Juval Noa Harari govori o knjizi „21 lekcija za 21. vek“, informacijama, meditaciji, veštačkoj inteligenciji i seriji „Crno ogledalo“

Četiri godine nakon što je, sada već kultno delo modernog doba „Sapijens: kratka istorija čovečanstva“ prvi put objavljena na engleskom jeziku, Juval Noa Harari postao je prva adresa na koju se obraćaju svi oni koji žele da razgovaraju, pa, o ljudima.

Istoričar po obrazovanju, Harari u knjizi „Sapijens“ izlaže istoriju ljudske vrste. Vrlo brzo, ljudi su počeli da postavljaju pitanja o budućnosti, i tako je nastala njegova druga knjiga „Homo Deus: kratka istorija sutrašnjice” (2016).

U svojoj trećoj knjizi Harari se drži onoga što je ovde i sada. Za razliku od „Sapijensa“ i „Homo Deusa“ u kojima se autor pretežno držao jedne teme, u knjizi „21 lekcija za 21. vek“ obrađuje veliki broj tema, počev od novih industrija, koje karakteriše kao „katastrofične“, do neželjenog uspona nacionalizma i izolacionizma.

Harari veruje da su ovo pitanja koja zahtevaju globalnu pažnju i saradnju, zbog čega su nacionalizam i nezainteresovanost za globalne vesti neprihvatljivi. „Ne možete da shvatite šta se dešava u vašim životima, ako ste obavešteni samo o onome što se dešava u vašoj zemlji“, izjavio je Harari. 

Međutim, autor nije ponudio i rešenja za probleme koje izlaže u knjizi „21 lekcija za 21. vek“. „Mi smo na samom početku ovih rasprava, a najveći problem je to što ljudi nisu ni svesni ovih pitanja“, kaže autor. Uzmimo na primer veštačku inteligenciju. Harari tvrdi da najveći broj političkih partija nema zvaničan stav po tom pitanju.

„Po čemu se razlikuju politike demokrata i republikanaca kad je reč o veštačkoj inteligenciji? Nema nikakve razlike. Niko nema stav o veštačkoj inteligenciji. Dakle, ako ne pokrenemo raspravu o tome, ne možemo ni da očekujemo da ćemo dobiti nekakav odgovor.“

Sreli smo se sa Hararijem i postavili mu neka pitanja.

Šta je osnovna ideja knjige „21 lekcija za 21. vek“?

Za razliku od prve dve knjige koje imaju kontinuirani narativ, ova knjiga predstavlja i istražuje različite oblasti i pitanja, počev od novih tehnologija preko političkih kriza do ličnih problema. Međutim, moglo bi se reći da je poruka koja se proteže čitavom knjigom to da se suočavamo sa globalnim problemima koji mogu imati samo globalna rešenja.

Tri najveća problema sa kojima se suočavamo jesu nuklearni rat, klimatske promene i opasne tehnologije, i ovi globalni problemi mogu imati samo globalno rešenje. Ne postoji nijedna pojedinačna nacija koja bi mogla da ih reši, nijedna vlada, i stoga ovaj uspon nacionalističkih i izolacionističkih političkih struja još više uznemirava, jer se na taj način čovečanstvu uskraćuje mogućnost pronalaženja rešenja za najveće probleme sa kojima se suočavamo.

U jednom intervjuu ste izjavili da krize sa kojima se danas suočavaju liberalne demokratije nisu ništa prema krizama iz XX veka. Da li je stvarno tako? Jer čini se da je situacija prilično zastrašujuća.

Jeste zastrašujuće, ali prvenstveno zato što nam ističe vreme da se uhvatimo ukoštac sa tim pitanjima, na primer, sa klimatskim promenama. U tom smislu, jeste strašnije nego što je bilo. Ali kada zaista pogledate konkretne činjenice, bez obzira na to što ljudi, da, ljudi gube veru u liberalnu demokratiju i ona jeste u krizi, ipak to za sad nije toliko ozbiljno. Ne znam šta će biti za pet godina, možda će stvari postati mnogo, mnogo gore.

Ali u 2018, stanje je mnogo bolje nego što je bilo pre jednog veka, kada smo liberalnu demokratiju imali u vrlo malom broju zemalja sveta. Većina zemalja bile su monarhije ili kolonije. Indonezija je bila holandska kolonija, niko nije razmatrao uvođenje liberalne demokratije u Indoneziji – ona je pripadala Holandiji. Prema tome, smatram da je Indonezija jedan od primera ogromnog uspeha poslednjeg talasa demokratizacije i liberalizacije širom sveta. I mada postoji mnogo problema i teškoća, za sada se kako-tako održavaju demokratske institucije, a one su tek u povoju. S druge strane, u Evropi ljudi gube veru u liberalne demokratije, ali u mnogim drugim delovima sveta, gde su demokratije nešto novo, ljudi i dalje u njih polažu velike nade.

Svakako, ako uporedite sadašnju krizu sa onom iz tridesetih godina XX veka, koja je rezultirala usponom nacizma u Nemačkoj, komunizma u Sovjetskom savezu i militarizma u Japanu, i činjenicom da su sve te evropske monarhije kontrolisale najveći deo planete, situacija u kojoj je liberalna demokratija je mnogo, mnogo gora.

U prošlosti smo imali svetske vođe koje su vodile ratove protiv drugih zemalja u korist liberalne demokratije. Ali danas, čak i Sjedinjene Države, koje su sebe proglasile za kolevku liberalne demokratije, povlače se iz svoje globalne uloge. Šta mislite o tome?

To je najveći razlog za zabrinutost, to što smo svedoci tih nacionalističkih i izolacionalističkih trendova, čak i u samom središtu globalnog sistema. Zapravo, veoma je neobično to što danas imamo demokratske Sjedinjene Države na čelu protivnika svetskog poretka, dok sa druge strane, imamo nedemokratsku Kinu koja se nameće kao lider svetske trgovine, globalne saradnje i tako dalje. Suviše je rano, još ćemo videti.

U svakom slučaju, dešavanja u Sjedinjenim Državama i dolazak Donalda Trampa na vlast izazivaju zabrinutost, ali ne smemo da zaboravimo da je Tramp došao na vlast zahvaljujući veoma malom broju ljudi, i da je zapravo Hilari Klinton dobila dva miliona glasova više. Da je samo nekoliko hiljada birača u Pensilvaniji drugačije glasalo, svi bi rekli da Tramp nikada nije ni imao šanse. Pravi test sledi 2020. Ukoliko Tramp bude  izabran za drugi mandat, to će značiti da nije reč o nekakvoj slučajnosti, nego da se u Sjedinjenim Državama dogodila velika promena. Ako Tramp izgubi na sledećim izborima, onda njegov mandat možemo da posmatramo kao zanemarljiv incident u dugoročnoj istoriji. Niko to ne može da zna sa sigurnošću.  

Ljudi imaju tendenciju da zaboravljaju jer nemaju dugoročnu perspektivu, ali današnja republikanska desnica mnogo je liberalnija nego što je bila levica pre 50 godina. Ako bi se prosečan republikanac iz sadašnjosti vratio u prošlost, u vreme pre 50 ili 100 godina, on ili ona bi bili smatrani za pripadnika radikalnih struja levice. Današnji republikanac veruje da je brak pripadnika različitih rasa u redu, da crnci treba da imaju pravo glasa i druga prava jednaka kao belci, da su žene ravnopravne sa muškarcima. Možda se protive istopolnim brakovima, ali svakako ne smatraju da je homoseksualnost zločin. Mi jednostavno ne shvatamo koliko je svet postao liberalan. Da, trenutno jeste došlo do svojevrsnog nazadovanja, ali danas su u Sjedinjenim Državama čak i republikanci-desničari daleko liberalniji nego što je bila ekstremna levica pre sto godina.

Ali po mom mišljenju, ovo nisu teme koje izazivaju najveću zabrinutost. Ne mislim da Tramp ima moć da žene vrati u kuhinju ili da homoseksualce ponovo vrati „u orman“. Mene najviše brine jačanje nacionalizma i izolacionizma – to će nas sprečiti da se uhvatimo ukoštac sa izazovima koji su pred nama.   

Slobodan svet je svakako u krizi, ali daleko je od toga da će potpuno propasti, i pravo pitanje je da li ćemo uspeti da postignemo dovoljan stepen saradnje kako bismo preduzeli nešto po pitanju klimatskih promena, veštačke inteligencije, i tako dalje.

U knjizi „Sapijens“ kažete da je poljoprivredna revolucija „najveća prevara istorije“. Da li će sledeća industrijska revolucija – četvrta po redu – sa biotehnološkom revolucijom i internetom stvari postati nova zamka za čovečanstvo?

Mogla bi da bude, od nas zavisi – šta ćemo mi sa njom da uradimo. Ima mnogo dobrih stvari u vezi sa tim novim tehnologijama. Bolja zdravstvena zaštita, roboti će na mnogim poslovima zameniti ljude. Mnogi poslovi koje ljudi danas obavljaju nisu preterano zanimljivi, nisu previše teški, ili smisleni ako provedete 12 sati dnevno proizvodeći majice ili vozeći kamion ili radeći na kasi u supermarketu. To nije dobar život, prema tome ne postoji dovoljno dobar razlog da se ovakvo stanje održava po svaku cenu.

Naš posao je da zaštitimo ljude, a ne poslove. Scenario po kom roboti pruzimaju sve poslove, opasan je jer u tom slučaju ljudi postaju siromašni i gube ekonomsku i političku moć. Ali ukoliko bi pozitivne strane mogle da se uravnoteže na način da od rada robota mogu da imaju korist svi, a ne samo malobrojna elita, onda bi to bila dobra stvar za čovečanstvo. 

Iskustvo poljoprivredne revolucije nas uči i upozorava da tehnološka revolucija može da nam donese ogromno bogatstvo i resurse, ali ako se oni ne raspodele ravnopravno među svim ljudima, posledica je da najveći broj ljudi živi gore, a ne bolje. Verovatno mislite da je poljoprivredna revolucija čovečanstvu donela ogromnu moć, mnogo više hrane, više resursa, ali za mnoge, život je postao mnogo teži. Sa tim upozorenjem na umu treba posmatrati veštačku inteligenciju, biotehnologije i ostalo. Da, one će čovečanstvu doneti nezamislive nove moći, ali ako ne budemo bili pažljivi, kao rezultat možemo dobiti samo malobrojnu elitu koja drži monopol nad tim moćima, gotovo bogolika bića koja zahvaljujući svojim sposobnostima ostavljaju za sobom ostatak populacije čiji životi postaju mnogo teži, a ne bolji.

Praktikujete vipasana meditaciju i ne posedujete mobilni telefon. To je u suprotnosti sa modernim načinom života, u kom je većina nas zavisna od interneta i svog tog sadržaja, pa opet nam vremenom sve to dosadi. Mislite li da je vama to na neki način pomoglo? Da li se osećate izolovano od ostatka ljudske vrste?

Prvo, moram da kažem da je u današnje vreme privilegija ne posedovati mobilni telefon, to je statusni simbol. Najmoćniji ljudi nemaju mobilne telefone. Ukoliko imate mobilni telefon znači da radite za nekoga, i da morate da odgovarate šefu, i da vaš šef želi da vi imate mobilni telefon i zato ga i imate. Ljudi koji rade za mene imaju telefone i to mi omogućava da na miru obavljam svoj posao.

Verujem da je suština meditacije fokusiranje, pokušavate da se usredsredite na ono što je zaista važno, da se usredsredite na stvarnost. Jedna od negativnih strana pametnih telefona i interneta je to što su oni nepresušan izvor ometanja. Pokušavate da se usredsredite, ali stigne neka poruka, neko zove, iskače vam neko obaveštenje. Problem je i u tome što to što vas ometa uopšte nije važno, ometaju vas potpuno nebitne i beznačajne stvari.

U današnje vreme, pored podataka, imamo i oskudicu kad je reč o pažnji. Pažnja je verovatno najdeficitarniji resurs na svetu, a svi ovi uređaji i većina sajtova na internetu, napravljeni su sa ciljem da vam ukradu pažnju. Nije slučajno to da su ljudi koji stvaraju aplikacije i sajtove stručnjaci iz oblasti psihologije, neurologije, a njihova specijalnost je da privuku i zadrže pažnju ljudi. A onda tu pažnju prodaju oglašivačima i političarima.

Pogledajte samo vesti i informativnu industriju. Nažalost, najzastupljeniji modeli danas su uzbudljive vesti koje ništa ne koštaju u zamenu za vašu pažnju. I tako imate te sulude naslove koji vam privuku pažnju i onda je dalje preprodaju. Smatram da treba da se potrudimo i promenimo model po kom funkcioniše informativna industrija. Budući da je danas najvažniji resurs pažnja, ima daleko više smisla platiti visoko kvalitetnu informaciju koja štiti vašu pažnju. Za mene je neverovatno to da su ljudi spremni da odvoje veliki novac za kvalitetnu hranu ili dobar automobil, a nisu spremni da plate kvalitetnu informaciju.

U izvesnom smislu, što se jasno vidi iz knjige „Homo Deus“, velike nade ulažete u veštačku inteligenciju i biotehnologije. Ako uzmemo u obzir popularne televizijske serije, kao što su „Zapadni svet“ („Westworld“) i „Crno ogledalo“ („Black Mirror“), koje prikazuju mračnu stranu veštačke inteligencije i tehnologije, postavlja se pitanje: treba li da idemo tim putem?

Duboko sam uveren da ćemo ići u tom pravcu, da će veštačka inetligencija i biotehnologije nastaviti da se razvijaju i postaju sofisticiranije i uticajnije. Nisam siguran da je to dobra ideja i da će to unaprediti svet, jer ima mnogo ozbiljnih opasnosti.

Mislim da scenario „Zapadnog sveta“ nije naročito realističan. To me ne brine. „Zapadni svet“ i mnogi drugi naučno-fantastični filmovi opsednuti su pomalo zbunjujućom idejom da će roboti i računari razviti svest. Oni ne razlikuju veštačku inteligenciju i veštačku svest, ne shvataju da su to dve potpuno različite stvari. Inteligencija je sposobnost rešavanja problema, svest je sposobnost za emocije – poput ljubavi, mržnje, bola i zadovoljstva. Kod ljudi, one idu zajedno. Mi rešavamo probleme uz pomoć osećanja. Ali računari funkcionišu na potpuno drugačiji način, i nema apsolutno nikakve naznake da bi računari mogli da razviju svest. Oni će svakako postati inteligentniji od nas, ali neće postati svesni. Isto je sa avionima i pticama. Avioni lete brže od ptica, ali avioni nikada neće imati perje – oni prosto lete na drugačiji način.  

Ono što mene brine nisu veštačka inteligencija i roboti koji razvijaju svest, mene brinu roboti koji preuzimaju poslove, a vlade nisu u stanju da pronađu rešenja i zaštite stanovništvo od ekonomske krize. Mene brine mogućnost da se veštačka inteligencija zloupotrebi u cilju stvaranja nekog diktatorskog režima koji neprestano nadgleda stanovništvo. U seriji „Crno ogledalo“ najrealističnija i najstrašnija epizoda (Nosedive) govori o društvenom ocenjivanju, što se danas događa u Kini. Ono što vidimo u ovoj epizodi su jednostavne tehnologije, nema govora o robotima koji razvijaju svest. Ali to je nešto što se zaista dešava i to je strašno. Najveću zabrinutost ne izazivaju apokaliptičniji scenariji iz „Zapadnog sveta“, već društvene i ekonomske krize koje će veštačka inteligencija najverovatnije prouzrokovati.

Autor: Devina Herijanto, jul 2018.
Izvor: thejakartapost.com
Prevod: Maja Horvat