Ju Nesbe: „U Skandinaviji uzimamo stvari zdravo za gotovo. Situacija se može promeniti veoma brzo“

Iako je ovaj intervju objavljen u britanskom Gardijanu pre tri godine, veoma dobro opisuje prilike u Skandinaviji i Nesbeov pogled na njih. Norveški autor govori zašto je u jednoj od najbogatijih zemalja u Evropi sve moguće – čak i Ruska invazija. Tekst je veoma zanimljiv i informativan i zato ga objavljujemo.

Norveški pisac bestselera, sedi udobno naslonjen na zid, u baru u stambenoj četvrti zapadnog Osla. Devet ujutru je i sipi kiša. Ovo je norveška prestonica zimi i pošto sam stigao prethodnog dana, moji glavni utisci su vezani za brigu o zdravlju. Ne računajući Luksemburg, kneževinu koja je raj za one koje bi da izbegnu preterano velike poreze, Norveška je najbogatija zemlja Evrope. Ju Nesbe, koji je pre nego što je počeo da piše, bio fudbaler, broker i rok zvezda, verovatno je njen najbogatiji pisac.

Možda bi se moglo reći da u kulturnim dodacima norveških novina dominira Nesbeov savremenik Karl Uve Knausgor, ali Nesbe je uzeo zalet.

Sledeći međunarodni uspeh skandinavskih kriminalističkih serija, Nesbe se seli na TV. Prva serija rađena po njegovom romanu počela je sa snimanjem ovih dana. Zove se „Okupirani“ i radnja se dešava u Norveškoj okupiranoj od strane Rusa.
 
„Kada sam izložio ideju pre dve godine, rekli su mi da je problem u tome da je radnja pomalo nategnuta,“ kaže on srećno. „Ruska okupacija? Oni ne pucaju zaista u ljude, samo dođu i kažu ti da su oni ti koji se pitaju.“

Međutim, nemili događaji u Ukrajini u maju 2014. su, kako on misli, dali njemu za pravo.

„Mislim da je osećaj da smo sigurni i da se stvari ne mogu promeniti zabluda,“ kaže on. „To je ono što je zastrašujuće, jer situacija se može promeniti veoma brzo. Stvar u vezi sa Skandinavijom je da se ovde neke stvari uzimaju 'zdravo za gotovo'. To je lekcija koju možemo da naučimo od drugih država. Pogledajte Jugoslaviju devedesetih, demokratska zemlja na pravom putu a Slobodanu Miloševiću je bilo dovoljno šest meseci da je uvuče u građanski rat.“

Ipak, ono što jeste poprilično odstupanje od realnosti je da miroljubivi i napredni Oslo postane paklena jazbina opustošena drogom i gangsterima kao što je opisano u Nesbeovim knjigama.

Hari Hule istražuje atentate i serijska ubistva. „Sin“ opisuje bekstvo iz zatvora narkomana pogrešno optuženog za ubistvo, koji započinje osvetnički pohod u kome se na svakom koraku susreće sa zločincima u policiji, zatvorskoj službi i višem društvu isto kao i na ulici. Da li je ovo nekakav fantastičan svet nametnut realnom mestu?

„Ne, to je tu,“ kaže Nesbe. „U isto vreme je to skriveno a i nije. Da ste izlazeći sa centralne stanice odabrali neki od pravih izlaza, našli bi se u jednoj od najprometnijih heroinskih pijaca u Evropi. Mogu vam pokazati osobu od koje možete kupiti heroin. Tu je neki tip u invalidskim kolicima, on je diler. On ima drogu, devojka pored njega novac. Sve je kao u seriji 'Doušnici', ista stvar.“

Poređenje sa Baltimorom punim pucnjave deluje pomodno, ali Norveška ima problema sa heroinom. Oko 240 ljudi umre od predoziranja svake godine – više nego što pogine u saobraćajnim udesima. I dok Nesbe kaže da policajci nisu tako loši kao u knjigama, viši oficir iz odreda za borbu protiv narkotika u Oslu, Erik Jensen, optužen je svojevremeno za korupciju.

„Međunarodni kriminal je ušao u Norvešku u poslednjih 20 godina, i sada je verovatno još bolje organizovan, ali još uvek nemaju samo dva ili tri 'gospodara droge' koji bi vodili biznis. Da bi ispričao priču moraš da organizuješ stvari i uprostiš ih. U romanu 'Sin' stvorio sam 'kuma'. Rekao bih da je devedeset procenata knjige tačan opis grada, ali ako stvari koje su mi potrebne za priču nisu tu, ja ću ih tu staviti. To je Oslo ali sa mračnim obrtom.“

Prošle su godine od kako su izdavači ukrašavali korice Nesbeovih trilera sloganom „Sledeći Stig Lašon“, s ciljem da njegovim imenom popune prazninu nastalu Šveđaninovom smrću. Prvi prevod Nesbea na engleski, pojavio se 2005, godinu dana pošto je Lašon, tvorac trilogije „Milenijum“ umro od srčanog udara u pedesetoj godini.

Desetinu knjiga kasnije, Nesbe još nije došao do tako fenomenalnog uspeha kao Lašon, ali njegovo mesto u kanonu pisaca skandinavskih krimi romana, pored Heninga Menkela, kreatora Valandera, je osigurano. Iako ima puno toga po čemu se ova dva autora razlikuju, njihove knjige dele istu jezivu severnjačku scenografiju, detektive oštećene kao osobe, ekstremno nasilje i slojeve društvenih komentara. Sve to ih razlikuje od američkih kolega, i to što skandinavski autori imaju prepoznatljiv duh i to što je društvo koje opisuju tako drugačije (2012. u Norveškoj, masovni ubica Anders Brejvik je dobio maksimalnu kaznu od samo 21 godine).

U maloj zemlji kao što je Norveška, sa svojih pet miliona ljudi (Danska ima 5,5 miliona, Švedska nešto preko devet) i šačicom međunarodno poznatih književnih zvezda, glas nekoga kao što je Nesbe je važan. Kada je Brejvik, ekstremista krajnje desnice, ubio 77 ljudi 2011, Nesbe je napisao prkosan članak u kojem je insistirao da zemlja mora da „nastavi kao i pre“ i da „odbije da dozvoli da strah određuje granice“. Kada smo se sreli, nacrt za memorijalni centar posvećen Brejvikovim žrtvama je upravo bio objavljen. Švedski umetnik Jonas Dalberg će proseći poluostrvo Utoja, gde je ubijeno 69 ljudi, i tako kreirati „ranu“ koja simboliše bol koji je nacija osetila.

Brejvikov zločin je viđen kao potvrda tamne strane Skandinavije. (Da je doživeo da to vidi, Stig Lašon bi možda bio najmanje iznenađen od svih: on je proveo godine izučavajući evropsku krajnju desnicu.) Ali od tada je prošlo izvesno vreme i uprkos činjenici da se antiimigraciona Progresivna partija, kojoj je i Brejvik nekada pripadao, priključila vladi, Nesbe ostaje optimista.

„Ako gledate širu sliku, videćete da je socijaldemokratija pobednički tim“, kaže on. „U Norveškoj mi osećamo kao da smo došli do kraja puta i da smo ostvarili većinu stvari. Ja sam optimista i ne mislim da je u Norveškoj rasizam veći nego u drugim zemljama.“

„Norveška je mlada nacija, rođena 1905. i sve mlade nacije moraju da nađu stvari koje će biti deo njihovog identiteta. Za Norvešku, to su polarni istraživači, pomalo klimava ideja o snažnom otporu nacistima, naši sportisti i ideja da je Norveška slobodoljubiva, liberalna i prijateljska zemlja. To je neka vrsta 'srećne doline' i naravno da se ljudi pitaju šta je to što ovu zemlju čini tako izuzetnom. Verovatno je odgovor nafta, jer je Norveška bila jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Ako pogledate Švedsku ili Dansku i vidite kako su bili sposobni da prodaju sve ‒ od muzike do dizajna, a onda pogledate Norvešku, videćete da smo mi vadili naftu, sekli debla, lovili ribu i slali to po svetu. Norveška nije nikad nešto izumela. Mi smo bili nacija manuelnog rada, ali jedna stvar na koju Norveška može biti ponosna i naša najveća nacionalna vrlina od najranijih dana, to je da smo zemlja jednakosti. Mi nemamo plemstvo. Imali smo kraljeve, ali to su bili mali kraljevi. To je neka vrsta blagoslova ‒ biti u zemlji gde su svi na neki način siromašni. To je zemlja u kojoj su čak i ljudi iz desnih partija, iako to ne znaju, u svojoj suštini socijaldemokrate.“

Ako uzbudljivost knjiga Nesbea, Mankela ili Lašona dolazi delom od ljuštenja slojeva društva da bi se našlo nešto trulo ispod, u Nesbeovom slučaju unutra je najtamniji užas. Jedan obožavatelj je opisao Harija Hulea kao „mlađeg brata Kurta Valandera“, i to je izrečeno kao pohvala, ali neki kritičari nalaze da je Huleovu autodestruktivnost koja se graniči sa nihilizmom, teško podneti.

Čak i Nesbe misli da je otišao predaleko sa nasiljem. O sceni u „Oklopnom srcu“ u kojoj je čovek mučen tako što je svezan za užarenu peć i polivan ledenom vodom kada bi se onesvestio, on kaže: „Bio sam previše zadovoljan svojim opisom bola i užasa, i kada pogledam unazad, kajem se, jer to nije bilo neophodno. Jedan finski dizajner je rekao da sve što nije neophodno u kući, pre ili kasnije će delovati ružno. Ja isto mislim o rečima. Stavio sam te rečenice u roman iz pogrešnih razloga.“

Ali ako je njegova vera u norvešku verziju nordijskog društvenog uređenja čvrsta kao stena, to ne znači da nije uzbudljivo zamišljati kako bi se stvari odvijale ako bi se ono raspalo. Tokom moje posete objavljeno je da će Norveški nacionalni investicioni fond, vredan 840 milijardi dolara, preispitati svoju politiku u vezi sa fosilnim gorivima. U Nesbeovoj TV seriji, levičarska vlada je prekinula eksploataciju nafte zbog borbe sa klimatskim promenama. Uz prećutni pristanak Evropske unije i SAD, Rusija vrši invaziju.

„To nije o tome šta se dešava, već šta bi moglo da se desi“, kaže on. „Da li postoji potencijalna opasnost da se to desi? Isti je slučaj sa romanom 'Sin' ili romanima sa Harijem Huleom. Da li je to nešto verovatno, ako do toga dođemo imaginacijom? Ja mislim da jeste.“

Autor: Suzana Rastin
Izvor: theguardian.com