Kad se neko nečem dobrom nada

Jedan od najboljih aspekata našeg posla jeste taj što imamo uvid u rukopise knjiga mesecima, nekad i godinama pre nego što počne njihov život na policama knjižara. Povremeno se dogodi da naslov koji razmatramo postoji jedino u izvornom obliku i još uvek nije preveden na engleski, na kom najčešće čitamo. Ponekad bude dostupan samo ogledni prevod dela knjige, svojevrsni „teaser“. Kada su nam agenti iz Švedske ponudili „Nadajmo se najboljem“, dostupno je bilo samo osamdesetak strana na engleskom. Prošli su meseci dok prevod nije bio kompletiran, ali moj prvobitni impuls oduševljenja nije oslabio.

„Nadajmo se najboljem“ pripada skandinavskom talasu autofikcije koja se uvukla pod kožu ljubiteljima književnosti širom sveta u proteklih nekoliko godina. Iako se većina događaja o kojima govori u knjizi zaista odigrala, uključujući i smrt partnera, Karolina Seterval ističe da je u pitanju roman, a ne autobiografija. Tvrdi da se nikada ne bi usudila da ovu priču nazove „istinitom“, jer je to samo njena perspektiva događaja. Dok se smenjuju narativi – jedan o periodu zaljubljenosti i zajedničkom životu, drugi o suočavanju sa samoćom i brigom o malom detetu, shvatamo da je gubitak voljene osobe istovremeno i gubitak dela sopstvene prošlosti i budućnosti. Autorka kaže da joj je bilo manje mučno pisanje o bolu nego o srećnim trenucima sa nekim kog više nema. Čitav roman je ispričan u sadašnjem vremenu da bi čitalac mogao lakše da se poistoveti.

Naslov koji sam priželjkivala za naše izdanje ove knjige bio je „Kad se neko nečem dobrom nada“. Smatrala sam da na pravi način sublimira oba narativna toka koji se u kontrapunktu smenjuju dok priča poprima oblik. Istovremeno me je radovala pomisao da će neko u naslovu prepoznati i naziv pesme Obojenog programa, jer bi ta stvar bila savršen saundtrek za ovaj roman. Slušam je dok ovo pišem.

Iako je bila bestseler u Švedskoj, iako su prava na prevod prodata na dvadeset pet teritorija najprestižnijim izdavačima, iako smo se „nadali najboljem“, kod nas je ova knjiga imala skromnu publiku za ovih bezmalo godinu dana otkad je objavljena. Šta je to što odbija širi krug čitalaca od knjiga koje se bave smrću na tako neposredan način? Jedan od izazova je, po svemu sudeći, osetiti empatiju prema junakinji čiji mehanizmi odbrane nisu dorasli egzistencijalnom košmaru u kom se nalazi. Nije lako biti na njenoj strani. Njena nesigurnost irirtira jer prepoznajemo sopstvene nedostatke u svakoj njenoj slabosti ili sumnji. Pa ipak, ton u kom Karolina Seterval ispisuje poslednje stranice ove knjige ostavlja mesta za nadu iz naslova. Otac će živeti kroz sina.



Duboko ličan i univerzalan u isto vreme, ovaj roman je i svojevrsna terapeutska seansa, jer ćete se neminovno zapitati kako biste se vi izborili sa takvim gubitkom. A najbolji savet koji možete dobiti sadržan je u samom naslovu knjige. 
 
Autor teksta : Ivana Veselinović