Kako sam postala bolja mama uz „Sve smo pokušali“

Ovaj tekst je trebalo da napišem još pre nekoliko meseci, ali – život. Desila se pandemija, desilo se trista stvari i nekako je tek sada došao na red. Ali nema veze, uvek je dobro vreme za ovakvu temu.

Prvo i najvažnije – volela bih da sam ovu knjigu pročitala pre četiri godine, pre nego što sam rodila drugo dete. Manje bih živaca izgubila i mnogo bih svom detetu olakšala.

Elem, ono što sledi je iz perspektive od pre oko godinu dana kada sam, priznajem, bila skroz druga osoba.

Pre nego što sam rodila drugo dete, devojčicu, bila sam mišljenja da roditelji koji kukaju oko dece da se, naravno, ne trude dovoljno. Ooo kako sam grešila.

Prvo dete, dečak, je bilo školsko po svim pitanjima – jede, spava, veselo je, mirno, prihvata ono što mu se pokaže/kaže i sl… Kako je rastao sve sam bila uverenija da sam ja bogom dana da budem majka jer meni to tako dobro ide jer, gle kakvo mi je dete – sve zna, sve razume, s njim je sve vrlo lako dogovoriti, posluša kad mu se jednom kaže. Naravno, to je moj uspeh, čiji nego mene kao roditelja, mislila sam ja.

A onda, došla je ona, devojčica. Okrenula me je naopačke. Učinila je da se osećam nemoćno i kao najgora majka na svetu. Sve što je kod sina uspevalo kod nje nije prolazilo. I onda sam postala jedan od onih roditelja koji izgovaraju čuvenu recenicu – s ovim prvim smo sve lako, ovo drugo nas ne ferma ni dva posto. Do tada sam bila ubeđena da roditelji jednostavno prestanu istim žarom da se trude oko drugog ili trećeg deteta… Jer, kako od istih roditelja, sa istim načinom vaspitavanja, u istoj porodici, kako može ‘ispasti’ drugačije dete?! Da, naravno da mi je sad smešno sve ovo ali tada sam stvarno bila ubeđena da je SVE DO RODITELJA. Ali nije. Deca se jednostavno rode drugačija. Pa ni mi nismo identični sa našom braćom i sestrama. Ako se dobro zamislite uvidećete razlike.

Rodila sam devojčicu sa izuzetno jakim karakterom. Tvrdim da je od rođenja znala šta hoće, a šta ne, šta joj prija a na šta nikako ne pristaje. A ja sam sve do skoro, cele njene tri godine, to smatrala bezobrazlukom, histerijom, nedokazanošću… I da ne dužim više sa tim groznim rečima koje se nikako ne smeju pripisati tako malom detetu.

Nikad neću zaboraviti reči sinovljeve vaspitačice kada sam joj se požalila da se sa ćerkom nikako ne razumem, da se sa njom osećam kao najgora majka i da mi se često plače zbog toga, da je sa sinom sve išlo glatko i bez imalo tenzije… Rekla mi je: „Niste vi loša majka, niti je ona bezobrazna, ona se samo razlikuje od vas. Sa sinom ste karakterno bliži, zato se i tako dobro slažete. Sa ćerkom samo treba da nađete način da se povežete.“ Zamislila sam se. Stvarno smo karakterno potpuno različite. I to je potpuno u redu.

Opet sam počela da čitam o roditeljstvu, o razvojnim fazama deteta, o karakternim crtama koje nasleđujemo i onim koje stičemo tokom života… I srećom, naleteh na knjigu „Sve smo pokušali“ od Izabel Fijioza u izdanju Lagune.

Bukvalno svaka stranica ove knjige je pisala o situacijama kroz koje sam prolazila sa ćerkom. Da budem iskrena, nakon što sam je pročitala, bila sam jako tužna jer sam uvidela koliko je bilo potrebno malo promene u pristupu detetu i komunikaciji sa njim. Ja te prve tri godine ne mogu da vratim i evo sad me rastužuje pomisao da ona nije imala majku kakvu je imao sin u tom periodu – smirenu i staloženu, nasmejanu i punu razumevanja. Ćerka je imala mamu koja je često bila nervozna, namrgođena, frustrirana, koja se stalno drugima žalila kako sa njom tolicnom ne može da izađe na kraj… Zaista tužno.

Knjiga vrlo slikovito objašnjava svaku situaciju koja vas može zadesiti sa detetom mlađim od pet godina. Kad kažem slikovito mislim – opisana je problematična situacija, predstavljena loša reakcija roditelja, onda predložena korekcija u komunikaciji (naravno, roditelj je taj koji treba da se koriguje) i BAM – dete uradi ono što želite. Uz sve to imate i ilustracije. Nisu deca komplikovana, komplikovani smo mi odrasli jer mislimo da ako su nas kroz život programirali da radimo i razmišljamo kao roboti da to treba da očekujemo i od dece. A potrebno je tako malo da bismo izvukli najbolje iz sebe i to preneli na našu decu.

Da se vratim na početak ovog teksta – ono nedokazano dete je danas devojčica sa kojom vrlo lako komuniciram, koja je mila i osećajna i koja iz dana u dan pokazuje sve više empatije. A sposobnost da pokažu empatiju imaju samo ljudi koji su u skladu sami sa sobom. A kako deca to postižu? Lako, potrebni su im mir i staloženost, rutina i doslednost i iznad svega – mnogo ljubavi.

Molim vas, pročitajte „Sve smo pokušali“ i biću presrećna ako bar nekome od vas bude od pomoći. A sigurna sam da hoće ako joj pristupite otvorenog srca i sa željom da se promenite zarad svoje dece.

Autor: Sunčica Koska
Izvor: maminsajt.rs