Kako svrstati knjige u smislenu kolekciju?

Sviđa mi se ideja o knjigama koje putuju, ideja o poklanjanju knjiga. Volim da zamišljam da moje stare knjige provode dane u različitim domovima u kojima su voljene. Dugi niz godina bila sam deo neprofitne organizacije BorderSenses koja promoviše književnost i umetnost. Tih godina, jedan od mojih omiljenih projekata bio je ono što sam nazvala „putujuća polica sa knjigama“. To zapravo i nije bila polica sa knjigama, već kofer koji bismo sa sobom nosili kada smo obilazili zelene pijace i prisustvovali događajima u okviru zajednica. Kofer je bio popunjen knjigama lokalnih autora i proizvodima nastalih u okviru projekata u kojima su zajednice učestvovale. Davali bismo knjige u zamenu za bilo koju drugu knjigu koju bi ljudi želeli da doniraju. Godinama kasnije, pomogla sam pri osnivanju izdavačke kuće Veliz Books, čiji je jedan od ciljeva bio da dela latinoameričke književnosti lakše dopru do SAD. Reč veliz na španskom znači kofer.

Jedna od najdivnijih stvari koju je moj muž uradio za mene bila je izgradnja male biblioteke koju smo smestili u naše prednje dvorište. Već nekoliko godina je tu, ali sam i dalje uzbuđena kada vidim da neko odlazi sa knjigom u rukama, posebno ako je jedna od onih koje sam tamo sama ostavila. Moram da priznam da jedna od stvari koje me čine uistinu srećnom jeste kada vidim kako knjige putuju. Ipak, oni koji me poznaju nisu iznenađeni kada saznaju da imam reljefni pečat za knjige na kome piše Ex Libris Minerva Laveaga Luna. Istina je da postoje knjige koje nikada ne bih mogla nekome da dam. Ako razmišljate kako da formirate svoju ličnu svrsishodnu biblioteku, nadam se da će vam pomoći moji saveti.

Razmislite o starim knjigama koje biste želeli ponovo da pročitate

Mali je broj knjiga koje sam pročitala više puta. Uvek se iznenadim kada vidim moju mamu kako čita knjigu za koju znam da je već čitala. „Ali ima toliko novih knjiga“, kažem joj. Slaže se, ali kaže da su dobre i one koje ponovo čita. Knjige koje ponovo čitamo imaju moć da nas podsete na prošle verzije nas samih. Omiljene knjige sadrže likove koje smo voleli i koje želimo da pamtimo. Čula sam kako neki kažu da je za njih vraćanje knjizi koju su već čitali poput posete staroj kući u kojoj su nekada živeli. Dok prolazimo kroz svaku prostoriju, prisećamo se detalja koje smo zaboravili, prostora i iskustava koji su nam doneli radost. Pa onda nije ni čudno što želimo da neke knjige ponovo pročitamo. Zašto ne bismo?

Nemam običaj da čitam knjige više puta, ali se vraćam onima koje volim tako što ih nasumično otvaram i čitam fragmente. Ponekad ponovo pročitam odlomke kada radim na nekoj priči ili eseju, pa mi je potrebna inspiracija, na primer za dijalog ili neki opis. Ponekad otvorim neku staru knjigu zato što mi nedostaje moj jezik, onakav kakav je nekada bio. Nedostaju mi reči koje više niko ne koristi, a one su suštinski povezane sa sećanjima na moju baku i deku koje sam mnogo volela. Najmanja polica u mojoj kući je ujedno i najvažnija. Nalazi se pored mog kreveta i tamo su knjige koje bih spašavala u slučaju požara. Između ostalih, tu su i knjige Rosario Kasteljanos i Huana Rulfa. Njihove reči su kao fotografije koje prikazuju prošlost, stranice su ispunjene rečnikom koji me, čak i ako pročitam samo nekoliko rečenica, vraća u detinjstvo. Ako postoje knjige kojima biste želeli da se ponovo vratite, čak i ako ih ne pročitate cele iznova, to su knjige koje vredi čuvati.

Razmislite o ideji da hrpe nepročitanih knjiga govore vama u korist

Postoji japanska reč koja se koristi za sakupljanje knjiga koje nikada neće biti pročitane: tsundoku. Izraz tsundoku se odnosi na nabavku knjiga koje gomilamo bez čitanja. Skloni smo da mislimo da je najvrednije znanje ono koje već posedujemo. Međutim, knjige koje kupujemo sa namerom da ih čitamo, čak i ako ne stignemo da ih pročitamo, odražavaju ideju da još mnogo toga treba da se nauči. Ovo shvatanje bi Sokrata učinilo ponosnim. Gomila knjiga koje želimo da čitamo ukazuje na poniznost prema istinskom znanju.

U knjizi „Crni labud“, Nasim Nikolas Taleb koristi ličnu biblioteku Umberta Eka kao primer za ono što naziva „antibibliotekom“. Eko je posedovao više knjiga nego što je mogao da pročita u životu, ali je police sa nepročitanim knjigama doživljavao kao podsetnik na znanje koje nije posedovao. Taleb tvrdi da lična biblioteka treba da sadrži što više onoga što ne znamo. Kevin Mims na sjajan način objašnjava ovu ideju u svom članku „Sve knjige koje ste kupili, ali niste pročitali? Postoji reč za to“, koji se pojavio u Njujork tajmsu 2018. godine. Mims objašnjava da je osoba koja više ne proširuje svoju ličnu biblioteku možda došla do tačke u kojoj misli da zna sve što treba da zna, i da ono što ne zna ne, može da je povredi. Nasuprot tome, „biblioteka koja se stalno širi odražava shvatanje da je važno ostati radoznao“.

Razmotrite knjige koje za sobom ostavljate

Odluka o tome koje knjige ću zadržati u svojoj ličnoj biblioteci za mene se svodi na dva pitanja. Prvo, da li ću je nekada ponovo pročitati (makar samo fragmente), ako je odgovor potvrdan, knjiga ostaje.

Moje drugo pitanje je da li smatram ovu knjigu bitnim čitalačkim štivom za mog sina, nećaku ili nećaka. Svesna sam da u ovom slučaju nemam kontrolu nad time da li će oni pročitati knjige koje čuvam za njih. U ovom momentu moj sin pokreće vlastitu biblioteku sa knjigama koje uopšte nisam pročitala. On ima svoj ukus, nezavisan od mog, i premda obično čita ono što mu preporučim, ne znam da li će imati vremena da pročita sve knjige koje smatram da će mu obogatiti život. Bez obzira na sve, knjige koje čuvam za njega oslikavaju moju nadu da će moći nešto da mu pruže u životu.

Knjige su sjajni pokloni

Jedan od profesora filozofije koji mi je predavao na koledžu govorio je kako je ono najbolje kod posedovanja stvari to što uvek imamo nešto što možemo pokloniti. Nekoliko puta sam bila srećna zato što sam zadržala neku knjigu, iako sam bila sigurna da je neću ponovo čitati, jer je to bila jedna od onih knjiga koje mogu poslužiti kao odličan poklon. Knjige koje su inspirativne, ili su savršeno štivo za teške periode, sjajni su pokloni. Tokom pandemije najviše sam čitala knjige koje su se bavile tugom jer sam pokušavala da shvatim i prevaziđem sopstvene gubitke. Među tim knjigama se nalaze i one koje otvaram nasumično i iz kojih pročitam nekoliko stranica kada osetim potrebu. Ostale knjige iz te grupe poklonila sam prijateljima, kojima su ovakve knjige možda potrebnije nego meni.

Svrsishodna kolekcija knjiga započinje grupisanjem naslova koji su na određeni način povezani. Moja kolekcija je započela romanima i kratkim pričama, jer kada sam počela da se bavim pisanjem, to je bilo ono šta sam htela da proiziđe iz mog pera. Ali, preko autora koje sam čitala, naučila sam da cenim i poeziju i publicistiku. Takođe volim da se upuštam u čitalačke avanture i čitam knjige koje mi donose mir. Ovakva kolekcija ne podrazumeva izbor jedne vrste knjiga, već prikupljanje knjiga u kojima bismo, i ja i oni koje volim, mogli da pronađemo prave reči u pravom momentu. Sakupljam knjige da mi budu nada za buduće trenutke, da bih se setila priča ili likova koje sam volela, da se podsetim na to šta želim da naučim, da se povežem sa mladim ljudima u svojoj porodici i imam poklone za svoje prijatelje. Za formiranje svrsishodne kolekcije knjiga ne postoje stroga pravila, već uverenje da za to postoji dobar razlog.

Autor: Minerva Laviga Luna
Izvor: bookriot.com
Prevod: Kristijan Vekonj