Laguna - Bukmarker - Jurij Hudolin o svom romanu „Pastorak“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Jurij Hudolin o svom romanu „Pastorak“

Za svakog ko iole poznaje prilike u književnostima XXI veka, ime Jurija Hudolina je nezaobilazna referenca. Tim pre što i sam doprinosi dogradnji mostova između naših malih država uredničkim radom u časopisu „Apokalipsa“ i neumornim prevodima savremene književnosti sa srpskog i hrvatskog jezika na slovenački. U regionu, ali i na još nekoliko jezika, prevođeni su i njegovi romani i  zbirke poezije, među kojima se kuriozitetom da je „Plejboj“ proglasio knjigom (2003) godine, ističe knjiga „Govori žena“. Ubedljivo najveći odjek od njegovih dela doživeo je i njegov najprevođeniji i, opšti je utisak, najbolji roman „Pastorak“, za koji nije retko mišljenje da je jedan od najboljih romana i regionalne književnosti XXI veka. Prevodom ove knjige, Laguna upoznaje srpsku književnost sa Hudolinovim radom, a promocija „Pastorka“ održaće se 27. juna u knjižari Delfi u SKC-u.

Živite između hrvatskog dela Istre i u Ljubljani, kakav je bio slučaj i pre tridesetak godina, što ste i opisali u romanu „Pastorak“. Kako gledate na tadašnji život u Hrvatskoj i Sloveniji izpred trideset godina i kako danas?

Imam potpuno zasebnu sliku o tome, čime se u stvari ponosim, jer me je život nagradio time što živim između Italijana, Hrvata i Slovenaca. To su potpuno različite nacije, iako istorija nekako pokušava da utvrdi, redefiniše i prevesla ljude da su Slovenci i Hrvati Sloveni. Nisam sasvim siguran u to, a po činjenicama kako im tokom čitave istorije pran mozak svakako nisam blizak mišljenju, bar što se Slovenaca tiče, da su to čisti Sloveni. Možda u genezi to i jesu, ali i jedni i drugi su bili godinama odnosno vekovima podjarmljeni konjušari različitih većih i jačih naroda. Kao i većina stvari, to ima svoje dobre i loše strane. Dobijanjem zasebnih država, i Slovenci i Hrvati su videli da se poredak sveta ne menja nabolje nego nagore, pa ispada da je bolje biti konjušar bogatom nego gospodar u vlastitoj bedi. Danas su i jedna i druga država na ivici ekonomskog i socijalnog statusa, što je bio slučaj i tokom većeg dela istorije pa se to i ne primećuje odmah i na prvu loptu. Najviše sam naučio od Italijana, oni su me naučili hedonizmu i to jako cenim i kod sebe i kod italijanske škole, a Slovenci su me naučili patnji, dok su me Hrvati naučili da radim, što je u suštini paradoksalno i zanimljivo. Od svakog sam uzeo ponešto, što je zapisano i u „Pastorku“ i što če pažljiviji čitaoci lako uočiti.

Roman „Pastorak“ jeste i priča o raspadu Jugoslavije. Kakav imate odnos prema tome?

Godine 1991. već sam bio u Ljubljani, a 1990. sam se doselio iz Pule, gde sam živeo s očuhom i majkom. Jugoslavija je za mene bila ništa drugo do veštačka tvorevina potpuno različitih naroda i narodnosti koji imaju jako malo toga zajedničkog, a sav Balkan je samo geografsko povezan i blizu i gluposti su pričati nešto o bratstvu i jedinstvu tih naroda i narodnosti, zbog toga su bili konflikti tako snažni. No tu bismo već prešli u pitanje istorije, a istorija se menja iz godine u godinu. „Pastorak“ je, naravno, i roman o raspadu Jugoslavije, tad sam bio u najosetljivijim godinama i postajao sam zrela osoba, brinuo jesam sam za sebe. Ali mislim da je baš primitivizam tog raspada neke na silu stvorene zemlje meni dao osećaj za književnu estetiku i stil, kojim sam hteo da nakitim sav taj primitivizam. Ne znam koliko sam u tome uspeo, no čini mi se da se barem po reakcijama čitalaca čuje odjek, da ima nešto u tome, i kritičari kažu da je knjiga i stilski uspela.

Roman se u stvari čita kao duhovita ali i potresna autobiografija Benjamina Zakrajšeka, tačnije onih njegovih godina kada je iz dečaka sazrevao u mladića. Koliko ima autobiografskog u njegovoj životnoj priči koju sem selidbi i rada od malih nogu u Istri, krase i razvod roditelja i dalji porodični problemi, do konačne odluke da li da se vrati u Ljubljanu ili ostane u Hrvatskoj?

Moglo bi se reći da sam u romanima i inače najmanje sedamdeset odsto autobiografski pisac. Verovato zbog istorije svog života pišem najviše o vlastitom životu, koji je najviše vremena trčao po Puli i Ljubljani, no i po drugim gradovima celog sveta. U životu sam dosta putovao i više vremena provodio u različitim evropskim i svetskim zemljama, što daje pisanju neku drugu dimenziju, čoveka otvara, a s distancom prema rodnoj zemlji razbija i mitove o tome. Pisati o vlastitom životu na kraju krajeva je najveća privilegija, jer takvo pisanje sadrži i druge psihološke elemente, koji nisu spojeni s književnošću i čoveku pomažu da preživi u ovom opakom, divljem i, na kraju krajeva, sujetnom svetu, gde je umetnost potpuno marginalizovana i ima visoku vrednost kod retkih uticajnih pojedinaca, koji nisu iz njenog miljea.

Po svemu je jasno, da igram najviše baš na kartu autobiografskog u pisanju i to je glavni točak mog književnog izražavanja, iako nije sve u potpunosti svedeno samo na tu kartu. Ima u mom pisanju, pa tako i u „Pastorku“, i dosta drugih, metafikcionalnih zahvata.

Kao svetski putnik, kakav gajite odnos prema prevodu i objavljivanju knjiga u inostranstvu?

Kad je čovek mlad i još unekoliko naivan u poslu, onda bi samo nabrajao gde i ko ga je preveo. Tada se ponosi samo prevodom ili bilo kakvim literarnim nastupom u inostranstvu. No, s godinama i iskustvom objavljivanja napolju brzo postaje jasno koliko težak je taj put. Loš prevod je lošiji nego ništa i često mi se dešavalo i to, ali negde ne možeš sebi da pomogneš kad ne razumeš ni reči prevoda. Prevodi, objavljivanja, putovanja i nastupi po inostranstvu su odličan posao, ali samo pod uslovom ako je prevod najbolji mogući. Inače nema smisla. U jezicima gde nemam pojma mogu na preporuku da odaberem samo najboljeg prevodioca, drugo. Tako sam postupio i s albanskim izdanjem „Pastorka“, koji je u stvari izveo jedini prevodilac sa slovenačkog na albanski, Nikole Berišaj. Imam tu knjigu, ali ne razumem ni reči. U takvim slučajevima, sve mogu da mi kažu kritičari i naročito čitaoci te je za mene prevod zapravo suvenir i lepa uspomena.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
šta to piše na korici istorijat blurbova laguna knjige Šta to piše na korici?: Istorijat blurbova
30.11.2021.
Reći ćete da je kliše, ali o knjigama se sudi po koricama. Kao prvo, korice često omogućavaju čitaocu da zna kakvu knjigu kupuje. Žena svetlog tena u haljini ili mišićavi muškarac bez košulje odaju ro...
više
intervju sa sarom dž mas skoro sve što napišem inspirisano je muzikom laguna knjige Intervju sa Sarom Dž. Mas: Skoro sve što napišem inspirisano je muzikom
30.11.2021.
Sara Dž. Mas je autorka epskog serijala Stakleni presto koji se nalazi na listi bestselera Njujork tajmsa. Njene knjige su poznate po moćnim ženskim glavnim likovima i uzbudljivim avanturama. Neda...
više
 moj dan u drugoj zemlji remek delce laguna knjige „Moj dan u drugoj zemlji“: Remek-delce
30.11.2021.
Dok razni savremeni autori iz sve snage nastoje da se u sve gušćoj konkurenciji izbore za čitaoce što većom atraktivnošću svojih narativa – što „bržim“ uvodom, što intrigantnijim sižeom, sa što više o...
više
napravi sam svoje igračke i čuvaj planetu neka plastično postane fantastično  laguna knjige Napravi sam svoje igračke i čuvaj planetu – „Neka plastično postane fantastično“
30.11.2021.
Koliko je važno da čuvamo planetu i prirodu, to svi znamo, a jedan od dobrih načina je reciklaža. Knjiga koju je Laguna objavila „Neka plastično postane fantastično“ odličan je način da se deca upozna...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.