Juval Noa Harari: „Homo sapiens kakvog znamo za vek ili dva neće postojati“

Podnaslov prve knjige Juvala Noa Hararija „Sapijens“ predstavlja neku vrstu omaža velikom delu Stivena Hokinga, i glasi: „Kratka istorija ljudskog roda“. Harari, svojom neverovatno sugestivnom i lucidnom prozom, na prvoj strani knjige daje sažetu istoriju univerzuma, za kojom sledi rezime osnovne ideje knjige: kako su kognitivna/saznajna revolucija, poljoprivredna revolucija i naučna revolucija uticale na čovečanstvo i njima bliske organizme.



To je jedna od onih knjiga zbog koje ćete se sigurno osećati pametnije. Barak Obama i Bil Gejts su je pročitali, a to su učinili i mnogi drugi iz društva koje se redovno okuplja u Davosu i iz Silicijumske doline. Ironija je u tome što ova knjiga, između ostalog, upozorava upravo na tu opasnost da se čovečanstvo pretvara u globalno društvo kojim upravlja elita.

Hararijeva druga knjiga „Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice“ objavljena je 2016. u Velikoj Britaniji, takođe je vrlo brzo postala bestseler. U njoj su dodatno razvijene mnoge teme kojima se bavio u knjizi „Sapijens“, sa posebnim osvrtom na moguće uticaje biotehnološkog razvoja i inovacija na polju veštačke inteligencije na Homo sapiensa, najavljujući početak nove bioničke ili delimično komjuterizovane forme čoveka.

Zamolili smo javne ličnosti i čitaoce da postave pitanja Harariju, i mnoga od tih pitanja su moralne ili etičke prirode – pitanja o tome šta bi trebalo da uradimo, a ne o tome šta se događalo. Ali čini se da je ovaj Izraelac navikao na takvu ulogu, i spreman je da pokuša da pruži najbolji mogući odgovor. Ovaj hroničar daleke prošlosti i bliske budućnosti, uspeo je da ustanovi sopstvenu disciplinu – jedinstven podvig svestranog čoveka.

Živimo u vreme neverovatno brze globalizacije. Da li će u budućnosti postojati jedna globalna kultura ili ćemo nastaviti sa nekom vrstom veštačkog plemenskog grupisanja?

Nisam siguran da li će to biti posledica planiranja, ali mislim da ćemo najverovatnije imati samo jedan sistem, i u tom smislu imaćemo samo jednu civilizaciju. Na neki način već je tako. Širom sveta politički sistemi i državna uređenja su gotovo identični. Svuda u svetu kapitalizam je predominantan ekonomski sistem, i u čitavom svetu je jedinstven naučni metod ili pogled na svet zahvaljujući kojem ljudi na isti način razumeju prirodu, bolesti, biologiju, fiziku i tako dalje. Danas ne postoje fundamentalne civilizacijske razlike.

Želite da kažete da je mnogo osporavani Frensis Fukujama bio u pravu u svojoj analizi kraja istorije?

Zavisi od toga kako shvatate kraj istorije. Ako pod tim podrazumevate kraj ideoloških sukoba, onda ne, ali ako pod tim mislite na stvaranje jedinstvene civilizacije koja se proširila na čitav svet, mislim da je uglavnom u pravu.

Koja je najveća zabluda čovečanstva?

Možda je to uverenje da ćemo sticanjem moći i kontrole nad svetom, nad životnom sredinom, biti u stanju da vodimo srećnije i zadovoljnije živote. Razmotrimo to imajući u vidu period od hiljadu godina – stekli smo nezamislivu moć nad svetom, i ne izgleda da su ljudi zbog toga značajno srećniji nego što su bili u kamenom dobu.

Postoji li realna mogućnost da uništavanje životne sredine zaustavi tehnološki razvoj?

Mislim da će se dogoditi upravo suprotno – kako se ekološka kriza pooštrava, tako se povećava potreba za još ubrzanijim tehnološkim razvojem. Mislim da će ekološka kriza u XXI veku biti jednaka svetskim ratovima iz XX veka u smislu ubrzavanja tehnološkog napretka.

Dok se stvari drže pod kontrolom, ljudi će biti veoma oprezni kad je reč o razvoju ili o eksperimentisanju sa genetskim inženjeringom na ljudima ili kad je reč o prepuštanju kontrole nad oružjem i velikim odbrambenim sistemima veštačkoj inteligenciji. Ali ako su suočeni sa ozbiljnom krizom, izazvanom, na primer, uništavanjem životne sredine, ljudi će doći u iskušenje da pokušaju najrazličitije visoko rizične tehnologije u nadi da će rešiti problem, i onda ćete dobiti nešto poput Menhetn projekta iz Drugog svetskog rata.

Kakvu ulogu ima moralnost u budućem životu veštačke inteligencije, veštački održavanog života i besmrtnosti? Da li će težnja da se čini ono što je dobro i ispravno i dalje motivisati najveći deo čovečanstva?

Smatram da je moralnost danas važnija nego ikada. Kako stičemo sve veću moć, tako pitanje o tome šta radimo sa tom moći dobija sve veći značaj, a danas smo vrlo blizu toga da zaista imamo božansku moć stvaranja i uništenja. Budućnost čitavog ekološkog sistema i budućnost svekolikog života na zemlji je zaista u našim rukama. A šta ćemo da radimo sa njom je etičko, ali i naučno pitanje.

Uzmimo jedan jednostavan primer: šta se dešava ako nekoliko pešaka iskoči ispred automobila kojim upravlja veštačka inteligencija i ona treba da izabere da li će ubiti, recimo, pet pešaka, ili skrenuti u stranu i ubiti svog vlasnika? Danas inženjeri rade na proizvodnji ovakvih automobila i moraju da odgovore na ovo pitanje. Prema tome, ne postoji nijedan razlog da pomislim da će zbog veštačke inteligencije ili bioinženjeringa moralnost postati manje relevantna nego što je bila.

Nakon što sam pročitao knjigu „Homo Deus“ zapitao sam se zbog čega tako željno hrlimo u budućnost u kojoj ćemo postepeno postati suvišni. Mi smo jedina životinjska vrsta koja je opsednuta napretkom. Da li bi trebalo da pokušamo da se odupremo ideji neizbežno tehnološki napredne budućnosti i pokušamo da stvorimo drugačiju vrstu futurizma?

Ne možete prosto da zaustavite tehnološki razvoj. Čak i ako neka država prestane da radi na razvoju veštačke inteligencije, druge države će nastaviti da rade na tome. Pravo pitanje je šta ćemo da uradimo sa tehnologijom. Vi jednu istu tehnologiju možete da upotrebite u vrlo različite društvene i političke svrhe. Ako se vratimo u XX vek , možemo da vidimo da su struja i železnica pomogle stvaranje i komunističkih diktatura i liberalne demokratije. Isti slučaj je i sa veštačkom inteligencijom i bioinženjeringom. Prema tome, mislim da ljudi ne treba da se bave pitanjem kako da se zaustavi tehnološki razvoj jer je to nemoguće. Umesto toga pitanje treba da bude kako da primenimo nove tehnologije. I u tom smislu još uvek imamo dovoljno snage da utičemo na to u kom pravcu će se razvijati.

Da li će ljudi uvek imati razlog za mržnju ili više naginjete mišljenju Stivena Pinkera da su društva mnogo manje nasilna nego što su ranije bila, i da će se ovakav trend nastaviti?

Slažem se sa Stivenom Pinkerom. Danas živimo u najmirnijem dobu u istoriji čovečanstva. Nesumnjivo da i dalje ima nasilja – živim na Bliskom istoku i vrlo dobro znam kako je. Ali, ako uzmemo sve u obzir i napravimo komparativnu analizu, danas ima manje nasilja nego ikada pre u istoriji. Danas mnogo više ljudi umire od prejedanja, nego od nasilnog ponašanja drugih ljudi, što je neverovatno postignuće. Ne možemo da budemo potpuno sigurni da će tako ostati i u budućnosti, ali postoje neke stvari zbog kojih se čini da će se ovaj trend nastaviti. Kao prvo, pretnja nuklearnim ratom koja je bila osnovni razlog za smanjeni broj ratnih sukoba nakon 1945, i dalje ostaje realna pretnja. Kao drugo, dogodila se velika promena u suštini ekonomije – ekonomija, nekada zasnovana na materijalnim dobrima, danas je zasnovana na znanju.

U prošlosti, najvažnije ekonomske vrednosti bile su materijalne – žitna polja, rudnici zlata i robovi. Tako da je rat imao smisla jer ste mogli da steknete bogatstvo vodeći rat protiv svojih suseda. Danas su osnovne ekonomske vrednosti nematerijalne – znanje – a nije lako osvojiti znanje nasiljem. Većina velikih ratnih sukoba u savremenom svetu odvijaju se u oblastima kao što je Bliski istok, gde je glavni izvor bogatstva još uvek materijalne prirode – nafta i gas.

Rekli ste da je naša sklonost ka stvaranju apstraktnih koncepata poput religije, nacionalnosti i slično, osobina koja je izdvojila sapijensa od ostalih humanoida. Budući da su upravo to bile ideje koje su izazivale ratove, od kojih bi neki budući mogli da dovedu do našeg uništenja, mislite li da je to naša snaga ili naša slabost?

Ako govorimo o moći, očigledno je da je ova sposobnost učinila Homo sapiensa najmoćnijom životinjom na svetu, a sada nam daje kontrolu nad čitavom planetom. Gledano iz etičke perspektive, to je mnogo složenije pitanje od toga da li je to bilo nešto dobro ili loše. Ključni problem je to što naša moć zavisi od kolektivne zamisli i stoga nismo uvek sposobni da razgraničimo između fikcije i stvarnosti. Ljudima je veoma teško da prepoznaju šta je stvarno, a šta je samo fikcija u njihovom umu, a upravo to je prouzrokovalo mnoge katastrofe, ratove i probleme.

Najbolji način da se proveri da li je nešto stvarno ili stvar fikcije jeste test sa stradanjem. Nacija ne može da strada, ne može da oseti bol, ne može da oseti strah, nema svest. Čak i ako izgubi rat, vojnici su ti koji stradaju, civili stradaju, ali nacija ne može da strada. Slično tome, korporacija ne može da strada, kada britanska funta izgubi svoju vrednost ona ne pati. Sve te stvari su fikcije. Ako bi ljudi uvek to imali na umu, to bi sigurno poboljšalo naš odnos prema drugim ljudima i drugim životinjama. Nije dobra ideja uzrokovati stradanje stvarnih bića zarad izmišljenih priča.

Ali ove fikcije nas često inspirišu da uradimo velike stvari. Da li će nas neometan pogled na stvarnost na isti način motivisati?

Svakako nam je potrebna fikcija kako bismo mogli da imamo velika društva. To je istina. Ali te ideje treba da služe nama, umesto da mi robujemo njima. Dobra analogija može da se napravi sa fudbalskom utakmicom. Pravila utakmice su izmišljena, stvorili su ih ljudi, ne postoji ništa u prirodi što bi diktiralo pravila fudbalske utakmice. I sve dok znamo da su to samo zakoni koje su ljudi izmislili da bi služili njihovom cilju, možemo da igramo utakmicu. Ako se potpuno odreknemo ovih zakona jer su oni stvar fikcije, onda više ne možemo da igramo fudbal.

Prema tome, ja ne preporučujem ljudima da prestanu da primenjuju sve te izmišljene entitete. Ne možete da imate velike ekonomije ako ne koristite novac. Ali možete da koristite novac na isti način na koji se odnosite prema pravilima za igranje fudbala, i uvek imate na umu da je to sve samo naša kreacija. Slično je i sa nacijom. U principu nema ničeg pogrešnog u osećanju lojalnosti prema određenoj grupi. Ali kada zaboravite da je to stvar ljudske kreacije, može da vam se desi da žrtvujete milione ljudi zarad opstanka nacije, zaboravljajući da su je upravo ljudi izmislili.

Da li su saosećajnost i empatija najveći nedostaci ljudske evolucije? Da li je psihopatija budućnost naše vrste?

Ne, ne verujem u to. Prvo, ako i jeste, onda će to biti užasna budućnost. Ali čak i ako ostavimo po strani moralni aspekt i posmatramo samo praktičnu stranu, treba da imamo na umu da ljudska snaga dolazi iz međusobne saradnje, a psihopate baš i nisu dobre u tome. Saosećajnost i empatija su potrebni; potrebna je sposobnost da razumete i saosećate sa drugim ljudima kako biste efikasno sarađivali sa njima. Tako da, čak i ako zanemarimo sva moralna pitanja, ipak ne mislim da je empatija loša za nas, ili da su psihopate budućnost čovečanstva.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat