Ju Nesbe: Pripovedaču je najbitnija ideja

U intervjuu koji je sa piscem Juom Nesbeom vodio njegov kolega Đorđe Bajić, koga kritičari i nazivaju „srpskim Nesbeom“, saznajemo mnoge tajne stvaralačkog procesa kralja skandinavskog noara.



Nesbe... Prezime koje kod većine poklonika kriminalističkog žanra mami osmeh na lice. Neumorni norveški as nas već godinama i godinama raduje novim delima od kojih se neka, poput čuvenog „Sneška“, već ubrajaju u krimi klasike. Ju Nesbe je većinu svojih vernih čitalaca, kako u svetu tako i u Srbiji, pridobio serijalom o Hariju Huleu (koji već obuhvata dvanaest knjiga, a i trinaesta je u pripremi – više o tome čitaćete nešto kasnije), a tu su i drugi romani, poput „Lovaca na glave“, „Kraljevstva“ i „Sina“, koji samo potvrđuju da je Nesbe jedan od najpopularnijih i najboljih savremenih pisaca koji deluju u okvirima žanra.

Čitaoci u Srbiji ga posebno vole, a među njegovim poštovaocima sam i ja – kada sam od Bukmarkera dobio poziv da s njim uradim intervju, prihvatio sam sa velikim zadovoljstvom. I da znate: Nesbe je izuzetno prijatan sagovornik, veoma profesionalan, otvoren i usredsređen, tako da smo za pola sata telefonskog razgovora uspeli da se dodirnemo čitavog niza zanimljivih tema, a sa posebnim fokusom na ono najnovije: zbirke priča „Stručnjak za ljubomoru“ i „Ostrvo pacova“.

Svetsku slavu ste stekli kriminalističkim romanima od više stotina stranica, a čitaocima ste se nedavno predstavili zbirkom „Stručnjak za ljubomoru i druge priče“. Kako je došlo do ovog zaokreta?

Imao sam zamisli za koje se ispostavilo da ne mogu da se pretoče u romane, da im više odgovara kraća forma. Naslovna priča Stručnjak za ljubomoru je duža, više je novela po obimu, ali sam imao ideje i za priče koje su bile baš kratke. Zatim sam se poigravao neko vreme tim različitim idejama, da bih shvatio da imam dovoljno materijala za zbirku. Dakle, ideje za priče su već neko vreme bile tu, samo je trebalo da pronađem vremena da ih realizujem.

Koje su prednosti kratke forme?

Za početak, za pisanje priče vam treba mnogo manje vremena nego za pisanje romana (smeh). Sa pričama možete malo više da eksperimentišete, to je možda i najvažnije od svega. Ako dođete do polovine romana na koji ste potrošili godinu dana ili više i shvatite da tu nešto ne štima – u velikom ste problemu. U kratkoj priči možete da isprobavate mnogo toga, a ako i ne uspete da postignete ono što ste hteli – možete da je odbacite i započnete novu. Na neki način je tako i zabavnije. Naravno, morate ostati disciplinovani, da kažete „u redu, ovo je kratka priča, nemaš prostora za digresije i moraš da izostaviš sve što nije ključno za zaplet“. Tako da, kad se sve sabere i oduzme, pisanje kratkih priča mi je pružilo priliku da budem razigraniji, ali istovremeno sam bio svestan i da moram da ostanem disciplinovan i ne zanesem se.

Da li ste neke priče odbacili nakon što ste ih napisali?

Jesam, bilo je priča kod kojih sam shvatio na pola puta ili na samom kraju da ne funkcionišu onako kako sam želeo. Tako je i kad radite na muzici za album – neke pesme u procesu jednostavno budu odbačene. Ta mogućnost da se počne iz početka daje veliku kreativnu slobodu.

Koja su ograničenja kratkih priča?

To me često pitaju, ali nisam baš siguran kako da odgovorim… Sama forma kratke priče i njena dužina je za mene manje važna, mnogo mi je bitnija sama ideja. Formu, naime, prilagođavam ideji, a ne ideju formi. Ne pravim tu kalkulacije. Novela poput Stručnjaka za ljubomoru lako bi mogla da se produži u roman, ali to ne bi bilo u redu, jer potrebe priče diktiraju dužinu. Kad dobijem ideju, isprva ne znam da li će ono što ću napisati imati 30, 50 ili 100 stranica. Ako uvidim da je ideja pogodna za roman, onda je ne sabijam u kratku priču, već je razrađujem u dužu formu. Sve dok ostajem veran ideji koju imam i iskorišćavam onoliko prostora koliko mi je zaista i potrebno, ni manje ni više od toga, nema problema. Moja majka je bila bibliotekarka i uvek mi je govorila da svako može da napiše roman, ali da je zapravo kratka priča test kojim proveravate da li ste pravi pisac ili niste. Dok čitate Hemingveja, Čehova i druge majstore kratke priče, odmah shvatite da oni znaju da odmere pravu dužinu. Kada dobijem dobru ideju, nije mi primarno da li ću je uobličiti u novelu, kratku priču, roman ili tekst pesme. Važno je samo da se pogodi prava mera.



Zašto ste odlučili da ljubomora bude centralni motiv Vaših sedam priča, jeste li to odlučili pre nego što ste počeli da pišete ili tokom pisanja?

To se dogodilo tokom rada na kratkim pričama, u trenutku kada sam shvatio da postoji tema koja se ponavlja. Nije bilo nikakvog plana. Nisam sebi rekao: „Sad ćeš napisati 10 ili 11 priča o ljubomori“. Mislim da je ljubomora veoma zanimljiva emocija. Ljudska bića se ne bi odrekla većine emocija: da vole, da mrze, da budu dobri, da budu ljuti. Svega toga ne bismo želeli da se odreknemo. Ali ljubomora je emocija koju bismo, kad bismo mogli, vrlo rado „amputirali“. Sa evolutivne strane je razumljivo zašto osećamo ljubomoru, ona postoji da bismo zaštitili svoju imovinu, svoje potomstvo, ali sa lične tačke gledišta, ništa dobro ne proizlazi iz ljubomore. To je emocija za koju osećamo da nam nije potrebna, ne želimo je, ali je istovremeno motivaciona sila za mnoge stvari koje radimo.

London, priča koja otvara zbirku, favorit je mnogih – pa i moj. Da li i Vi smatrate da je ova priča o ljubavi osuđenoj na propast možda i nešto najromantičnije što ste do sada napisali?

Možda. London jeste prevashodno priča o ljubavi, poremećenoj ljubavi, ali opet ljubavi. Jedan norveški pisac je rekao da su jedine dve teme o kojima vredi pisati ljubav i ubistvo, a u slučaju ove priče imamo spoj te dve stvari: samoubistvo zbog ljubavi. Pre nekoliko dana sam u bioskopu slušao London, koji je snimljen kao audio-drama. To je bilo zaista divno iskustvo, ljudi su sedeli u sali i slušali. Sama ideja je odlična, veoma mi se dopada – da dođete u bioskop ne da gledate film, već da slušate izgovorene reči.

Možda će jednog dana po toj priči biti snimljen i film?

Zanimljivo je to što ste rekli… Holivudski glumac i producent Ben Stiler je otkupio prava za ovu priču, tako da ćemo videti šta će se desiti.

Naslovna priča Stručnjak za ljubomoru je ubedljivo najduža u zbirci. Koji faktor je presudio da se u ovom konkretnom slučaju raspišete i gotovo premašite okvire kratke priče?

Kao što sam ranije rekao – isprva nisam tačno znao koliko će priča biti dugačka, ali svakako nisam planirao da bude roman. Na kraju je Stručnjak za ljubomoru ispao znatno duži nego što sam očekivao. Opet, kažem – ne razmišljam o formi i dužini, nego o ideji i priči. Pišem knjige za decu, tekstove za pesme, scenarije za pozorište, mali i veliki ekran, sve forme i dužine su adekvatne ako odgovaraju toj konkretnoj priči. Meni je najbitnija ideja, ja sam pripovedač.

Hajde da onda još malo popričamo o tim Vašim idejama... Poznato je da se pasionirano penjete po stenama, a deo tog iskustva se iskoristili i dok ste pisali naslovnu priču za svoju novu zbirku. Agata Kristi je dobijala najbolje ideje za priče i romane dok je prala sudove. Da li razmišljate o zapletima i likovima dok se penjete?

Ne, nikako. Kad se penjete po stenama, koncentrisani ste samo na penjanje. To je u stvari deo dana kad ne razmišljam ni o čemu drugom, to mi je pauza od pisanja.

Kada Vam dolaze najbolje ideje?

Verovatno se to događa kad se probudim oko pet ili šest ujutro (ali ne ustajem odmah iz kreveta jer ne moram). Vaš kritički razum tad još uvek spava, tako da ne zaustavljate sebe i svoje najluđe ideje koje se tad javljaju. Većina tih jutarnjih ideja nije dobra, pa ih odbacim, ali s vremena na vreme mi se jave i dobre ideje, pa se trudim da ih ne zaboravim do momenta kad ustanem. Tada ih zapišem i kasnije iskoristim. Rano jutro je moj najkreativniji deo dana.

Šta čitaoci mogu da očekuju od zbirke „Ostrvo pacova i druge priče“?

Priče u „Ostrvu pacova“ su različite u odnosu na prvu knjigu. U naslovnoj priči se radi o distopijskom društvu nakon pandemije (nije precizirano kakve jer mi je ideja došla pre kovida, mada je i to verovatno malo uticalo na priču, jer sam je završio tokom pandemije). Društvu je slomljena struktura, nestala je vladavina zakona. Ljudi na krovu solitera čekaju da ih helikopter evakuiše, dok oni koji nisu te sreće, dole na ulici, pokušavaju da provale u zgradu kako bi se domogli letelice i pobegli. U gradu se kriminalci obračunavaju na ulicama, sve podseća na evakuaciju iz američke ambasade u Sajgonu 1975. Dok se sve ovo dešava, dva muškarca razgovaraju o tome kako je došlo do toga da se nađu u toj situaciji. Postavlja se pitanje, kada se društvo tako uruši, da li smo i dalje civilizovane osobe, jer našu moralnost oblikuje društvo, nije nam bogomdana, vezani smo potrebama našeg društva. Tako da je ovo pomalo naučnofantastična priča, na tragu Reja Bredberija…

A kom žanru pripadaju ostale priče u zbirci?

Rekao bih da više naginju naučnoj fantastici, ali ne u tehnološkom smislu. Nisam pisao „Dinu“.

Ne mogu a da ne pitam šta ste dešava sa serijalom o Hariju Huleu. Dvanaesti roman „Nož“ je bio pun mračnih preokreta i neočekivanih smrti. Gde se zaputiti nakon toga?

Imam neke planove, radim na nekim idejama. Odavno imam celu priču u glavi za novi roman o Hariju Huleu i imam okvir za knjigu, ali još uvek je sve podložno promenama. Nadam se da će trinaesti roman o Hariju Huleu izaći krajem 2022. ili početkom 2023. godine.

Pre tri godine ste gostovali u Beogradu. Kakva Vas sećanja vežu za ovu posetu?

Sjajno sam se proveo. Upoznao sam mnogo divnih ljudi i bio sam vrlo iznenađen koliko je Beograd lep grad, jer ga se sećam iz perioda kada sam u njemu boravio kao sedamnaestogodišnjak. Tada je Beograd bio mnogo sivlji i mračniji, a danas je prekrasan, živ grad i doživeo sam u njemu zaista nezaboravne trenutke. Voleo bih da ga ponovo posetim.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14