„Kad ženu obuzme gnev“ Matjea Menegoa – roman o nejednakom tretmanu žena pred zakonom

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dvojica kamiondžija su silovala studentkinju veterine koja je stopirala u Čehoslovačkoj. Nekoliko nedelja kasnije, mlada žena je pronašla način da stupi u kontakt sa svojim napadačima, a zatim ih ubedila da je uživala u prethodnom iskustvu i predložila da se ponovo sretnu. Kada su oni na to pristali, iskoristila je priliku da im se osveti i obojicu brutalno osakatila.

Ovaj stvarni događaj poslužio je Matjeu Menegou kao inspiracija za roman pod naslovom „Kad ženu obuzme gnev“. „Supruga mog planinskog vodiča ispričala mi je priču o ženi koja se osvetila svojim silovateljima. Priča mi je već bila poznata, ali do tog trenutka nisam znao ni gde ni kada se to odigralo. Kada sam se vratio kući, odlučio sam da se bacim na istraživanje i otkrijem što više detalja o onome što se desilo.“

Menegoova knjiga govori o završnoj fazi suđenja Matildi Kolinjon, ginekologu i razvedenoj majci dve ćerke. Roman opisuje Matildu kao ženu koja preko aplikacija za upoznavanje povremeno pronalazi muškarce zainteresovane za neobavezne, jednokratne seksualne susrete. Tokom jednog od tih sastanaka dvojica muškaraca su je silovala i njoj se sada sudi zbog toga što im se osvetila. Međutim, ono što bi se obično okarakterisalo kao čin samoodbrane počinje da se komplikuje kada na svetlo izađu svi detalji slučaja, a naročito važnu ulogu igra činjenica da Matilda traži ispravljanje nepravde u slučaju prvobitnog zločina.

Nemajući poverenja u efikasnost francuskog pravosuđa i u strahu da će pred policijom i sudom biti primorana da ponovo proživljava traumu, Matilda nije prijavila silovanje. Odlučila je da osvetu sprovede izvan okvira pravnog sistema. Upravo zbog toga, dvojica silovatelja u očima javnosti i porote deluju kao bespomoćne žrtve, a Matilda kao žena nesposobna da kontroliše svoje impulse, počev od svog seksualnog nagona.

„Žene bi trebalo da imaju slobodu da uživaju u svojoj seksualnosti koliko i muškarci, ali to još uvek nije tako. Zašto? Mislim da razlog leži u tome što su muškarci vekovima kontrolisali žensku seksualnost kako bi bili sigurni da su deca rođena u braku zaista njihova. To što smo u jednom trenutku naučili da pravimo razliku između seksualnosti i majčinstva daje razloga za optimizam, ali činjenica da se to dogodilo tek u bliskoj prošlosti navodi me na zaključak da nas čeka dug put“, ističe Matje Menego.

On se u romanu dotiče i nejednakog tretmana žena pred zakonom. Napominje da su autori većine zakona u evropskim državama muškarci, kao i da je značajan broj tih pravnih akata donesen još u 19. veku. „Ženama je u Francuskoj prvi put bilo dozvoljeno da imaju vlastite bankovne račune tek 1965. godine. Do 1980. godine poslanice nisu smele da nose pantalone u parlamentu! Kao što opisujem u romanu, pozicije glavnih tužilaca i predsedavajućih sudija porotnih sudova još uvek pretežno zauzimaju muškarci. Zato mislim da ne grešim kada kažem da smo još prilično daleko od stvarne ravnopravnosti u oblasti pravosuđa. Isto, naravno, važi i za mnoge druge oblasti života.“

Menego na više mesta u romanu podseća čitaoca da stvarna suđenja nisu nalik onima koje gledamo u holivudskim filmovima. Ono o čemu on piše zapravo više podseća na esej „Ja, Pjer Rivjer, ubica svoje majke, sestre i brata...“ Mišela Fukoa, u kome francuski filozof razmatra teme priznanja i pokajanja na primeru višestrukog ubice iz 19. veka.

Slično mladom Rivjeru, koji tvrdi da ne žali zbog ubistva članova svoje porodice, Matilda Kolinjon se ne kaje zbog onoga što je učinila. Čak i kada je advokat zamoli da iskoristi pravo da se obrati prisutnima i izvini žrtvama, ona odbija. Matildino ponašanje dodatno komplikuje njen položaj u očima porote. Porotnici su ubeđeni da ona ne predstavlja opasnost po društvo, ali im je teško da razumeju odsustvo kajanja.

„Ne verujem da je Matilda opasna po okruženje, ali smatram da je od suštinskog značaja da pravosudni sistem onemogući da žrtve preuzmu pravdu u svoje ruke. Osveta se ne može tolerisati jer bi u suprotnom društvo skliznulo u haos. Šta bi onda, po mom mišljenju, bilo pravo rešenje za sve Matilde ovog sveta? Sasvim je jednostavno: fer suđenja. Suđenja na kojima bi individualne okolnosti i pozadina krivičnog dela bili važniji od potrebe da se da primer drugima“, objašnjava Menego.

Pisac smatra da je izražavanje kajanja koristan deo sudskog procesa: „Trenutak kada optuženi izražava iskreno žaljenje zbog počinjenog zločina predstavlja kulminaciju suđenja. Njegove reči često predstavljaju ključni korak ka zaceljenju rana žrtava i oštećenih. U Matildinom slučaju, međutim, problem predstavlja to što njeni silovatelji nisu ništa veće žrtve od nje same. Zbog toga ona nije u stanju da se izvini.“

Uprkos činjenici da je muškarac i samim tim nikada neće iskusiti ono što opisuje, Menegou je pošlo za rukom da napiše šokantnu knjigu o okrutnostima kojima bivaju izložene žene kada se nađu oči u oči sa patrijarhalnim moralom i pravnim institucijama. „Mi ne živimo u Sjedinjenim Državama, gde je u poslednje vreme postalo nemoguće da muškarac piše u ime žena, nemoguće da belac piše o ropstvu a da pritom ne bude optužen za kulturnu aproprijaciju. Piscima fikcije se mora dozvoliti da sami biraju teme o kojima će pisati. Samo čitaoci mogu da ocene da li je neko delo uverljivo napisano i vredno pažnje. U suprotnom, fikcija će nestati. Ostaće nam samo autofikcija. Da su kroz istoriju drugi odlučivali o tome o čemu se sme pisati, Zola nikada ne bi napisao ’Žerminal’, Igo ne bi napisao ’Jadnike’“, komentariše Menego.

Pozorišna adaptacija romana „Kad ženu obuzme gnev“ premijeru je doživela u januaru ove godine, a nedavno su prodata i prava za snimanje televizijske serije.

Autor: Eduardo Bravo
Izvor: elpais.com
Prevod: Jelena Tanasković