Kako da od deteta napravite genijalca

Nezvanično najinteligentniji Srbin i zvanično najčitaniji savremeni srpski pisac za decu, Uroš Petrović, povodom novog romana "Deca Bestragije" za Nedeljnik govori o zamišljenoj Srbiji pre nekoliko stotina godina, savladavanju prepreka u životu, o tome šta znači biti član Mense i da li je obrazovanje u Srbiji zaista na toliko niskom nivou, ili i dalje imamo dovoljno pametne klince Piše Zorica Marković

Uroš Petrović ne samo da je nezvanično najinteligentniji Srbin i jedan od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu, već je i najčitaniji savremeni srpski pisac za decu. Njegove knjige za decu i mlade pomeraju granice u savremenoj srpskoj literaturi, toliko da neki naslovi čekaju svoje 12. izdanje. Počev od zbirki priča - mozgalica i romana u zagonetkama do fantastičnih pripovesti, dela ovog autora su originalne pustolovine koje će vam razdrmati vijuge, podmazati maštu, ali vas i nasmejati osobenim humorom. Knjige koje rado "gutaju" i odrasli, učinili su Petrovića dobitnikom više od deset nagrada i priznanja za literaturu, između ostalih i nagrade Zmajevih dečjih igara 2011. godine za doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu. Njegov poslednji roman su "Deca Bestragije", koji nam otkriva "tajnu, davno začetu, nikada ranije ispričanu".

Ko su zapravo Deca Bestragije i po čemu su tako posebna?
Posebno je bilo vreme i okolnosti u kojima su ona nastala - zamislite Srbiju pre nekoliko stotina godina - granice porozne, svakojaka bića se motaju po neraskrčenoj zemlji punoj skrovitih prašuma, razbojnika i zveri, u manastirima i svratištima se susreću turski putopisci, avanturisti sa Zapada, vračevi i lopovi, monasi i prevaranti... Svašta se pod tom maglom uzdizalo. Tu su na jedan čudesan i zastrašujući način začeta i Deca Bestragije, čiji sam nastanak opisao u knjizi. Na kraju romana biva sasvim jasno da ona postoje i danas.  

Interesantno je da vaše knjige ne prati agresivna reklama, a postali ste jedan od najčitanijih pisaca, ne samo za decu?
Moje knjige su poznatije nego ja, i to je sasvim dragocena okolnost - ne bih voleo da je obratno. Na kraju, one su rasute unaokolo u više od stotinu hiljada primeraka, a ja sam samo jedan, i jedva postižem da nađem vremena i da dovršim ovu rečenicu. 

Vaše knjige čitaju i odrasli, i ne samo čitaju, već tvrde da im znače mnogo više nego mnoge „knjige za odrasle".  U čemu je tajna?
Život je u mojim romanima kao i pravi, krcat iznenađenjima, obrtima i ukusima, samo šezdesetak hiljada puta brži. Od početka, obraćam se deci kao odraslima. To je bila hrabra i rizična literarna odluka - moglo se desiti da ono što pišem bude previše duboko ili žestoko za decu i mlade, te da one završe samo kao zanimljiva i inovativna, ali preuranjena i neprimerena pojava, stavka u lekcijama o savremenoj srpskoj književnosti pominjana samo na naučnim skupovima. Srećom, dogodilo se da su mi knjige veoma tražene i čitane, što je i dovelo do prilike da dajem intervjue, i da ono što kažem može da se pročita ili čuje. E, pa,iskoristiću tu dragocenu priliku za začikavanje: Kladim se da nijedan čitalac ne može da pretpostavi, čak ni da nasluti šta će se dogoditi s glavnim junakom već na osamnaestoj stranici romana "Deca Bestragije"! Takođe, siguran sam da će samo malobrojni odgonetnuti tajnu simbola koji promiču uporedo s događajima u knjizi.    

Mnogi se boje da će s godinama izgubiti na inteligenciji i pamćenju. Kao član MENSE, imate li neku "tajnu veštinu" kojom je moguće odložiti gubljenje memorije ili popraviti rezultate na IQ testu?
Danas se zna da se na sposobnosti mozga može uticati. Zakon prirode je prilično jasan - ono što se koristi, to se grana i razvija, ono što se zapostavlja, tanji se i nestaje. Isto je s moždanim vijugama, odnosno sinapsama, kako se stručno zovu. Ako neko stalno promišljenim potezima bira put u rešavanju sve učestalijih životnih problema i prepreka, ako često rešava mozgalice, ili na drugi način saopštava svom mozgu da mora redovno da ispunjava svoje obaveze, naravno da će sve uspešnije i bolje rasuđivati. Neko pak izabere lakši, opušteniji put, a takve staze se vremenom sužavaju i postaju strmije, i to nadole.

Koautor ste izuzetno uspešnog programa "NTC sistem učenja" i gostujući  ste predavač u školama i na fakultetima u zemlji i inostranstvu. Otkrijte nam šta je to što decu najviše interesuje i po čemu se razlikuje "ovde" i "tamo"?
Ono što radim s doktorom Ranko Rajovićem, novo je i za "ovde" i za "tamo". Hoćemo da naučimo decu da razmišljaju, nauštrb pukog ponavljanja gradiva i učenja napamet, koje je skupo, dosadno i nedovoljno smisleno i efikasno. Pa danas svako u džepu ima pristup svim informacijama na internetu, toj novostvorenoj vaspostavljenoj neuronskoj mreži planete. Naravno da je mnogo bolje učiti decu da smišljaju nove ideje, da traže altenativne puteve do ciljeva i da probleme napadaju onim čime raspolažu, nego da uče napamet bilo šta. Ako dete shvati da gepard, najbrži kopneni stvor, ne može da uvuče kandže jer tako bolje trči i ne proklizava po savani, shvatiće lako i zašto zimske gume imaju duboke šare, i kako se dizajniraju kopačke, i zašto grabulje nije lako vući po travi kad se one jako upiru nadole. Shvatiće mnogo lakše jednog dana i lekcije o trenju, o inerciji, o građi tela, kad za njih dođe vreme.
Oni koji uče napamet, čitavog života će se zaneseno šetati preslišavajući se, i često će im se događati da nagaze na gore pomenute grabulje, a svi znamo šta će se u tim slučajevima događati.

Da li je najveći nedostatak institucionalnog obrazovanja to što ih ne uči da razmišljaju?
Nije to slučaj samo s nama, niti s našim bližim okruženjem. Jednostavno, školstvo u većini evropskih zemalja je, čini mi se, ostalo pomalo zatečeno burnim, silovitim razvojem tehnologije komunikacija i tektonskim promenama okolnosti koje je taj razvoj izazvao. To je razumljivo i očekivano, davno uspostavljeni sistemi su po definiciji tromi i odupiru se promenama, bore se za sopstveni opstanak. Pomenusmo maločas trenje i inerciju. Nisam spreman tek tako da kritikujem zatečeno stanje, mnogo sam spremniji da ponudim predloge i rešenja, koliko je u mojoj ograničenoj moći. Knjige koje pišem i naš program moja su reakcija na primećeni problem. Mislim da bi nam svima bilo bolje da puka negodovanja zamenimo razmišljanjem i delanjem u pravcu rešenja, makar se sve to svodilo i na bezbroj naoko bezuspešnih pokušaja. Matematika je čudesna nauka, mnogo malih brojeva su moćna i nezgodna sila kad se ukrste. Evo, upitajte bilo koga da vam odmah, za nekoliko sekundi, odgovori koliko se dobije kada se pomnože brojevi od jedan do devet. Dakle, samo tih nekoliko jednocifrenih "mališana"! Ogromna većina sagovornika će vam reći da se dobija neki broj oko 300 ili 400. Istina je nešto drugačija - reč je o 362.880! Sve veliko nastalo je od malenih začetaka. 
Razlika između Srbije koja liči na današnju Srbiju i Srbije koja bi ličila na današnju Švedsku nije u geografskom položaju, istorijskim okolnostima, plodnosti zemlje ili u primetno drugačijoj boji kose većine stanovnika. Razlika je upravo ispod te kose, u načinu i kvalitetu razmišljanja, a na to se može uticati, najbolje i najefikasnije u ranom životnom razdoblju. To je ono čemu sam se posvetio.

Izvor: Nedeljnik