Laguna je nedavno objavila novo izdanje „marketinških memoara“ Ivana Stankovića, knjige koja je prvobitno, pre tri godine i pod naslovom „Osnovi kakodalogije“, publikovao Clio. Pored novog dizajna, drugo izdanje je obogaćeno sa pet dodatnih poglavlja koja Stankovićevu priču čine potpunijom i zaokruženijom.
Svi smo gledali ili, makar, čuli za seriju Ljudi sa Menhetna (Mad Men) koja prati sudbine zaposlenih u jednoj njujorškoj reklamnoj agenciji tokom šezdesetih godina prošlog veka – sa posebnim akcentom na enigmatičnog i preduzimljivog Dona Drapera. „Civilima“ je upravo ova serija najverovatnije jedino prozorče u svet advertajzinga i iz nje se moglo zaključiti da zaposleni u reklamnim agencijama mnogo sastanče i još više puše, te da se njihov posao svodi na prodavanje lepo upakovane magle. Sudeći po Stankovićevoj knjizi, tvorac serije Ljudi sa Menhetna, Matthew Weiner, pogodio je samu srž advertajzinga. Bez obzira što ih dele decenije i okean, mogu se povući brojne paralele između glavnog junaka televizijske serije i pisca Kakodalogije, uključujući tu i deo o usponu, padu i pokušaju povratka na put stare slave.
Ivan Stanković, „srpski Don Draper“, ušao je u svet reklama (ili, kako sam voli da naglasi, tržišnog komuniciranja) 1979. godine, da bi početkom 1990. sa Draganom Sakanom osnovao Saatchi & Saatchi, prvu multinacionalnu agenciju za Jugoistočnu Evropu. U njegovoj biografiji piše da je začetnik novog pristupa u radu sa klijentima i uvođenja modernog svetskog iskustva u planiranju i korišćenju medija. Neosporno, u pitanju je pionir, čovek sa bogatim poslovnim iskustvom, ali… Da li je to dovoljno za knjigu vrednu preporuke i pažnje?
Stanković piše zanimljivo i lako, to je neosporno, ali treba istaći da postojeći potencijal nije do kraja iskorišćen. Nakon relativno bledunjavog početka, Kakodalogije se zahuktava kada „priča“ stigne do početka devedesetih i rasplamsavanja ratova u okruženju. Ovaj deo knjige sadrži nekoliko odličnih epizoda, uključujući opis posete Hrvatskoj u vreme najzategnutijih odnosa Beograda i Zagreba, kao i potencijalno opasno Stankovićevo vrdanje kada je njegovoj agenciji ponuđeno da uradi kampanju za političku stranku Mire Marković. Značajno mesto u knjizi dobija i Slobodan Milošević, čovek koga Stanković vidi kao glavnog krivca za ono što nas je zadesilo devedesetih (dopisano poglavlje Kako da preživiš smrt neprijatelja?).
Naravno, Stanković u Kakodalogiji piše i o svojim prijateljima i saradnicima. Najživopisnije je opisan Aleksandar Tijanić (takođe dopisano poglavlje PMS ili politički marketing u Srbiji), dok je o Draganu Sakanu dosta toga ostalo nedorečeno. O svom privatnom životu Stanković tek povremeno napiše poneki redak, ali se ovom tematikom detaljnije pozabavio tek u poglavlju Značaj poznatosti (u kome je opisana drama prouzrokovana iznenadnom bolešću njegove druge supruge, novinarke Maje Žeželj), mada i na drugim poglavljima možemo ponešto saznati o njegovoj porodičnoj situaciji i prijateljstvima koje je gajio.
Stanković više put u knjizi ističe kako će prećutati pojedine događaje i imena – očigledno nije bio spreman ili nije bio u poziciji da „sve ispriča“, što svakako krnji pozitivan utisak. U zbiru, Kakodalogija je pronicljivo, duhovito i na momente setno svedočanstvo o jednom čoveku i njegovom vremenu, ali ostaje žal što se Stanković nije opredelio za radikalniji tell-all pristup. Ko zna… Možda one najsočnije delove čuva za (najavljeni) nastavak.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: City magazine