Kamij Lorans, francuska književnica i autorka romana „Mogla bih to biti ja“: U Francuskoj ima puno predrasuda prema ženama

Njen poslednji roman „Mogla bih to biti ja“, koji je u prevodu Gordane Breberine uoči Molijerovih dana objavila izdavačka kuća Laguna, bio je razlog za njenu prvu posetu Srbiji, u kojoj su prevedene još dve njene knjige – „U tom zagrljaju“ i „Ni ti ni ja“. Njena književnost pripada tipično francuskom žanru autofikcije, a u razgovoru za Danas Kamij Lorans priznaje da nečeg autobiografskog ima i u priči o Kler Milkam, glavnoj junakinji romana „Mogla bih to biti ja“ – četrdesetosmogodišnjoj razvedenoj profesorki koja preko lažnog profila na društvenim mrežama doživljava fatalnu internet ljubavnu aferu.

„Autobiografski deo odnosi se na moje iskustvo žene koja je prešla 50 godina, mada u ovom romanu postoji i ono što je imaginarno i što je proizašlo iz mog proučavanja društvenih mreža i načina na koji funkcioniše Fejsbuk. Tu sam pomešala i jedno feminističko razmišljanje o načinu na koji ljubavne veze mogu da se razviju preko društvenih mreža. Taj termin feminizam i feministički važan je za ovu knjigu i za mene zato što je to roman koja pokazuje da je žena uvek, manje ili više, predmet. Kad je mlada, ona je predmet muške želje, a kad ostari, onda postane predmet ravnodušnosti ili čak prezira. Ja mislim da je suština feminizma u tome da žena postane subjekt, a ne predmet“, objašnjava Kamij Lorans.

Kako se društvo u 21. veku u vreme borbe za sveopšta prava i jednakost našlo u situaciji da se žene suočavaju sa diskriminacijom kad je reč o godinama i izgledu?

Postoji nešto arhaično, zbog čega treba još vekovi da prođu da bi smo se od toga oslobodili. Ima još mnogo poteškoća koje treba prevazići da bi žene i muškarci došli do prave ravnopravnosti. To je razlog zbog kog treba biti feministkinja ili feminista i biti oprezan kad su te stvari u pitanju.

Da li su i same žene neoprezno pristale na diktat večne mladosti i izgubile kulturu starenja koju su imale prethodne generacije?

Sa svim tim naprecima hirurgije i kozmetike žene mogu da održavaju svoju lepotu. Ne radi se o tome da ženama treba zameriti što žele da ostanu lepe, već se radi o tome da se prihvati starenje žena na isti način kao što se prihvata starenje muškarca. Kao primer može se uzeti ono što se dešava u kinematografiji – glumci koji imaju 50-60 godina, pa i više, i dalje mogu da igraju uloge ljubavnika i zavodnika, dok glumice istog tog životnog doba dobijaju uloge depresivki i nekih baka.

U uvodu knjige navodite i primer francuskog predsedničkog para. Odakle toliko predrasuda u Francuskoj i zbog čega je bitan Makronov privatni život?

I pre nego što je Emanuel Makron izabran za predsednika, dok je vodio kampanju, svi su se pomalo podsmevali njegovoj ženi. To me je dosta pogodilo, osećala sam neku vrstu stida, jer se to nikad ne bi bilo dogodilo da je obrnuta situacija – da ima mnogo mlađu ženu. U Francuskoj postoji još mnogo predrasuda i nekog prezira za žene u odnosu na muškarce. Uopšte se ne može reći da su one ravnopravne. Ne samo u tom domenu, nema ravnopravnosti ni kad su u pitanju plate. Zbog toga je jako važno da se žene mobilišu ne bi li promenile tu situaciju.

Da li se može reći da su u suštini usamljenost i strah od odbačenosti zapravo glavni problem ne samo Kler Milkam nego i junaka svih Vaših knjiga?

Da. Na jednoj od književnih večeri na Molijerovim danima u Beogradu Natali Azule, koja je pričala o Rasinovoj „Bereniki“, rekla je da je jedino pitanje koje se provlači kroz čitavo Rasinovo delo pitanje žene koja je napuštena i koja zbog toga pati. Mislim da to i dalje ostaje velika tema književnosti, što će se možda promeniti, ali u ovom trenutku žene su te koje pričaju o svom strahu da budu ostavljene. One su nekako pasivnije u odnosu na muškarce, što je još jedna od stvari koja bi trebalo da se promeni u budućnosti.

Koliko savremena tehnologija sa svojim neograničenim mogućnostima produbljuje tu usamljenost, jer ljude još više gura u okrenutosti samima sebi?

Kad se nađu pred ekranom, ta usamljenost i samoća podjednako je ista i za muškarca i za ženu. I muškarci kao i žene više vole da ostanu u tom virtuelnom susretu nego da se sretnu u realnosti i stvarnom životu. Mislim da ljudi sve više strahuju od tog pravog susreta s drugima. Zato treba shvatiti da nam je taj drugi potreban i treba prihvatiti da možemo da trpimo uticaje drugih. Čovek treba da prihvati taj rizik susreta, bez obzira na opasnost da će možda patiti, da možda neće ići kako treba. Rešenje je u tome da imamo malo više hrabrosti, a ne da ostanemo iz svog ekrana.

U romanu, ipak, nudite rešenje za izlaz iz tog virtuelnog sveta interneta i društvenih mreža u kome se gubi granica između mogućeg i nemogućeg – Vaša junakinja spas traži u kreativnom pisanju…

Nisam želela da je ostavim u toj slepoj ulici i potpunoj samoći. Mi možemo da se nekako izbavimo sami od sebe odlazeći u san, sanjani život, ali postoji pozitivniji način – književno ili umetničko stvaralaštvo. Mislim da je imaginacija, mašta, nešto čarobno, neverovatno i vrlo važno u životu, ali ne treba da ostanemo u nekom sterilnom snu. Stvaralaštvo, preobraćanje svog sna u knjigu, sliku, film za mene je najbolje rešenje.

Kako je knjiga „Mogla bih to biti ja“ prošla kod francuske publike i koliko ste imali „kontrolu“ nad filmom koji se po njoj snima?

Ovaj roman imao je puno uspeha. Dobila sam puno ponuda za adaptacije na filmu, radiju, za prevođenje. Dobila sam i mnogo mlađih čitalaca nego obično, jer su oni naviknuti na Fejsbuk i društvene mreže, mada me je to pomalo začudilo. Mislila sam da će ta knjiga naći čitaoce među zrelim ženama. Međutim postoji mnogo mladih žena koje baš obožavaju moju knjigu, a i mnogi muškarci su mi rekli da su posle čitanja prvi put sami sebi postavili pitanje o toj tuzi žena koje stare. Što se tiče filmske adaptacije ovog romana, snimanje je upravo završeno. Čeka se montaža i miksovanje. Mislim da će izaći početkom 2019. godine. Nisam učestvovala u njemu, ali sam tražila da pročitam scenario. Čitala sam više verzija, scenarista i reditelj su radili zajedno i stalno menjali tekst, ali su ostali verni duhu ove knjige. U glavnoj ulozi je Žilijet Binoš, jedna od najvećih francuskih glumica.

Dvostruki identitet

Pravo ime Kamij Lorans je Lorans Ruel. Ona kaže da je razlog zbog kog piše pod pseudonimom „komplikovana priča“ vezana za njen prvi roman u kom je koristila svoje pravo ime. „Ne radim to da bih se krila, ali volim ideju o tome da imam neku vrstu dvostrukog identiteta“, kaže ova književnica, profesorka na Institutu političkih nauka u Parizu, koja iza sebe ima 11 romana prevedenih na više od 30 jezika, nagradu Femina, u čijem je sada žiriju, više pozorišnih i radio adaptacija svojih dela, mnogobrojne eseje i kolumne u prestižnim francuskim listovima.

Muke sa autofikcijom

„Autofikcija nije narcisoidno i egoistično izbacivanje iz sebe svega što vas muči. Ja pišem da bih upoznala sebe, ali još više druge i da bih produbila veze koje imam sa njima. Ali, problem je kad pišete o sebi i svom životu – tu su obavezno i vaši bližnji, jer smo svi suvlasnici naših života, što često može da bude problem“, rekla je Kamij Lorans na književnoj večeri u okviru Molijerovih dana u prepunom SKC-u. Ona je zbog pisanja o ličnim stvarima u svojim knjigama završila na sudu – njen suprug je tvrdio da mu je ugrozila privatnost, dok su neki drugi pisci ovog žanra, prema njenim rečima, imali suđenja sa roditeljima.

Autor: Jelena Tasić
Prevod s francuskog Sonja Filipović
Izvor: danas.rs