Kako napisati dobar nastavak: prikaz romana „Slomljeni anđeli“ Ričarda Morgana

U književnosti „serijalizacija“ sadržaja nije ništa novo, i daleko od toga da je to nešto loše.

Agata Kristi je izgradila svoju karijeru naizgled bezbrojnim avanturama o Herkulu Poarou i gospođici Marpl, Artura Konana Dojla su Šerlokove brojne misterije proslavile; dela Tolkina, Herberta, Zelaznija, Džordana osim što su genijalna dela fikcije, predstavljaju i dijagram kako pisati masivne priče koje zahtevaju više tomova; Džoan K. Rouling i Džordž R. R. Martin bukvalno su osvojili svet svojim serijalima... i mogli bismo da nabrajamo do sutra sjajne autore na čijim delima će se u nastavku naslova obično naći prvi deo, drugi tom i slično; Pekić („Zlatno runo“), Crnjanski („Seobe“ najčešće štampane u dva ili tri toma), Tolstoj („Rat i mir“), Šolohov („Tihi Don“)...

Međutim, nešto se promenilo u poslednjih dvadeset, trideset godina. Umesto bezvremenih, epskih priča koje se bave ljudskom prirodom, prirodom rata, dobra i zla, smislom postojanja, ljubavlju, srećom i tugom, patnjom – koje zahtevaju više tomova da bi na pravi način istražile i predstavile izabrane teme – dobijamo neinspirativne filere, isprazne priče, „nastavke radi nastavaka“.

Neko bi mogao da tvrdi da su sve priče o Herkulu Poarou iste. Desi se ubistvo, niko ne zna ko je počinilac zločina, dok se ne pojavi legendarni, društveno neprilagođeni detektiv da razmrsi konce i razotkrije ubicu u dramatičnom obrtu. I tu ima istine, ali takva percepcija samo banalizuje delo Agate Kristi. Sa Herkulom Poaroom, čitaoci su u prilici da posete obale Nila, da se nađu zavejani u alpskoj mećavi, da osete kako je izgledao život u Londonu pod pretnjom nacističkih bombardera, da saznaju kako su živele devojke u ženskim internatima... Agata Kristi je svoju formulu koristila samo kao oruđe da nam predstavi nešto novo i nešto drugačije. „Gospodar prstenova“ je nastavak „Hobita“, ali to su dve potpuno različite priče. „Hobit“ je avantura koja upoznaje čitaoca sa čarobnim svetom Srednje zemlje , „Gospodar prstenova“ je zapravo ratna drama, maskirana u fantastično ruho, koja upozorava na posledice moći i pohlepe, nudeći čitaocu pregršt novih likova, lokacija i događaja.

Danas preovlađuju nastavci koji ne nude ništa novo. Grupa tinejdžera mora da pronađe izlaz iz džinovskog, opasnog lavirinta, da bi u nastavku ista grupa tinejdžera morala da pronađe izlaz iz mnogo većeg i mnogo opasnijeg lavirinta. Grupa tinejdžera mora da se bori međusobno na život i smrt zarad zabave bogatih, da bi u nastavku grupa tinejdžera morala da prođe kroz isti ciklus. I tako ukrug... Ne želim ni da pominjem ljubavno/erotske serijale ili ljubavne fantazije sa vukodlacima i vampirima koji se otežu unedogled. Da li je ovakav pristup posledica holivudizacije književnosti, potrebe izdavača da izbace što više sadržaja zarad profita, nemaštovitosti autora ili nešto treće, tema je za neku drugu priliku.

Iako i dalje postoje pisci koji pristupaju pisanju nastavaka po uzoru na velikane (često unapređujući pripovedačku formulu) trend „nastavak radi nastavaka“ trenutno dominira.

Zastrašen tim trendom sa strepnjom sam odlagao čitanje Morganovih „Slomljenih anđela“.

Za mene je „Digitalni ugljenik“, prvi roman o Takešiju Kovaču, odličan spoj sajber panka, noara, SF-a sa savršeno zaokruženom pričom kojoj nastavak uopšte nije bio neophodan. Ričard Morgan je lako mogao da potpadne pod uticaj pomenutog trenda i napiše još jednu detektivsku priču, koja bi nepodnošljivo ličila na njegov prvenac, ali je, na sreću, hrabro izabrao drugi put.

„Slomljeni anđeli“ nisu detektivski roman. Sa ulica futurističkog San Franciska vodi nas na ratom zahvaćenu planetu Sankciju IV. Po konstrukciji umnogome podseća na Hemingvejev roman „Zbogom oružje“, ratnu priču u kojoj se rat nalazi na marginama naracije, fokusirajući se na posledice rata i njegov (be)značaj, i poigravajući se originalno sa idejama na kojima je zasnovano remek-delo braće Strugacki „Piknik pokraj puta“.

Priča počinje nekih trideset godina nakon događaja iz „Digitalnog ugljenika“. Zatičemo Takešija Kovača u novoj košuljici, modifikovanoj za ratna dejstva. Teško ranjen, poslat je na oporavak gde sreće Šnajdera, misterioznog pilota koji mu nudi posao koji bi im mogao doneti neslućeno bogatstvo. Takeši, koji je sada član paravojne plaćeničke grupacije Klin, pristaje. Proveo je već godinu dana na Sankciji IV, i umoran je od smrti i rata kome se kraj ne nazire.

Morgan „Slomljene anđele“ koristi da bi nas dublje upoznao sa univerzumom koji je osmislio. Podučava nas filozofiji – koja je uznemirujuće slična onome što danas možemo da vidimo u stvarnosti – koju beskrupolozni političari budućnsti koriste da bi manipulisali narodnim masama, šaljući ih na bojište, u smrt. Otkrivamo kako je čovečanstvo osvojilo zvezde, kakvu ulogu su korporacije igrale tokom kolonizacije, i čemu zapravo služi Protektorat. Tema religije, koja u „Digitalnom ugljeniku“ igra bitnu ulogu, ovde je obrađena naizgled usputno, ali ostavlja daleko jači utisak ako izdvojimo vreme da razmislimo o novim verovanjima koja mogu da nastanu  u društvu u kome je vaskrsavanje uobičajeno kao odlazak kod zubara. Saznajemo više o misterioznim Marsovcima, njihovoj prirodi, kulturi i interstelarnoj civilizaciji na čijim ostacima Zemljani oportunistčki grade svoju.

Takeši Kovač je i dalje surovi cinik kog smo zavoleli u „Digitalnom ugljeniku“, ali je u „Slomljenim anđelima“ umoran, sit od neprekidnog ciklusa ubijanja i umiranja. Primoran je da sklopi savez sa korporacijom koja neće prezati da uništi čitav grad da bi ostvarila svoje ciljeve; iz koncentracionog logora spašava samo jednu osobu – čije mu je poznavanje marsovskih ruševina neophodno – i ubeđuje sebe da ga ne zanima patnja drugih; prikuplja malu specijalizovanu grupu, za koju se nevoljno vezuje. Oseća se kao usamljeni vuk kome je dojadila samoća, ali ne može da se pridruži nijednom čoporu jer ga smrt, neretko prava, svuda prati. Morgan suptilno zatupljuje oštricu Takešijevog cinizma, i to izuzetno vešto kroz njegova dela i odluke, ne narušavajući stil i dinamičnost naracije.

Naravno, roman obiluje eksplozivnom akcijom, crnim humorom i vrlo maštovitim opisima seksa – ništa manje se nije ni očekivalo od Morgana – ali se prava vrednost romana krije u kritičnom pogledu na našu stvarnost, gde danas u (uslovno rečeno) civilizovanom dobu i dalje imamo koncentracione logore, lude diktatore, religijske ratove i korporacije kojima je profit jedini cilj, čak i nauštrb opstanka. Bez obzira na količinu krvi koju Morgan proliva u svojim romanima, on bi najviše voleo kada bismo se svi jednostavno složili i shvatili da imamo samo jedni druge, jer ćemo u suprotnom biti kao Marsovci, rasa koja je nastala i nestala u bespuću svemira, odsekavši sama sebi krila.

Tako se piše nastavak!

Autor: Aleksandar Mandić