Ju Nesbe: Odavno zaljubljen u našu zemlju

Posle niza iskoraka iz žanra koji ga je proslavio i učinio jednim od najčitanijih pisaca u svetu, Ju Nesbe se vratio – sebi i junaku koji ga je proslavio, sa romanom „Krvavi Mesec“, trinaestim nastavkom veoma popularne sage o neodoljivom lovcu na serijske ubice Hariju Huleu. Dok i srpski čitaoci uživaju u njegovom novom trileru u izdanju Lagune, Nesbe smišlja nove zaplete na svom omiljenom brdovitom grčkom ostrvu na koje odlazi kao pasionirani slobodni penjač.



Čitaoci su presrećni, ali da li ste vi – posle svega što ste mu priredili u romanu „Nož“ – očekivali Harijev povratak u život, na zadatak, u vašu literaturu?

Oduvek sam znao da je Hari tu negde, da će se sigurno vratiti, da je to jedna duga priča, koja još nije ni blizu završetka. Nisam znao kad, niti sa kojom pričom i slučajem, a imao sam da završim i nekoliko drugačijih knjiga u međuvremenu, ali sam spremno očekivao njegov povratak. Znao sam, osećao, da je on uvek bio tu, spremno iščekujući pravi momenat, za sebe, ali i za mene. Mnogo je priča za nama, mnogo će se toga još desiti u budućnosti, a ovo je bio taj pravi trenutak, baš za ovu priču i baš za nas dvojicu.

Ko se tu u stvari vratio kome, Hari vama ili vi Hariju?

Najpre će biti da je Hari bio taj koji je cimnuo mene, javio mi se i rekao: „Hej, imam ideju za novi roman, imam priču za tebe, naravno ja ću biti glavni junak te priče.“ Nisam o tome razmišljao na ovaj način, ali sad kad ste to tako postavili, siguran sam da je moralo biti tako i nikako drugačije. Hari je, dakle, bio taj koji se vratio – meni. I svima vama.

Paraziti, i kao naučna činjenica i kao metafora, u srži su priče, fascinantni i morbidni. Otkud to?

Ideja o ovim, ovakvim ubistvima rodila se, ne doduše direktno, iz razgovora sa prijateljima penjačima tokom boravka na jednom dalekom ostrvu. Pričali smo o najmonstruoznijoj životinji koja se može zamisliti i pomenut je parazit koji uđe u usta ribi, pojede joj jezik i nastavlja da živi u njenim ustima vršeći funkciju jezika – sa očima! Razmišljao sam o njima, guglao ih po povratku, čitao, gledao i to izgleda odvratno i zastrašujuće i fascinantno, dovoljno da je moralo biti u knjizi – koja nije o ovim bićima, ali jeste o parazitima i domaćinima. Roman dakle jeste o parazitima, ali i o tome ko je parazit, a ko domaćin u međuljudskim odnosima.

Bez zadrške kritikujete Norvešku, jaz između bogatih i radničke klase, ali ne krijete ni ljubav prema njoj. Da li je život u Oslu dosadan?

Norveška je bila jedna od najsiromašnijih država Evrope pre sto godina, tu nije bilo stvarno bogatih ni suviše siromašnih. Kada su otkrili naftu, kako je država postajala sve bogatija, taj jaz se produbio. Ipak ja volim Norvešku, volim Oslo koji je na mnogo načina mali grad, sve je blizu, i centar sa kulturnim sadržajima i more i šuma i planine za penjanje. Život tamo možda bi se mogao nazvati i dosadnim, ali na lep, dobar način. Ne događa se bogzna šta, bezbedno je i mirno.

Bezbedno i mirno toliko da stalno morate „ni iz čega“ da izmišljate zločine i serijska ubistva zbog smešno niske stope kriminala u stvarnosti?
 
Da, to je zaista veliki problem, ljudi se kod nas uopšte ne ubijaju, nema zanimljivih zločina. Šalim se, naravno, nikad se ne pretvaram da je to što Hari Hule istražuje norveška stvarnost. Ipak, u Oslu postoji ogroman broj smrti izazvanih predoziranjem, najveći broj u centru Osla baš kao u mojim romanima. Oslo jeste vrlo miran, bezbedan grad. A „moj Oslo“ mu dođe kao neka vrsta Gotama u odnosu na taj stvarni.



Da li je taj novi Muzej Edvarda Munka u Oslu baš toliko odvratan kako ga na više mesta u romanu opisujete?

Da, i još odvratniji, bar 90 odsto ljudi u Oslu ga mrzi. Uspeli su da unakaze novoizgrađeni deo grada, u centru, na obali, u blizini prelepe opere, biblioteke, zdanjem koje neodoljivo podseća na Severni zid iz „Igre prestola“. Projektant je uspeo da ga napravi tako da ispadne odvratan čak i iznutra, kao neki ružan aerodrom. Jedino lepo u vezi sa tim muzejem je Munk, i njegove prelepe slike.

U Srbiji popularnost sličnu vašoj uživa Erlend Lu. Koje norveške pisce vi volite, da li imate uzore među njima?

To je sjajno, obožavam Lua, pogotovo prvi njegov roman, volim i Knausgora, i inače, poslednjih dvadesetak godina kao da je nekakvo zlatno doba norveške književnosti.

Kad sam bio mlad, svi mi koji smo želeli da pišemo, pa i ja, želeli smo da budemo novi Knut Hamsun. Iako je opštepoznato da je bio simpatizer nacista i zbog toga persona non grata u književnim krugovima, ali i u javnosti uopšte, napadan i omražen i od publike, nesporna je njegova veličina. Njegova proza, jezik, stil su neverovatni... to su velika dela i ne može se poreći da Hamsun jeste veliki pisac, književna gromada.

Jedna od priča koje ste pisali o toj „vašoj“ Grčkoj uskoro će biti pretočena u film. Šta očekujete?

„Stručnjak za ljubomoru“ je ta priča, nisam uključen u proces i ne očekujem ništa, iako me raduje da moja priča postane inspiracija nekom darovitom reditelju. „Sneško“, rađen po mom možda najboljem romanu, nesrećno je neuspešan film, svi će se složiti, i dokaz da ni briljantni glumci ni odličan scenarista ni nadaren reditelj nisu garancija za dobar film. „Sneško“ to definitivno nije. Nisam fan Lašona, za mene je „Mistična reka“ najveća adaptacija neke krimi-priče.

Šta trenutno pišete ili planirate?

Ko zna, nikada ne radim na rokove, ne slušam ni čitaoce ni izdavače ni urednike... Ipak, u planu mi je nastavak romana „Kraljevstvo“, a pišem i horor roman. Volim horor, i to će biti nešto pomalo u stilu Stivena Kinga.

Svirate li sa bendom?

Godinama nikako da se prihvatim gitare, do nedavno. Sad planiramo turneju po Norveškoj, sa bendom, seriju akustičnih koncerata.

Sa tim ste bendom zamalo krajem devedesetih posetili i Srbiju? Kad ćete opet doći?

Moje prvo veliko putovanje kada sam bio tinejdžer bilo je po tadašnjoj Jugoslaviji, prvi put sam posetio Beograd, upoznao divne ljude, a stigao sam i do mora – to mora da je bilo u Hrvatskoj, koja tad nije bila Hrvatska već Jugoslavija. Vozom sam doputovao do Grčke gde se moje putovanje završilo, na grčkoj obali. Tada sam se zaljubio u obe zemlje, i u Jugoslaviju i u Grčku – u koju sam se, evo, ponovo vratio i vraćam se, na ovo ostrvo, koje je najbolja destinacija za penjanje – moju pasiju. A u Srbiju ću ponovo doći kada me pozovete.

Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti