Kako je dobitnica Nobelove nagrade iz San Dijega stekla široku publiku knjigom „Telomere“

Elizabet Blekbern, predsednica Salk instituta za biološke studije, objašnjava kako je objavljena nova knjiga protiv starenja, čija je koautorka.

Telomere su vitalni zaštitnici genetske informacije koja nas sve održava u životu. Ovi krajevi koji štite hromozome čuvaju i zdravlje, bore se protiv raka, a kada se oštete, doprinose izazivanju raka i ubrzavaju starenje.

A većina ljudi ne zna ni da postoje.

U knjizi „Telomere“, ovi mali parčići DNK konačno dobijaju pažnju šire javnosti – ne samo zbog toga što rade, već i zbog onoga što svako može da uradi da bi ih očuvao i samim tim održao kvalitet svog zdravlja ili ga čak popravio.

Ova knjiga, koja je postala najprodavanija knjiga Njujork Tajmsa od trenutka kada je objavljena, sakuplja rezultate decenija naučnog istraživanja. Ona nudi praktične primere kako da primenimo ova saznanja da bismo sačuvali naše telomere. Ti koraci uključuju dovoljno sna svake noći (sedam je obično dovoljno), redovno vežbanje, manje unošenja napitaka sa šećerom i učenje različitih načina kako da umanjimo stres.

Više saveta možete pronaći na j.mp/savetelomeres.

Koautorka knjige je Elizabet Blekbern, naučnica koja je pionir na polju proučavanja telomera i predsednica Instituta za biološke studije Salk u La Džoli. Knjigu je napisala zajedno sa zdravstvenim psihologom Elisom Epel, sa UC u San Francisku.

Blekbern, koja je 2009. dobila Nobelovu nagradu za svoje istraživanje telomera, govori o ovoj knjizi i o svojoj motivaciji da se udruži sa Elisom Epel kako bi je napisala. U nastavku sledi intervju za časopis The San Diego -Tribune:

Koja je glavna poruka knjige?

Poruka je da su ljudi sposobni za mnogo malih promena tokom dužeg vremenskog perioda. Time što će promeniti neke stvari u svom životu, moći će da osete opipljive razlike jer za stanjivanje telomera treba mnogo vremena. To su realistične stvari koje ljudi mogu da urade, a sada ih i nauka potkrepljuje svojim saznanjima.

Rekli ste da ovo nije medicinska knjiga, niti recept za lečenje bolesti, već način da postanemo zdraviji. Možete li to detaljnije objasniti?

Ovo je knjiga o kumulativnom znanju koje je poteklo od ideje koliko su važne telomere za revitalizaciju naših ćelija i kako taj proces zauzvrat pomaže da se izbegnu neke vrlo tipične bolesti koje nas muče kako starimo.



Kada ste shvatili da bi ovo osnovno istraživanje moglo biti od koristi za javnost?

Mislim da se to desilo kada smo uspeli da kvantifikujemo efekat održavanja telomera kod pravih ljudi i povežemo to sa drugim stvarima koje ljudi rade u svojim životima, sa uslovima sa kojima se susreću u svom životu… Kada se sve te stvari saberu, dolazimo do zaključka koji kaže: „Da, nešto se tu dešava i to možemo da to objasnimo.“

Kako knjiga koja se bavi tako ozbiljnom biološkom naukom postane bestseler?

Jer je ova knjiga o nečemu što ljude zanima. Ova knjiga je bila predlog jednog odličnog književnog agenta koji me je poznavao i znao je da postoji veoma interesantna veza između uma i posmatranja stvari na molekularnom nivou… On se zove Dag Abrams. Napisao je „Knjigu radosti“ zajedno sa Dalaj Lamom i Dezmondom Tutuom. On misli o tome šta bi moglo doprineti boljitku ljudske vrste.



Pridružila mi se i Lisa Epel, koja izučava efekat stanja uma, pogovotovo efekte hroničnog psihološkog stresa, na fiziološke pokazatelje. Rekla mi je: „Da li znaš šta se dešava telomerama kada su ljudi pod hroničnim stresom…?“. To je za mene bilo neobično pitanje i time je započela naša saradnja.

Koliki je efekat telomera na starenje i zdravlje u poređenju sa genetskim uticajima i uticajima iz sredine?

Mnogi molekularni procesi se odvijaju dok starimo i aktivno se istražuju u laboratorijama širom sveta. I Salk je predvodnik na ovom polju.

Održavanje telomera veoma dobro predviđa stvari poput smrti u određenom dobu. Ako nečije telomere u srednjem dobu otpadnu ili ostanu iste dužine u periodu od pet godina, ta osoba ima dvostruko veće šanse za umiranje. Ovo nisu prosti statistički efekti, već se uvek posmatraju u okviru konteksta. Skraćenje telomera doprinosi razvoju kardiovaskularnih bolesti i dijabetesu. Zasigurno ne tvrdimo da su telomere jedini mehanizam koji igra ulogu u tome.

Zvuči kao nešto što bi doktor poželeo pri pregledu pacijenata.

Nemamo još uvek taj nivo (znanja) da bismo pomogli individualnom pacijentu. Ovo su statistički zaključci o celokupnoj populaciiji. To je poput pušenja ‒ ne treba vam biopsija pluća da biste znali da ne treba da pušite, posmatrate statistiku populacije… Ja sam okrenuta budućnosti i kažem da će ovo možda biti jedan od delića koji stavljamo u slagalicu, koji će nam omogućiti da predvidimo ili da otkrijemo bolesti.  

Zar ova saznanja o telomerama sada ne bi mogla biti upotrebljena tako da se iskoriste za terapiju bolje prilagođenu pacijentu?

Jedan od razloga zašto smo napisali ovu knjigu je da bismo sakupili sve informacije na jednom mestu. Možda bi se moglo gledati unapred i razmatrati kako bi ova knjiga mogla biti pravilno inkorporirana, ali u ovom trenutku, ona je vrlo statistička.

Sve ovo je počelo sa običnim istraživanjem. Možete li reći nešto o tome?

Ovo je zapravo počelo posmatranjem života i razumevanjem toga kako život funkcioniše. To je ključno istraživanje, usmereno na istinsko razumevanje divne, složene stvari – nas, ljudi. Jedino kada dosegnete taj nivo da odlično razumete neke stvari, korisne promene koje stvarno imaju dugotrajan uticaj na ljude će uroditi plodom.
 
Razgovor vodio: Bredli DŽ. Fajks
Izvor: sandiegotribune.com