Kako pisati loše i ipak dobiti priznanje...

Edvard Bulver Liton će zauvek ostati upamćen kao čovek koji je napisao čuvenu rečenicu: „Bila je mračna i olujna noć“. Ovom rečenicom počinje davno zaboravljeni roman „Paul Clifford“.


 
Upravo ova rečenica predstavlja i početak romana koji na krovu svoje kućice za pse piše jedan od junaka stripova o Čarliju Braunu, Čarlsa M. Šulca, bigl Snupi. Snupi je, naravno, završio svoje remek-delo, ali ono je sadržalo samo 136 reči. Nakon što je opisao mračnu i olujnu atmosferu, nastavlja: „Iznenada, začu se pucanj! Tresak vratima! Ženski vrisak!“ Ima još nešto u nastavku, ali to ne doprinosi mnogo zapletu.
 
Bulver Liton je imao potrebu da svojim čitaocima ponudi više od Snupijevog kratkog dela. Objavio je 30 romana, 6 drama i nekoliko zbirki poezije.
 
Vreme ne ide uvek na ruku

Edvard Bulver Liton je bio pripadnik britanske više klase i nosilac titule prvi baron Liton od Knebvorta. Rođen je 1803. u zemlji koja je vrvela od plemića, grofova, markiza i otmenih ljudi sa dugačkim imenima.
 
U svoje vreme, Edvard Bulver Liton je bio veoma popularan; izdavači se ne bi otimali o njegove  rukopise da publika nije kupovala njegove knjige. Međutim, njegovo delo nije dobro podnelo protok vremena. Zato možda i nije pošteno da mu sudimo tako strogo iz naše povlašćene perspektive čitalaca XXI veka. Nije pošteno, ali je ipak zabavno.
 
A te mračne i olujne noći, pripoveda Liton svojim kitnjastim stilom „kiša je lila u potocima – osim kada bi je prekinuli snažni naleti vetra koji je brisao ulice (jer London je grad u kojem se odvija ova scena), kloparajući po krovovima i žestoko uznemiravajući slabašni plamen u lampama koje su se borile sa tamom.“



I, pobednik je...

Veliki opus Edvarda Erla Buvlera Litona poslužio je kao inspiracija za ustanovljenje jedne prestižne književne nagrade.
 
Skot Rajs, profesor engleskog jezika na državnom univerzitetu u Sen Hoseu, osmislio je „Buvler Liton“ nagradu za fikciju. Nagrada se dodeljuje jednom godišnje onom piscu koji je napisao najgoru uvodnu rečenicu u knjževno delo.
 
Prve godine nagrada se odnosila pretežno na studente i privukla je samo tri kandidata. Danas, za nagradu se prijavi i do 25.000 loših pisaca. Naravno, dobitnik nagrade ima sva prava da se hvali svojim uspehom, ali dobija li još nešto? Na zvaničnom sajtu posvećenom nagradi, navodi se „da u skladu sa težinom, ozbiljnošću i opštim značajem ove nagrade, dobitniku ovog priznanja će biti uručena i... sića.“
 
„Kovertu, molim vas. I dobitnik 'Buvler Liton' nagrade za 2018. godinu je:
 
'Kesi se smešila držeći Džona za ruku na napuštenom doku, dok se sunce graciozno spuštalo ka površini vode, a poslednji zraci svetlosti nestajali u zvezdama ispunjenom nebu, i znala je da postoji samo jedan način da se završi ovo predivno veče, a to je da zafrljači njegov odsečeni izrastak u dubine okeana gde ga više niko neće pronaći – i možda da pojedu po malo krema od vanile.'“
 
Ovaj biser je izašao iz pera Tanje Menezes, 17 leta stare. Zamislite samo kakve će dragulje ova mlada dama biti u stanju da proizvede kada bude dopala šaka profesorima engleske književnosti.



Loša poezija

Decenijama je škotski stihotvorac Vilijam Topaz Mekgonagal bio neprikosnoveni nosilac titule najgoreg pesnika na svetu.
 
Tokom XIX veka, Mekgonagal je sročio preko 200 rima od kojih se neke smatraju za najgore napisane stihove na engleskom jeziku. Pesma „Čuveni kit iz reke Tej“ („The Famous Tay Whale“) samo je jedan od primera.
 
„U mesecu decembru, 1883. godine,
Čudovišni kit stigao je u Dandi,
Rešen da se nekoliko dana zabavi i poigra,
I proguta ribice iz srebrne reke Tej.
 
I tako se čudovišni kit zabavio i poigrao,
Među nedužnim ribicama iz prelepe reke Tej,
Dok ga jednog dana nisu primetili ljudi,
I odlučili da ga uhvate bez odlaganja.“
 
Poštedećemo čitaoce dalje agonije.
 
Naravno, postoji takmičenje za najgore napisanu poeziju za one koji su voljni da Mekgonagala svrgnu sa prestola. Ali to je ozbiljan izazov.
 
Takmičenje organizuje Udruženje ljubitelja jezičkih veština (Philolexian Society) sa univerziteta Kolumbija, u čast Alfreda Džojsa Kilmera, studenta iz 1908. godine. Na sajtu ovog udruženja se navodi da se jedno od njegovih najozloglašenijih dela „Trees“ („Drveće“), recituje na kraju dodele nagrada svake godine. Ovo delo počinje stihovima: „Mislim da nikada neću videti pesmu lepu kao drvo“, a završava jednako nesrećno rečima: „Pesme pišu budale poput mene, ali samo bog može da stvori drvo.“
 
Kanada je u pripravnosti

A sada da promovišemo rad koleginice Kanađanke Sare Binks. Poznata pod nazivom „Sweet Songstress of Saskatchewan“ poezija ove spisateljice je napravila pravu pometnju na kanadskoj sceni 1947. Dakle, bez daljeg odlaganja:
 
„Oh, ti tele, koje je skakutalo pred mojim vratima,
Koje si me učinilo bogatom, a sada sam siromašna,
Što lizaše moju ruku okupanu mlekom,
Oh, tele, tele! Živo li si?
 
Oh, tele, sedim i očajavam, tele,
Tužnog lica, ne mogu da se smejem,
Kako da zaboravim tvoje razigrano skakutanje,
Oh tele, tele koje me je nekada volelo!
 
Zamagljenog vida, kao mrtva, nepomična,
Noći su mi vlažne, dani hladni,
Ponovo jecam, i tužno šmrcam,
Oh, tele, tele, tako mrtvo, tako kruto.“
 
Nažalost, Sara više nije među nama. Zapravo, nikada nije ni bila među nama. Sara Binks je bila nestašna kreacija profesora Pola Hilberta sa univerziteta u Manitobi, koji je želeo da se podsmehne pretencioznim snobovima iz sveta književnosti.



Zanimljive činjenice

Da budemo pošteni prema Edvardu Džordžu Erlu Buvleru Litonu, ipak je za sobom ostavio nekoliko nezaboravnih rečenica:

„Pod vlašću velikih ljudi, pero je moćnije od mača.“
„Budala laska sebi, mudar čovek laska budali.“
 
U časopisu „The American Book Review“ rečenica „Bila je mračna i olujna noć“ zauzima tek dvadesetdrugo mesto kao najgora uvodna rečenica. Najgora rečenica, odnosno rečenica koja se na listi ovog časopisa našla na prvom mestu je rečenica: „Zovite me Ismail.“ iz romana „Mobi Dik“, Hermana Melvila. Hmmmm. Druge rečenice koje su pobedile Buvler Litona su: „Lolita, svetlo mog života, oganj mojih prepona“ iz romana „Lolita“ Vladimira Nabokova, koja zauzima peto mesto, i „Nekada davno, u ono dobro staro vreme, niz ulicu je išla kravica-mukavica, i ta kravica-mukavica, koja je išla niz ulicu, susrela je jednog ljupkog mališana kojeg su zvali kudrava glavica...“ iz knjige „Portret umetnika u mladosti“, Džejmsa Džojsa, na osamnaestom mestu.

Autor: Rupert Tejlor
Izvor: owlcation.com