Kako heroji pate

U selu u okolini Firence četvoro izgnanika čeka kraj rata. U napuštenoj vili Sen Điralmo žive bolničarka koja tvrdoglavo održava u životu čoveka koji je potpuno sagoreo u avionskoj nesreći, osakaćeni lopov Karavađo, ratni špijun i osvetnik, jedan vojnik koji iskopava mine koje su Nemci ljubazno ostavili za sobom nakon povlačenja – i on, engleski pacijent. Bolničarka Hana održava u životu potpuno uništene vojnike u koje se pomalo zaljubljuje, pokušavajući da ljubavlju ukroti sveopšte ratno umiranje. A rat uvek pobeđuje.



Pri kraju Drugog svetskog rata roditelji napuštaju dvoje dece i ostavljaju ih u špijunsko-kriminalnim krugovima Londona. Njihov otac je čovek „koji je, kako se kaže, živeo na raznim mestima i svuda umirao“. Njihova majka je, saznajemo kasnije, slavna špijunka i saradnica Obaveštajne službe. Njihov novi staratelj je misteriozni saradnik njihove majke, Leptirica, a kroz njihovu kuću svakodnevno protutnji pola obaveštajne garniture posleratne Britanije. Munja je ilegalni trgovac trkačkim psima, u vezi je sa etnološkinjom koja je i sama pomalo špijunka. Za dečaka Natanijela on je poput očinske figure, a uvlači ga u ilegalnu trgovinu psima na dokovima Temze i fingiranje kladioničarskog posla na opšte rasprostranjenim trkama pasa. Tu u haotičnom istorijskom trenutku, u prevoju rata i mira, 1945. kada se čini da je rat gotov a njegovi odjeci još tutnje nad Britanijom, u londonskom podzemlju odrasta dvoje napuštene dece.

Prva knjiga je naravno „Engleski pacijent“, slavni roman kanadskog Bukerovca Majkla Ondačija iz 1992. godine, preveden na 38 jezika, pretočen u još slavniji film. Ondači je dvostruko ovenčani bukerovac. Prošle godine je „Engleski pacijent“ dobio takozvanog zlatnog Bukera jer je izabran za najbolji roman koji je u prethodnih 50 godina dobio ovu nagradu.

Druga knjiga je njegov najnoviji roman „Ratno svetlo“ koji se neposredno vraća na istu istorijsku tačku iz koje je ponikao i „Engleski pacijent“. Priča o ljudima koji su na kraju Drugog svetskog rata istrošeni, koji se na periferiji ratnih dešavanja čudnim spletom okolnosti spajaju i pokušavaju da ućutkaju demone iz sećanja koja ih proganjaju.

Zamišljam da Ondači ide kroz život uvek u nekoj predostrožnosti. Sigurna sam da nekada kopa po arhivima, da osluškuje ljude oko sebe, uvek pomalo odsutan iz života u potrazi za tipično ondačijevskim pričama. U njima oštećeni ljudi koji su imali određenu ulogu u prošlosti, svi oni nevidljivi junaci koji su imali svoj momentum – epski trenutak od kog se nadimaju grudi a nad kojim niko nije prolio suze, ljudi koje je samleo nemilosrdni takt istorije koja peva pesmu pobednika ali nema sluha za sudbine običnih smrtnika – tumaraju po ovom svetu nakon što se njihova priča već odigrala.

Osobenjake koji imaju svoju istinu o svetu, koji pomalo deluju kao negativci sa posebno struktuiranim sistemom vrednosti za koji su spremni da poginu, čudan splet sudbine (ili autorov eksperimentalni naum) spojio je da se drže zajedno, krijući istinu o sebi od svih, a ponajviše jedni od drugih, dok u toj čudnoj zajednici jedni drugima ne pomognu da konačno raspletu ono što čini srž tragedije koju svako biće nosi sa sobom.

Njihove priče su se već desile, a njihov život tek je sećanje. Kroz heroje koji su naučili da preživljavaju ispod svojih mnogobrojnih maski, sa okrutnim ožiljcima koji su postali njihovo novo lice, Ondači nas podseća da nisu sudbine pravih heroja da žive slavno doveka već da ih odbaci istorija nakon što su joj poslužili kad je bilo potrebno. On nas uči da heroji nemaju ništa od priča koje istorija oko njih plete, i da najčešće umiru sami i satrveni od težine vremena koju su nasumičnom voljom istorije poneli na svojim plećima.

Istrošeni, upropašćeni ljudi se gube u olujama koje besne nad Toskanom, u sporoj neminovnosti kojom teče Temza, u biblijskim scenama koje na bioskopskom platnu deluju bombastično, a na papiru gotovo skromno, iskonsko.
 
Nezahvalno je govoriti zašto je jedan veliki pisac to što jeste, ali Ondači, kao možda svi veliki pisci, spaja epsko i lirsko na jedan nežan, neposredan, sebi svojstven način.

I još nešto. Ondači ume da se zaljubi u svoje junake: protuve, žene suicidno željne ljubavi, špijune, kriminalce, lopove, ilegalne trgovce psima, izdajnike, osvetnike, i kao da im svojom liričnom prozom piše pesme. „Engleski pacijent“ se završava proznom rapsodijom koja je upućena jednom fiktivnom liku, a izrekao ju je pisac direktno svojoj junakinji. Ljudi bez morala sa ličnim osećajem za pravdu, neslavni heroji čije vreme nije ni došlo, protuve koje su uspele da prevare sopstvenu sudbinu, nakaze koje je istorija obogaljila, za sve njih Ondači ima razumevanje i malo spisateljske topline. On je nežan prema njima, mazi ih svojim redovima. Mislim da to stvara jedan poseban doživljaj prilikom čitanja koji nalikuje zaljubljenosti.

A Hana se verovatno kreće u društvu koje nije sama odabrala. Čak ni u tim godinama, sa trideset i četiri, još nije pronašla svoje društvo, ono koje je želela. Ona je časna i pametna žena čija se neobuzdana ljubav ne oslanja na sreću, večito rizikuje, a na njenom licu sad ima nešto što samo ona može da prepozna u ogledalu. Idealno i idealistično u toj sjajnoj tamnoj kosi! Ljudi se zaljubljuju u nju. Još se seća stihova pesama koje joj je Englez čitao iz svoje svaštare. Ona je žena koju ne poznajem dovoljno dobro da je uzmem pod krilo, ako pisci imaju krila, i čuvam do kraja života.

(citat iz „Engleskog pacijenta“)

Autorka teksta: Nevena Milojević