K. Dž. Doerti: „Noćna škola“ je nastala dok sam radila za britansku vladu

K. Dž. Doerti zna recept za pisanje dobre priče. Osvojila je srca miliona čitalaca širom sveta serijalima Noćna škola i Alhemičarske hronike, romanima „Broj 10“ i „Šifra Svitac“. Njene knjige, prevedene na dvadeset pet jezika, mnogi svrstavaju u sam vrh YA literature koje ne prestaju da zadivljuju ljubitelje napetih trilera, prepunih misterija i neočekivanih obrta.

Amerikanka iz Teksasa seli se u Veliku Britaniju. Otkud takav neobičan potez, budući da svi hrle prema severnoameričkom kontinentu, retkost je da bude obrnuto?

Ispalo je da je to sudbina. Radila sam za jednog izdavača u Velikoj Britaniji dok sam živela u SAD. Mom uredniku se dopadao moj rad i ponudio mi je posao u Londonu. Činilo se ludim da ostavim sve iza sebe i krenem iz početka. Ali istovremeno, nešto mi je govorilo da to učinim. Tako da sam odlučila da rizikujem. Bila je to ispravna odluka. Od trenutka kad sam stigla, Engleska mi je bila kao dom.

Kako ste se opredelili da postanete pisac za tinejdžere (YA)? Šta je presudilo da ne bude za odrasle ili najmlađe? Da li i inače čitate književnost kakvu pišete?

Kada sam smislila ideju za Noćnu školu, radila sam za britansku vladu. U to vreme je knjiga „Sumrak“ bila vrlo popularna. Dopala mi se kada sam je pročitala. Zatim sam pročitala „Igre gladi“, i bila je još bolja. Pročitala sam na desetine YA knjiga, i sve su se bavile pitanjima većim od same priče na površini. I to mi se stvarno svidelo. Tako da sam odlučila da i sama pokušam. Zato je, na površini, „Noćna škola“ knjiga o devojci i njenim prijateljima, i njihovoj školi. Ali ispod površine, govori o politici, filozofiji, porodici, prijateljstvu i ljubavi.

Kojim ste se poslovima bavili pre nego što ste postali pisac? Da li se to usmerenje prema pisanju desilo slučajno ili ste oduvek znali svoju krajnju destinaciju?

Prvo sam radila kao novinar u SAD. Pokrivala sam kriminal i politiku. Zatim sam postala urednica i pisala o putovanjima. Nikada nisam mislila da ću biti romanopisac. Bila sam čitateljka i volela sam to. Ali uvek sam bila pripovedač, i moj suprug je primetio da romanopisac priča priče. A ja sam to već radila. Dakle, pisanje romana mi je prirodno došlo nakon što sam to shvatila.

Kako ste se upoznali sa Karinom Rozenfeld? Čija je ideja bila da započnete pisanje zajedničkog romana? Kako je izgledao rad na „Tajnoj vatri“ i „Tajnom gradu“? Da li su jasno podeljene uloge: postoje li delovi koje ste radili isključivo Vi, a neki koji su njena specijalnost?

Karina i ja smo imale istog francuskog izdavača i upoznale smo se na velikom francuskom sajmu knjiga. Odmah smo kliknule. Knjige iz žanra fantastike su tada bile vrlo popularne, a iako ih nikada nisam pisala, imala sam ideju za knjigu o veštici. Ona je pisala isključivo fantastiku. Kada sam joj ispričala svoju ideju, imala je sjajne sugestije o tome kako bih je mogla učiniti boljom. Tada smo odlučile da pišemo zajedno. Karina je napisala sva Sašina, a ja sva Tejlorina poglavlja. Ona je izmislila neverovatna čudovišta. Strašne stvari žive u njenom umu! Ja sam bila bolja u interakciji između dva junaka. Tako da je dobro funkcionisalo.

Petom knjigom „Završnica“ zatvorili ste serijal Noćna škola. Da li Vam je bilo teško da se rastanete od junaka koje ste godinama stvarali i razvijali?

Oh, mrzela sam što sam ga završila! Plakala sam dok sam pisala tu knjigu. Osećala sam kao da se opraštam od starih prijatelja. Ti likovi su živeli u mom umu pet godina. Bilo je bolno pustiti ih. Ali htela sam da prestanem dok je priča još bila dobra. Moji likovi su odrastali. Oduvek sam znala da moram da završim kada oni napuste Akademiju Simeriju. Ne bi bila ista knjiga da su na fakultetu ili kod kuće. Zato sam znala da je vreme reći zbogom.

Po čemu su likovi Noćne škole i Alhemičarskih hronika slični? Da li bi se snašli u zamenjenim ulogama? S kojim junakom Noćne škole pronalazite najviše sličnosti?

Likovi su prilično različiti. Kada sam sela da pišem o Tejlor u „Tajnoj vatri“, vodila sam računa da zvuči i izgleda što je moguće različitije od Eli u „Noćnoj školi“. Učinila sam je manje ljutitom, zadovoljnijom svojim životom, a zatim sam joj život postupno okrenula naglavačke i, kako je knjiga odmicala, bila je sve bešnja. Sa Eli je bilo suprotno – počinje ljuta i s vremenom postaje srećnija kako bude sebe otkrivala. Moglo bi se reći da je „Noćna škola“ o tome kako Eli pronalazi sebe, dok je „Tajna vatra“ o tome kako Tejlor gubi sebe i postaje neko drugi.

„Broj 10“ i „Šifra Svitac“ nas na neki način opet vraćaju na Akademiju Simerija. Kakav je za Vas osećaj vratiti se tamo odakle ste krenuli?

Ah, to je bila čista radost! Potpuno sam uživala vrativši se u Akademiju Simerija. Delovalo je kao povratak kući. I postupno dovoditi likove iz Noćne škole, koji su sada u svojim dvadesetim – to je bilo najbolje. Volela sam da pišem o novim đacima, ali i da vidim školu kroz njihove oči. A zatim, u „Šifri Svitac“ dovesti junake koje poznajemo odranije i videti kako su završili, bilo je rajski. Čist raj.

Da možete do kraja života da čitate samo jednu knjigu, koju biste izabrali?

„Tajnu istoriju“ Done Tart. To je knjiga koja me je inspirisala da postanem pisac, a inspiracija je i iza Noćne škole. Radi se o glamuroznoj grupi vrlo pametnih studenata na izolovanom i skupom privatnom koledžu u SAD, koji postaju opčinjeni grčkim tragedijama koje proučavaju i odlučuju da počine ubistvo. To je izvanredna knjiga jer, iako ljudi u njoj čine neoprostive stvari, na kraju ih zavolite. Shvatila sam da je pisanje takve priče alhemija. Vrlo je teško ali i vrlo nagrađujuće, i to uvek pokušavam da radim u svojim knjigama.

Razgovarao: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 35
Foto: Jamie Drew