Kako je izgledalo biti „Staljinova kći“?

„Zašto ne mogu da nađem sopstveni, ispravan put?“ pitala se Svetlana Alilujeva 1986. godine. Odbacila je sputavajuće privilegije koje je imala kao ćerka Josifa Staljina, prebegavši iz Sovjetskog Saveza 1967. godine. Sinu i ćerci koje je ostavila za sobom, napisala je da je „nemoguće uvek biti rob“. Ali takođe se pokazalo da nije dovoljno sposobna da se nosi sa „ovom modernom džunglom slobode“ na zapadu.

Za nešto manje od dve decenije, Alilujeva je uspela da potroši 1,5 miliona dolara koje je zaradila svojim memoarima, „Dvadeset pisama prijatelju“, od čega je većina otišla na dugove čoveka za koga se brzopleto udala samo tri nedelje pošto su se upoznali 1970. godine. Brak nije trajao ni dve godine. Narednih nekoliko decenija provela je seleći se uzduž i popreko SAD i Engleske, vodeći sa sobom ćerku Olgu. Kada je odlučila, ponovo ne razmišljajući dovoljno, da se vrati u Rusiju 1984. godine, kod mnogih ljudi se učvrstilo mišljenje o njoj kao o nestabilnoj ličnosti.

Osnovni kvalitet saosećajne knjige „Staljinova kći: Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve“, kanadske kritičarke i biografa Rouzmeri Saliven, jeste to što snažno i živo dočarava Alilujevu kao ženu pod udarima sila koje ne može kontrolisati, uključujući tu i njene burne emocije, u svetu u kome  njen simbolički značaj zasenjuje njene lične osobine.

Da, Svetlana Staljin je bila sovjetska „princeza“ (reč preterano korišćena ovde kao i drugde gde se pisalo o njoj), mezimče najmoćnijeg čoveka Sovjetskog Saveza. Ali bila je i traumatizovani svedok majčinog samoubistva kada joj je bilo samo 6 godina, kao i nestanka nekoliko bliskih rođaka tokom čistki koje je naredio njen otac kasnije tokom te decenije.

Saliven prikazuje Svetlaninu mladost kako se kreće između poslušnosti i pobune. Jednom se venčala protivno očevim željama, drugi put da bi mu udovoljila. Oba braka su propala. Pošto je Staljin umro 1953. godine, nadala se da će sa njom „postupati kao sa običnom osobom“ i živeti tiho sa svoja dva deteta. Uzela je devojačko prezime svoje majke, Alilujeva, diplomirala rusku književnost i počela da radi na institutu za svetsku književnost Gorki, diskretno braneći disidentske pisce koji su se pojavili tokom privremenog popuštanja režima, posle govora Nikite Hruščova iz 1956. godine u kome su priznati zločini njenog oca.

Ipak, Alilujeva je i dalje osećala da niko ne vidi nju, već samo ćerku čuvenog vođe. „Jednostavno nije mogla da veruje ljudima,“ rekla je jedna od njenih bliskih prijateljica. Na predlog drugih, počela je da piše memoare, beležeći život pun „okrutnih nedaća... razočaranja i gubitaka“. Pošto se zaljubila u Bradžeš Singa, stranca na lečenju u moskovskoj bolnici, ona postiže da se njen rukopis „Dvadeset pisama prijatelju“ prokrijumčari u njegovu rodnu Indiju. Popuštanje režima se završilo 1965. godine i čak i za Staljinovu ćerku nije bilo bezbedno da iskreno piše o vladavini svog oca.

Birokratija Leonida Brežnjeva odbila je da registruje Svetlanin brak sa neizlečivo bolesnim Singom, iako joj dozvoljavaju da mu, po njegovoj smrti, pepeo odnese u Indiju. Saliven navodi da je njeno pojavljivanje u američkoj ambasadi u Nju Delhiju, 6. marta 1967. godine, bila karakteristično ishitrena odluka. Alilujeva je želela da ostane u Indiji ali se vlada te zemlje plašila da se ne zameri Sovjetskom Savezu. Iako je težila poboljšanju odnosa sa Sovjetima, administracija Lindona B. Džonsona nije mogla da odoli medijskoj bombi koja je odjeknula kada je Staljinovoj ćerki odobren azil. To je vodilo sklapanju unosnog ugovora za knjigu, pomoću koga je Svetlana mogla proći kao lice u privatnoj poseti svom izdavaču.

Nije lako dati pravu ocenu Svetlaninih burnih godina u SAD. Inteligentna koliko i nestalna, žudela je da vodi normalan „američki“ život, ostajući ipak do srži Ruskinja, topao i odan prijatelj, s druge strane spremna da se zauvek naljuti i u gorčini raskine odnose sa svakim za koga je mislila da ju je izdao.

Saliven sjajno izlaže stavove svoje junakinje, sama ih ne prihvatajući kao konačnu istinu. Ona kod Alilujeve prepoznaje žudnju za ljubavlju, koja je stajala iza njenih kasnijih romantičnih veza i poslednjeg propalog braka, kao i njen stalni osećaj krivice koji je omogućio Sovjetima da je još jednom izmanipulišu kada su dopustili njenom sinu da je kontaktira 1982. godine. Zbog njegove tvrdnje da je ozbiljno bolestan pokušala je da se ponovo nastani u otadžbini, što je trajalo kraće od dve godine.

Ironično, Alilujeva je izgleda pronašla svoj mir u poslednje dve decenije svog života, kada je spala na to da živi u socijalnim stanovima u Velikoj Britaniji a zatim u staračkim domovima u SAD. Možda je borba da kontroliše sopstveni život bila prevelik zadatak za nju i odahnula je kada je na kraju odustala od toga. Saliven daje dirljiv opis njenog toplog odnosa sa Olgom, koja joj očito nikada nije zamerila zbog svog nemirnog detinjstva punog selidbe i citira na kraju nežno pismo koje je Alilujeva ostavila ćerki da ga pročita posle njene smrti: „Uvek sam s tobom“, napisala je, „i volim te“. Konačno, Staljinova kći je mogla da piše kao svaka druga obična osoba.

Izvor:  latimes.com
Prevod: Vladimir Martinović