Jurij Hudolin, najznačajniji savremeni slovenački pisac, prevodilac, kolumnista i urednik književnog časopisa Apokalipsa, za internet časopis „Salome“ govori o pozorišnoj sceni Slovenije, biografijama, ali i o najvažnijim literarnim i životnim temama.
Mario Vargas Ljosa kaže da je za njega astronomija lepa koliko i književnost, jer je i u jednoj i u drugoj oblasti važna mašta. Šta je za Vas lepo kao književnost?
Inspiracija. Avantura. Otkrivanje nepoznatog u sebi. I naravno: biti lovac na misao drugog čoveka, iako nikome drugome ne možemo videti u glavu. Književnost je naravno i moj posao, kojeg volim i kako govori kliše, da se rodim još jednom, ne bi radio ništa drugo.
Šta su najveći problemi umetnika danas?
Problemi umetnika iz malih i ekonomski siromašnih zemalja su jasni: ne mogu živeti od toga. U Sloveniji je ta situacija dosta stabilna i tako imam 25 godina radnog staža kao slobodni umetnik. Dosta mi je pomogao i uspeh u drugim zemljama, te stipendije koje sam dobijao većinom u Evropi.
Može li književnost da menja društvo?
Književnost može do neke mere uticati na društvo, no mislim, da ga ne može menjati. U viziji društva je previše niskog, glupog i masovnog mišljenja, koje je opčinjeno s političkim dimenzijama, a one su za književnost suviše jednostavne i primitivne, puno jače od eklektike književnosti. No, ako bi književnost nagovarala sve u društvu, verovatno to ne bi bila više književnost nego žuta štampa.
Pišete trenutno biografiju najpoznatijeg slovenačkog repera Zlatka Čordića. Za Pitera Akrojda, najpoznatijeg svetskog biografa su biografije zanimljivije od fikcije. Da li je i za Vas to tako?
Biografija je napisana i izlazi verovatno već ove godine. Ja ne mislim, da su biografije zanimljivije od fikcije, ali nema ni dobre fikcije ako u njoj nema (auto) biografije. To se prepliće, a biografiju sam napisao zbog mojeg interesovanja za muziku i da se okušam i u tom žanru.
U kakvoj situaciji se nalazi pozorišna scena u Sloveniji?
Pozorišna scena je u velikom usponu na domaćoj i međunarodnoj sceni od šezdesetih godina dvadesetog veka. Po mom ukusu su vrhunci slovenačkog pozorišta došli s pokojnim Tomažem Pandurom, koji je svoj život potpuno posvetio pozorištu i umro na pozorišnoj bini u Skoplju.
NEŠTO...
O nasilju?
Svi znamo da je nasilje pakao u makro i mikro svetu, a tužno je da nas istorija ništa ne nauči o tome. Puno puta je prekasno, kad počnemo tražiti pomoć od drugih.
O ljubavi?
Ljubav je kompleksan pojam i reciprocitet nasilju. Ne bi postojao više ljudski rod da je nema. Znači: ima je, i to puno.
O poeziji?
Poezija je velika intima ljudskih bića, a proza ima sreću da možemo u nju stavljati poezije koliko hoćemo.
O smrti?
Smrt je stari poznanik svakog čoveka. Dođe i vodi u nepoznato.
O uspehu?
Uspeh je sladak, a može biti i velika varka, koja te više uništi nego što ti donese.
Autor: Tadija Čaluković
Izvor: Salome.rs