„Kameni splav“ – Žoze Saramago

Političku situaciju Portugalije i njen odnos prema Evropi, Žoze Saramago je pretočio u simboličnu priču u kojoj se Pirinejsko ostrvo doslovno odvaja od kontinenta i počinje da pluta Atlantikom. Ovaj „Kameni splav“, po kojem je roman i nazvan, ne samo da brine novopečene ostrvljane koji su se na njemu zatekli, već zbog svog nepredvidivog kretanja budi paniku u celom svetu. Kao da ova situacija nije sama po sebi dovoljno bizarna i neverovatna, prethodilo joj je još jednako bizarnih pojava koje su se dogodile sasvim običnim, nasumično odabranim ljudima.
 
Žoana Kurda je žena koja je štapom u zemlji zagrebala liniju koju je nemoguće obrisati, nakon čega su „zalajali svi psi iz Serbera, izazivajući strah i paniku među stanovnicima jer je od pamtiveka vladalo uverenje kako će se, kada zalaje pseća vrsta koja je oduvek bila nema, čitav svet naći na ivici istrebljenja“. Žoakim Sasa je čovek „slabašno obdaren prirodnom snagom“ koji je jednog dana na plaži, zabave rade, podigao izuzetno težak kamen i bacio ga ispred sebe; ali kamen nije, kako je Žoakim očekivao, pao ispred njegovih stopala, već je poleteo nekoliko metara unapred i pao u duboko more, pritom napravivši nekoliko „žabica“. Pedro Orse je „hodajući seizmograf“ koji pod svojim tabanima oseća potrese zemlje koje niko u njegovoj okolini ne oseća (a za koje se kasnije ispostavi da se jesu dogodili). Žoze Anajso je čovek koga konstantno prati jato čvoraka i sam „zbunjen razlozima ovog krilatog festivala“. Marija Guavajra je žena koja je iz čiste dosade počela da para staru čarapu, samo da bi posle nekog vremena shvatila da se čarapa ne smanjuje, a da vunica koju iz nje izvlači nema kraj.
 
Ovih petoro ljudi će se sresti, i u pratnji jednog psa, započeti dugo putovanje, uvereni da fenomeni kojima su prisustvovali imaju direktne veze sa otcepljenjem ostrva i rešeni da za čitavu ovu pometnju pronađu uzrok.
 
„Poznato je da svaka posledica ima svoj uzrok, i to je univerzalna istina, međutim, nije moguće izbeći određene greške u prosuđivanju, ili najobičnijem prepoznavanju, jer se dešava da pomislimo kako ova posledica potiče od ovog uzroka, a zapravo je uzrok drugi, daleko od domašaja rasuđivanja koje imamo na raspolaganju i od nauke koju mislimo da posedujemo.“
 
Putovanje Saramagovih odabranih čergara neće biti niti kratak, niti lak. Uvereni da ih drugi ljudi ne razumeju ili da bi ih, ako bi im ispričali šta im se dogodilo, nazvali lažljivcima, ova grupa će se, sasvim prirodno, izuzetno zbližiti. Neki od njenih članova i više od onoga što su to možda na početku očekivali, pa će ljubavne veze koje se u međuvremenu izrode (i najednom postanu isprepletane) dovesti do niza dodatnih komplikacija.
 
Uz praćenje putovanja ove grupe (i njihovog vernog psa), Saramago komentariše i opšte stanje na ostrvu, ali i stanje u drugim delovima sveta, nastalo zbog iznenadnog odvajanja Španije i Portugalije od ostatka Evrope. Svet ovu pojavu najpre posmatra sa zanimanjem i čuđenjem (mada turisti na početku beže sa ostrva, kasnije će papreno plaćati da mu budu što bliže kako bi ga mogli posmatrati dok plovi), ali kada ostrvo promeni pravac i svojim kretanjem zapreti da se sudari sa tlom i da napravi katastrofu, odjednom vlada opšta panika. Saramago ne propušta priliku da iskritikuje vlast i institucije i u svom dobro poznatom maniru, prikazuje ih kao nestručne, nespremne u trenutku krize i nedostojne svog položaja.
 
„Obavijeno takvim velom tajne da za pripreme narod nije saznao, niti barem malo posumnjao, vlade i naučni instituti su pripremali ispitivanje suptilnih pokreta koji su poluostrvo vodili morem uz tajanstvenu upornost i sigurnu stabilnost. Saznati kako i zašto su se raspukli Pirineji bila je ideja od koje se već odustalo, nada izgubljena nakon nekoliko dana. Uprkos ogromnom količini prikupljenih informacija, računari su, hladnokrvno, tražili još podataka ili davali besmislene odgovore, kao što je slučaj sa slavnim Tehnološkim institutom Masačusetsa, gde su programeri pocrveneli od stida kada su primili na terminalima odsečnu presudu, Preveliko izlaganje Suncu, zamislite. U Portugaliji, možda zbog nemogućnosti da, sve do dana današnjeg, izbace iz jezika određene tvrdokorne arhaizme, najpribližniji zaključak do kojeg smo mogli da dođemo bio je, Krčag ide na vodu dok se ne razbije, metafora koja samo zbunjuje ljude, budući da se ne radi ni o vodi, ni o krčagu…“
 
Svojim uobičajeno vedrim tonom, Saramago ispreda još jednu ozbiljnu kritiku društva. Baš kao i u drugim svojim romanima, kao što su, na primer, „Slepilo“, „Zapis o pronicljivosti“ ili „Smrt i njeni hirovi“, on izmišlja fantastičan zaplet i na njega nadovezuje izuzetno verovatnu socijalnu studiju. „Kameni splav“ se može čitati kao parabola o nestalnosti. Ništa nije sigurno, pa čak ni tlo po kojem hodamo. Sa druge strane, Saramago nije pesimista. Ma koliko bio skeptičan prema institucijama, on veruje u ljudski rod i za njegove junake uvek postoji nada („Jedna velika istina jeste da svet ne može biti mrtav“). On uvek veruje u ljubav, prijateljstvo i želju za životom, i ma koliko situacije koje osmišljava na početku delovale katastrofalno, do katastrofe nikada zaista ne dolazi. Saramago veruje u nove šanse i nove početke. Tako će se i Pirinejsko ostrvo, nasuprot mišljenju mnogih, umiriti, okrenuti i ukotviti, svet će nastaviti tamo gde je stao, a ljudi će možda nešto i naučiti. Brestov štap s početka romana (zaslužan za neizbrisivu brazdu koju je zagrebala Žoana Kurda) je u poslednjoj rečenici romana ozeleneo i „možda će procvetati dogodine“.
 
Autor: Sandra Bakić Topalović
Izvor: stshbook.blogspot.com