Kad dobru pesmu napiše loš čovek – prikaz knjige „Intelektualci“

Bez njih istorija ne bi bila ista, ali ljudska i moralna strana najvećih mislilaca, filozofa i pisaca često nije u skladu s idejama koje su učinile da budu upamćeni kao veliki ljudi. Iznenađeni?

Oduvek je postojalo verovanje da dobru pesmu ne može da napiše loš čovek. Kao i druge zablude, raspršila se onda kada smo upoznali mnoge od njih, ali ostalo je pitanje kako je moguće pisati o tolikoj patnji a ne pisati iz dubine iskrenosti srca. Slično pitanje izgleda da je sebi postavio Pol Džonson, čuveni istoričar i novinar, baveći se najvećim umovima koji su gradili moderan svet. Džonson podseća da intelektualci, zapravo oni koji su ih predstavljali u ranijim periodima – sveštenici, književnici i proroci – nisu smeli da budu slobodoumni pustolovi duha. Ali kako je od osamnaestog veka moć klera počela da opada, pojavila se nova vrsta mentora i preuzela veliku ulogu uticaja na društvo. Oslanjali su se isključivo na svoj razum, kritikovali su nemilosrdno svoje prethodnike.

Jesu li imali prava da pokazuju put čovečanstvu i koliko su bili pošteni sa svojim porodicama, prijateljima i partnerima? Jesu li govorili i pisali istinu, pita se istoričar u knjizi „Intelektualci – Od Marksa i Tolstoja do Sartra i Čomskog“ (Laguna, 2020).

Prvi primer je Žan Žak Ruso.

Bio je ubeđen u sopstvenu izvanrednu moralnu i intelektualnu snagu, ali zapravo je bio – moralni prosjak. Umeo je tako dobro da manipuliše rečima, da bi mu prijatelji činili usluge i čak izdržavali ga, a on bi potencirao da ga time „ne mogu kupiti“, uvek okretavši da je on njima učinio uslugu što bi prihvatio ponudu, a ne obrnuto. Celog života je čeznuo za slavom i uspehom, ali istovremeno je imao napade paranoje. Svađao se sa svima vrlo divlje, čak i sa onima koji su mu preokrenuli život. Verovao je da je postojala zavera protiv njega, neka igra mračnih interesa da ga sapliću još od njegove rane mladosti. „Duboko sam ubeđen da... me sapliću i u svemu koče, a to je u meni probudilo razumljiv otpor prema postojećem sistemu koji smatram za to odgovornim.“ Dešavalo se da traži oružanu pratnju, verujući da mu je život ugrožen, ali bivao je ignorisan.

I pored toga što je u svemu video opasnost, tvrdio je da je najveći prijatelj čovečanstva, a pre svega šampion načela istine i vrline, piše Pol Džonson. Bio je rođeni egzibicionista, a sam je tvrdio da je u mladosti lutajući ulicama Torina, voleo ženama da pokazuje golu stražnjicu. Ne može mu se baš verovati ono što je pisao u „Ispovestima“, kaže autor, jer izgleda da se vodio logikom: ako ne štedi sebe, onda će ono što će kasnije izneti protiv svojih neprijatelja delovati mnogo uverljivije. Niko od njegovih bivših prijatelja nije imao lepe reči za njega, naprotiv – Volter, Didro, Grim ukazali su na dubok poremećaj u njemu i slabo prisustvo čovečnosti... Ali on bi uvek pronalazio nove prijatelje. Brutalnost kojom je svoju decu prepustio sirotištu opravdavao je svojim radom i time da se poneo časno kao „građanin i otac“, a zbog svega ga je Džonson svrstao u „zanimljive ludake“ (s nespornim pozitivnim uticajem na društvo).

Zaprepašćuje koliko su intelektualci tog kalibra kao Ruso sujetni, sujeverni, nerazumni i bez ikakve logike, objašnjava engleski istoričar.

Na primer, Lav Tolstoj, voljeni pisac, video je sebe u rangu „Mojsija, Isaije, Konfučija, Sokrata, Fojerbaha...“ i bio je jedan od najambicioznijih mislilaca. Verovao je da svojom moralnom snagom i intelektom može da dovede do preobražaja čovečanstva. Bio je uveren da je neobičan čovek, da je njegovo samopouzdanje bilo zastrašujuće, piše Džonson. „Nikad nisam sreo čoveka koji bi moralno mogao da bude tako dobar kao ja.“ Istovremeno se pitao zbog čega ga niko ne voli i ne primećuje njegovu veličinu.

„Nisam ni lud ni nenormalan, nisam loš čovek ni neznalica. Neshvatljivo.“ Pisanje je posmatrao kao božansku moć, a imao je osećaj da ga je Bog obuzimao. Imanje ga nije zanimalo, prodavao ga je zbog kockarskih dugova, ali na poreklo je bio posebno ponosit. Bio je spreman na potpune žrtve ako bi to svi mogli da vide i da se izvede u velikom stilu. S određene tačke gledišta, njegova vojna karijera jeste bila herojska, ali ga služenje bilo čemu nije zanimalo.

Tolstoj je bio neverovatan pisac, ali većeg dela svog života nije pisao, navodi autor „Intelektualaca“. Imao je tri stvaralačka razdoblja, ali ono ostalo što je radio, imalo je, kako je sam Tolstoj verovao, mnogo veći moralni značaj. Interesantno je da je sebe, kao i Bajron, smatrao grešnom dušom, ali ga je za razliku od Bajrona jako mučila savest. Još interesantnije je da je ta savest bila selektivna, a najteže kazne koje je počinio nije ubrajao u grehe. Verovao je da su seksualne pobude u njemu jače nego kod drugih i žene su mu bile krive za njegova posrtanja, štaviše, kaže autor, mrzeo ih je i nije imao poverenja u njih. Teško je poverovati, na osnovu dokumenata, da je njegov brak ikada bio podnošljiv. Kocki, kao što se i zna, nije mogao da odoli. Samo je jednom bio nesebičan i skroman prijatelj, prema starijem kolegi s univerziteta, ali ni to nije potrajalo dugo. „U pravilu – Tolstoj je uzimao, prijatelji su davali.“ Tolstoj je upropastio svoju porodicu i ubio samog sebe dok je pokušavao da ostvari moralni preobražaj koji je smatrao neizbežnim, zaključuje engleski istoričar.

Čovek koji je imao uticaj na umove i događaje više od ostalih intelektualaca modernog doba jeste Karl Marks. Taj uticaj je, ipak, postojao više zbog toga što je njegova filozofija uspostavljena kao institucionalna u pre svega velikim zemljama – Rusiji i Kini – nego što je reč o neprevaziđenoj nauci. Lična diktatura koju je sebi namenio, navodi Džonson, bila je ostvarena s nesagledivim posledicama po čovečanstvo.

Gajio je duboki prezir prema svim nenaučnicima – iako s naukom baš i nije imao mnogo veze, i bio izrazito razdražljiv s drugim istraživačima. Neumorno ozlojeđeni samozvani profesor utuvio je sebi u glavu da će svet iznenaditi neosnovanom filozofskom školom, što mu je ujedno i bio akcioni plan koji je trebalo da ga dovede na vlast. Otud njegov ambivalentan stav prema Hegelu, piše Džonson. Prva objašnjenja o boljkama i problemima koje muče svet nisu bila ništa drugo do kombinacija antisemitizma studentskih kafana uz ponešto Rusoa, dodaje Džonson, da bi kasnije zli element u društvu za Marksa postala celokupna buržoaska klasa. Čak nema dokaza da je Marks ikada razgovarao sa seljacima i zemljoposednicima i da se stvarno upoznao s okolnostima na terenu.

Bio je izuzetno agresivan i to nasilje, koje je od samog početka prikriveno prisutno u marksizmu, bilo je ispoljavanje jedne od Marksovih osobina, dodaje istoričar. Može jasno da se pokaže, kako kaže Džonson, da su na Marksa nemalo uticala četiri karakterna aspekta: sklonost nasilju, žudnja za vlašću, to što nije znao da upravlja novcem, a pre svega sklonost da neprestano iskorišćava svoju okolinu. Svađao se sa svakim s kim je bio povezan, osim ako mu se osoba ne bi potpuno potčinila. Mnogo vremena je posvetio prikupljanju što više podataka o svojim rivalima i neprijateljima, koje je bez razmišljanja prosleđivao policiji ako je mislio da će imati korist za sebe. Nema ničeg u staljinističkoj epohi što nije bilo nagovešteno u Marksovom ponašanju, zaključuje autor „Intelektualaca“. Nije pak moguće reći u kojoj meri je sam Marks moralno prosuđivao svoje postupke, falsifikovanje činjenica ili podstrekivanje na nasilje.

Istoričar Pol Džonson u knjizi se bavi još nekim velikim intelektualnim imenima. Tu je priča o Bertoltu Brehtu, čoveku ledenog srca, ili o Žan-Polu Sartru, koji je po ceo dan sedeo u kafeu, pišući u toploj ofucanoj bundi narandžastog krzna, pa o Čomskom, Orvelu, Hemingveju o kojem mislimo da sve znamo... Džonson secira život i karakter ovih ličnosti bez kojih istorija ne bi bila ista, i zaključuje da njihova ljudska i moralna strana često nije u skladu s idejama koje su učinile da budu upamćeni kao veliki ljudi.

Autor: Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik