evolucije“. Ali budući da knjiga nije mnogo dugačka, ponovno čitanje neće škoditi, niti oduzeti previše vremena – pod pretpostavkom da možemo da se složimo o tome šta vreme zaista jeste.
 
Kako bih saznao nešto više o Rovelijevom stvaralačkom procesu i razmišljanjima o vremenu, postavio sam mu nekoliko pitanja.
 
U knjizi ste napisali da je „priroda vremena možda najveća misterija od svih“. Šta vas je privuklo ovom predmetu istraživanja?

Za prirodu vremena sam se zainteresovao zbog kvantne gravitacije. Opšte je poznato da se osnovna jednačina kvantne gravitacije može ispisati bez vremenske promenljive, i želeo sam da u potpunosti shvatim šta to znači. Shvatanje različitih strana ovog pitanja predstavljalo je jedno dugo putovanje.
 
Najkraće rečeno, kako shvatate vreme?

Mislim da je za razumevanje vremena od ključnog značaja shvatiti da je naš uobičajen pojam „vremena“ višeslojan. Najveći broj zabluda o prirodi vremena i uzroci konfuzija proizilaze iz činjenice da sveukupan paket svojstava koje pripisujemo vremenu shvatamo kao jedinstven skup koji ili postoji u celini ili ne postoji uopšte. Danas znamo da je veliki broj svojstava koje pripisujemo vremenu posledica približnih procena i pojednostavljivanja.
 
Možete li da nam date neki primer?

Na primer, naše uobičajeno shvatanje da je vreme jedinstveno i isto za sve, sledi iz činjenice da se mi najčešće krećemo brzinom koja je mnogo manja od brzine svetlosti. Kako uvodimo približne procene, vreme gubi svojstva koja mu instinktivno pripisujemo. Tako da reč  „vreme“ može da ima različita značenja, u zavisnosti od širine konteksta.
 
Tvrdite da su se „razmimoilaženja u mišljenjima o prirodi vremena smanjila u poslednjih nekoliko godina". Po kom pitanju su se fizičari složili?

Do pre nekoliko godina, bilo je fizičara koji su smatrali da se složeno pitanje o prirodi vremena, koje nameće kvantna gravitacija, može zaobići jednostavnom ekspanzijom gravitacionog polja u geometriji Minkovskog kako bi se definisala fundamentalna teorija. Danas je mali broj onih koji veruju u to.
 
Mislite li da će fizičari ikada razrešiti misteriju vremena?

Da, ja sam optimista. Zašto da ne? Fizičari su rešili veliki broj zagonetki koje su se u prošlosti činile jednako misteriozne i nerešive. Ali mislim da do odgovora na pitanje zbog čega mi vreme doživljavamo na način na koji ga doživljavamo, fizičari neće doći sami. Neurolozi će u tome morati da odigraju važnu ulogu. Postoje određeni aspekti našeg intuitivnog osećaja za vreme, zbog čega bi, verujem, bilo pogrešno odgovore tražiti samo u fizici. Oni zavise od specifične strukture našeg mozga.
 
Kažete da je naš osećaj za smer kretanja vremena posledica činjenice da univerzum postaje sve haotičniji. Zbog čega je, po Vašem mišljenju, u univerzumu vladao poredak?

To je jedno od najznačajnijih otvorenih pitanja koje danas postoji. U knjizi sam ponudio jedno moguće spekulativno rešenje tog problema, ali to je daleko od konačnog rešenja ili razjašnjenja. Rešenje koje ja nudim sugeriše da u smeru vremena postoji i aspekt perspektive. Ideja poretka zavisi od toga u kakvoj su interakciji dva fizička sistema, to bi moglo da igra određenu ulogu. Setimo se da smo rotaciju neba shvatili kao perspektivnu činjenicu: naša planeta i ostatak kosmosa su u relativnoj rotaciji. Pretpostavljam da je nešto slično tome i ovde u pitanju. 
 
Knjiga „Poredak vremena“ dosta se naslanja i na filozofiju nauke; koliko ste se bavili izučavanjem filozofije?

Nisam filozof, ali jesam izučavao filozofiju, čitao filozofska dela i odlazio na filozofske konferencije. Najznačajniji fizičari prošlosti dosta su izučavali filozofiju. Ajnštajn, Hajzenberg, Šredinger, Bor, Njutn – svi su bili zadojeni filozofijom. Trenutno je među fizičarima prisutna  jaka antifilozofska struja, za koju smatram da je katastrofalna za razvoj nauke.
 
Budući da je vreme neuhvatljiv pojam, šta vas je navelo da se uhvatite ukoštac sa tim problemom pišući ovu knjigu?

Morao sam da imam na umu raznoliku publiku. Želeo sam da napišem knjigu koju bi svako mogao da pročita, ali koja bi istovremeno bila značajna ili zanimljiva naučnicima i filozofima koji se bave ovim problemima. Izazov je bio u tome da se na pravi način obratim i jednoj i drugoj publici.
 
Kako biste opisali svoj stil pisanja?

Više brišem nego što pišem. I nastavljam da brišem. Želim da kažem što je manje moguće, a što je u skladu sa idejom koju želim da prenesem. Trudim se da budem što jasniji, prvo sebi a onda i čitaocu. Mislim da su metafore korisne. Mi uvek razmišljamo u metaforama. Kad čitate Fajnmena ili Ajnštajna, jasno je da su oni imali konkretno vizuelno razumevanje onoga što su radili. Trudim se da to postignem.
 
Da li ste svesno napravili distinkciju između zvanične nauke i spekulacije?

Da, naravno. Ovo je knjiga koja se bavi i zvaničnom naukom i novim idejama. I po cenu toga da me optuže za ponavljanje, u knjizi neprestano ponavljam „ovo je ustanovljena naučna činjenica“ ili „ovo je neizvesno“, ili „ovo je samo moja sugestija“ i tako dalje. Pre kraja knjige, u kratkom poglavlju sumiram ono što je izneto i ponovo naglašavam distinkciju između zvanične nauke i spekulacije. U prošlosti sam se žalio da se u delima popularne nauke ponekad zaboravlja ova distinkcija, i vodio sam računa da ne napravim istu grešku. Smatram da bi, kada pišemo o temi koja nije do kraja istražena, trebalo da pokrijemo sve: jasno izložimo ono što je jasno, i ilustrujemo ono što pokušavamo da bolje razumemo.
 
Budući da ste poreklom Italijan, da li pišete na engleskom ili na italijanskom jeziku?

Na engleskom pišem naučne radove, a kada pišem za širu publiku onda pišem na italijanskom. Uprkos činjenici da više od 25 godina živim van Italije, smatram da se maternjim jezikom još uvek najbolje služim.
 
I kako ocenjujete prevod?

Bilo mi je veoma teško da pronađem dobrog prevodioca, jer je moj stil pisanja dosta neuobičajen, i ujedinjuje naučnu preciznost i književnu slobodu. Prvim prevodiocima koje sam pronalazio nedostajao je ili jedan ili drugi aspekt: prevodi su bili ili nedovoljno precizni ili ravni i dosadni. A onda je moj izdavač iz Velike Britanije pronašao Sajmona Karnela i Erika Sergea, tim prevodilaca koji rade zajedno, ujedinjujući svoja naučna i književna znanja, i ocenio sam da je njihov prevod savršen. Uspeli su da izraze suptilnost originala ne gubeći na preciznosti. Zapravo, ima nekih delova gde mi se njihova verzija teksta na engleskom dopada više nego original na italijanskom.
 
Omiljena knjiga o vremenu, ne računajući Vašu?

„The Direction of Time“, Hansa Rajhenbaha. Knjiga je puna tačnih ideja koje još uvek nisu svi usvojili.
 
Koje pitanje Vam najčešće postavljaju kada govorite o svojoj knjizi?

Možemo li da putujemo u prošlost?
 
A koje pitanje Vas je najviše iznenadilo?

Jednom prilikom sam govorio o ulozi sećanja, povezivanju tragova iz prošlosti, u izgradnji naše ideje temporalnosti i pomenuo sam svog oca. Na kraju govora, jedna starija osoba iz publike podigla je ruku i pitala me da li je moj otac kao mladić nastupao sa jednom pozorišnom trupom. U tom jednom, gotovo nadrealnom momentu, činilo se da prošlost izranja iz isprepletanih sećanja, na najbolji način ilustrujući ono o čemu sam govorio.
 
U knjizi kažete da se ne plašite smrti. Postoji li nešto, i šta bi to bilo, što vas plaši?

Oh, mnogo toga! Brine me to što starim, plašim se da ne postanem slab, da ne izgubim ljubav. A tu je i globalno zagrevanje, sveprisutna agresivnost, sve izraženije društvene nejednakosti.
 
Ako bismo živeli u svetu bez vremena, kako biste pronašli vreme da napišete knjigu?

Ne znam kako pronalazim vreme da pišem. To je verovatno zato što volim da pišem.
 
Autor: martin Durani
Izvor: physicsworld.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Temugin - This file was derived from: CarloRovelli.JPG / CC BY-SA 2.5 / Wikimedia commons