„Jugoslovenski nokturno“ je knjiga mog života

Poslednjih osam godina mnogo sam pisao, objavljivao članke različitih žanrova u manje ili više poznatim časopisima kao i sajtovima, istovremeno radeći na tri knjige. Dok sam radio na hiljadu projekata, sve vreme me je pratila misao koja me nije napuštala: ideja da napišem nešto o raspadu Jugoslavije i o njenom fudbalu. Bez nekog određenog koncepta ili preciznog nacrta, već čista ideja da bih voleo da pišem o jednom timu, Crvenoj zvezdi i jednoj generaciji koja se pela na krov Evrope upravo u trenutku dok se zemlja urušavala pod njihovim nogama. Tako sam svih tih godina saklupljao najrazličitija i najraznovrsnija svedočanstva: od bivših fudbalera do selektora, od muzičara do političara, od novinara do univerzitetskih profesora. Sakupio sam tonu materijala s kojim sam napunio fioke koje su ostajale zaključane kad je trebalo nastaviti s planom, a otvarao sam ih samo da bi pridodao još materijala.

To je tako trajalo sve dok se nije pojavio Kristijano Karijero s kojim sam razgovarao o ovom planu bez plana, i on mi je predložio da iskristališem ideje, da usreredim misao i iskoristim tu hrpu materijala za knjigu koju ću napisati s velikim Paolom Fruskom, čuvenim autorom „Poslednjeg leta u Berlinu“. I tako, nakon mnogobrojnih peripetija, manje ili više dugih pauza i razmena mišljena ne samo o fubalu već i o najrazličitijim stvarima sa Kristijanom, Paolom i urednikom Alesijom Regom, konačno je izašla knjiga koju ne oklevam da nazovem „knjigom svog života“, „Jugoslovenski nokturno: Roman o jednoj generaciji“.

Iza „Jugoslovenskog nokturna“ stoji ogroman rad. Kuća mi je prepuna fascikli u kojima su novinski članci iz najrazličitijih izvora i perioda, intervjui s mnogobrojnim ljudima koji su imali bilo kakve veze s istorijom Jugoslavije: od političara do pisaca, od profesora do pevača, novinara i, naravno, na desetine bivših fudbalera i trenera. Lik Ace Mirkovića, jednog od protagonista, rodio se iz pera Paola Fruske. Ideja kako bi lik trebalo da se razvija je potpuno njegova. Dao sam mu svoj materijal, i recimo da sam ga uobličio najbolje što sam mogao.

Zašto baš forma romana? Bez nekog posebnog razloga. Paolu, Kristijanu (mozgu operacije) i meni roman se učinio kao najbolja forma da se organizuje priča o onome što se dogodilo i da se, pre svega, ne svede na puku hroniku događaja. Trebalo je da se ispolje emocije (jake, snažne), ekstremna osećanja i jedan fenomen koji je s naše tačke gledišta ključan za pisanje o onome što je balkansko: fudbal (i generalno sport). Ne verujem da postoje slične knjige. Postoje romani, ali u našem romanu su sve reči (sem Acinih, koji je izmišljen lik) istinite. Ne bih da otkrivam previše, ali čak i to što kaže Stipe Mesić, poslednji predsednik Savezne federativne republike Jugoslavije, istinito je.

Jugoslovenski fudbaler kojim sam potpuno fasciniran je Dragan Stojković, bez daljnjeg. Mogu da kažem da je jedna od hipotetičkih ideja na kojoj sam godinama radio da bih konačno uobličio ovu, bila knjiga koja je trebalo da se zove „Dragan“, u kojoj bi se čitava priča vrtela oko protaginiste Piksija koji se u tom trenutku nalazi u paradoksalnoj situaciji: da kao heroj Crvene zvezde, i njen najveći uspeh (kao i najveći uspeh čitave federacije) igra finale Kupa šampiona u suparničkom dresu. Talenat, nadahnutost, Italija devedesetih i neverovatan prelazak u Veronu su neki od razloga zbog kojih sam ga zavoleo. O njemu kod kuće imam čak i knjigu na japanskom.

Dok sam pisao ovu knjigu, zapravo oduvek, pitao sam se zbog čega je, uprkos mnogobrojnim talentima koje je iznedrio od šezdesetih naovamo, jugoslovenski fudbal nikad u kontinuitetu nije bio uspešan. Rekao bih da je to zbog ekscesa, manjka opreznosti, toliko svojstvenog jugoslovenskim narodima. Talenta je bilo čak i previše. Međutim, bez posredstva barem malo kontrole, uz genijalnost ide nepromišljenost, ova floskula nikad nije bila tačnija.

Rečenica o jednoj generacija „koja se pela na krov Evrope upravo u trenutku dok se zemlja urušavalapod njihovim nogama“ savršeno opisuje tu dramatičnu 1991. Razgovori s mnogim učesnicima tog vremena su mi, kao što se može i pretpostaviti, mnogo toga pružili: pomogli su mi da shvatim mnogo više nego što su to učinile knjige. Tačnije, pomogli su mi da konkretizujem ono što sam pročitao, dali su mi jednu stvarnu i svakodnevnu perspektivu, sačinjenu više od krvi i osećanja nego od činjenica. Kad je reč o sportu, među pričama koje sam sakupio, najviše me je pogodio (kao što mi se uvek i događa) njihov sinhronicitet: s jedne strane bio je tu Piksi i finale u Bariju, s druge strane Čile; Titova smrt desila se u trenutku dok je Zvezda igrala utakmicu… i mnoge druge. S ljudske tačke gledišta jako me je dirnulo to što mi je ispričala Marina Lalović, novinarka Radio 3, o svom detinjstvu u Beogradu. Deca su shvatila da se nešto promenilo kad su u školama umesto Titovih portreta počeli da kače slike Svetog Save. Ili, na primer, ono što mi je rekla Emilije Kokić, pevačica grupe Riva koja je osvojila Evroviziju 1989. Kad sam je pitao zbog čega se raspala Jugoslavija odgovorila mi je da je to bilo kao u braku u kom obe strane više nisu bile srećne, ljubavi je došao kraj.

„Jugoslovenski nokturno“ bih opisao kao knjigu svog života. Što se tiče samog pisanja, kao što sam već prethodno rekao, čak i samo kao ideja ovaj projekat mi je bio u mislima oduvek, od kad sam počeo da pišem. Lično, njegov kraj je učinio da se ponovo osećam živim, dao je jedan novi smisao onom što sam radio nakon što sam prošao kroz neke od najtežih trenutaka u životu.

Autor: Emanuele Đulijaneli
Izvor: Blic
Prevod: Jasmina Radojičić