Ju Nesbe je pretvorio „Magbeta“ u inventivan noar triler

„Njujorker“ je 1937. godine objavio kratku priču Džejmsa Terbera, „The Macbeth Murder Mystery“, o zagriženoj čitateljki romana Agate Kristi, koja greškom uzima broširano izdanje „Magbeta“ misleći da je u pitanju detektivska priča. Uskoro uviđa da je to Šekspirova drama ali već navučena na zaplet, nastavlja napeto da je čita kao da je u pitanju triler. Trebalo joj je neko vreme da uvidi ko je ubio Dankana, pošto je odbijala da poveruje da su za to odgovorni Magbetovi: „Naravno, na njih najviše sumnjaš, ali takvi nikada nisu krivi, ili u svakom slučaju ne bi trebalo da budu.“ Sumnjala je na Banka ali „on je druga žrtva. Taj deo je dobar. Osoba za koju sumnjate da je izvršila prvo ubistvo, uvek treba da bude sledeća žrtva“.
 
Terberova priča je veoma zabavna a takođe i pronicljiva jer pokazuje koliko Šekspirove drame blisko slede obrasce detektivskih romana. On nije bio prvi koji je povukao takve paralele. Čitav vek ranije, u sjajnom eseju „On the Knocking at the Gate in Macbeth“, Tomas de Kvinsi se bavio dubinom Šekspirovog razumevanja isprepletanosti ubistva i napetosti. Ako su brojni nagoveštaji na „Magbeta“ u delima Agate Kristi, Doroti Sejers, P. D. Džejmsa i drugih pisaca trilera neki pokazatelj, onda se Šekspirov komad može smatrati jednim od velikih preteča žanra, što opet čini Ju Nesbea, proslavljenog norveškog autora trilera, idealnim izborom za preradu komada u okviru projekta Hogart Šekspir, u kom popularni pisci Šekspirova dela prevode u savremene priče.
 
Nesbe je rekao kako se ovde našao na poznatom terenu, tvrdeći da je „'Magbet', u suštini triler o borbi za moć“ koja se odvija u „tmurnoj, olujnoj scenografiji noar romana, kao i u mračnom, paranoidnom ljudskom umu“. Iako u tome ima puno istine, mnoge osobine 400 godina stare tragedije ne uklapaju se u zahteve modernog, realističnog trilera. Jedno od zadovoljstava koje daruje čitanje ove knjige, jeste to kako je Nesbe odgovorio izazovu prilagođavanja elemenata drame koji ne priliče realističnom trileru, pogotovo onih natprirodnih: veštica, proročanstava, vizija i tajanstvenog lika Hekate.
 
Nesbeova odluka sa najvažnijim posledicama jeste ona vezana za mesto i vreme radnje. Iako je poput Šekspira i on priču smestio u Škotsku, umesto da nas vrati u 11. vek, radnja njegovog romana se odvija u ranim sedamdesetim godinama 20. veka. Grad je ostao neimenovan, ali mnogo je nagoveštaja da se radi o Glazgovu. Takav izbor je ukazao na Nesbeovu ambiciju da romanu podari oštru socijalnu notu i politički komentar. Glazgov toga doba je bio očajno sumorno mesto, slično onim oblastima Amerike koja su danas opustošena narkoticima. Bio je razoren alkoholizmom, problemima zagađene životne sredine, visokom stopom samoubistava, ratom bandi, gubitkom radnih mesta i značajnim porastom narkomanije. Stanje je bilo toliko loše da su istoričari pričali o „glazgovskom efetku“ da bi objasnili zašto stanovnici tog grada kraće žive i više pate nego ljudi koji žive na nekim drugim sličnim mestima.
 
Ostati veran Šekspirovom originalu a u isto vreme ostaviti utisak savremenog i realnog, teže je nego što izgleda. Smeštanje Šekspirove priče u kasni 20. vek i svet droge, bandi i korumpiranih gradskih lidera, doprineo je rešenju ovog problema. „Brlja“ ‒ termin koji se koristi za drogu od koje su zavisni mnogi – nalazi se u srcu Nesbeovog romana i vešto spaja mračni svet Šekspirovih veštica i njihovog kotla, sa modernim laboratorijama za proizvodnju droga. Učinivši zavisnost tako bitnom za zaplet, Nesbe takođe Magbetovu paranoju i halucinacije, tako ključne u Šekspirovom komadu, čini ne samo uverljivim već im daje savremeno značenje.
 
Rat bandi prisutan u  Nesbeovoj verziji, takođe odgovara ekstremnom nasilju iz Šekspirovog originala u kome su opisane svirepe borbe. U ovom opasnom svetu prevrtljivosti i zločinom stečenih dobitaka, lako je prepustiti se moralnim kompromisima. Takva je i sudbina Nesbovog Magbeta, koji je na početku dobar policajac, ali vrlo brzo počne žudeti za ugledom i moći, koji se ispostavljaju mnogo opojnijim od droga i alkohola u čije su zamke upali mnogi u romanu.
 
Šekspir je u „Magbetu“ bio neobično škrt što se tiče podataka o likovima i njihovim motivima.  Da li je ledi Magbet imala dete koje je umrlo? Da li su zamisao o Dankanovim ubistvu u Magbetov um usadile veštice ili ledi Magbet, ili je ona već bila skrivena u njemu? Zašto je Makdaf napustio svoju porodicu? Tamo gde se Šekspir suzdržava, Nesbe radnju razvija dalje, proširivši jedan od Šekspirovih najkraćih i najtajanstvenijih komada, da bi obuhvatio ono što je likove dovelo do te tačke u životu.
 
Tako da, na primer, mi o Magbetu počnemo da mislimo drugačije kada saznamo da je deo detinjstva proveo u sirotištu. I Makdaf postaje mnogo simpatičniji kada ga vidimo rastrzanog između lične odanosti i zahteva srca. Cena koja je plaćena za razvitak pozadine osnovne priče, jeste ta da je  Nesbeu trebalo gotovo 450 stranica, mada tempo retko kada opada. Norvežanin ima dar da uzgredne detalje iskoristi u uobličavanju likova: savršeno je smisleno to što Banko vozi stari volvo, dok Malkolm preferira nabudženi auto, polovni ševrolet.
 
Sporedni likovi poput demonskih Sejtona i Kejtnesa (koji je ovde žena zaljubljena u Mekdafa) u romanu su izgrađeniji i od većeg značaja. Iznenađuje da iako su Magbet i njegova supruga živo dočarani, Nesbe ne nudi čitaocu mnogo detalja iz njihove zajedničke prošlosti (znaju se svega nekoliko godina), što možda objašnjava zašto njihov odnos deluje manje napeto i naelektrisano nego što je to u Šekspirovom originalu.
 
Nesbe takođe koristi prednosti koje ima u odnosu na Šekspira koji u vreme kralja Džejmsa, na koga su pokušavani atentati, nije mogao prikazati na pozornici ubistvo škotskog kralja. Ubistvo se moglo samo opisati, tako da Dankanovo ubistvo sa početka komada nije prikazano baš kao ni ono njegovog naslednika Magbeta na kraju. Nesbe nije radio pod takvim ograničenjima, i ove nasilne scene spadaju među najupečatljivije u romanu. Rezultat je inventivan i u potpunosti zadovoljavajuć, pogotovo za čitaoce već upoznate sa zapletom.
 
Mada postoje delimični odjeci Šekspirovog jezika, Nesbe je manje zainteresovan za jezičku teksturu izvornika nego što je bio za prilagođavanje zapleta i bavljenje moralnim izborima sa kojima se susreću njegovi likovi. Na kraju, on nudi jednog Magbeta koji je mračan, ali ne i lišen nade, onog koji savršeno odgovara ovim problematičnim vremenima, u kome „sporost demokratije“ ne može da se meri sa moćnicima željnim vlasti koji zahtevaju neograničenu odanost sledbenika spremnih na etičke kompromise, i gde hrabri moraju da se ujedine da bi porazili sile tame koje prete da razore društveno tkivo.
  
Izvor: nytimes.com  
Prevod: Vladimir Martinović