Jоhan Hari govori o pravim uzrocima depresije

Johan Hari je u okviru promocije svoje knjige „Izgubljene veze“ gostovao u emisiji „Džeremi Vajn u 5“.

Sa nama je Johan Hari, pisac i novinar koji je pisao za mnoge časopise poput Njujork Tajmsa i Gardijana. Napisao je nekoliko knjiga o borbi protiv narkomanije, a sada je pred nama ova. Recite nam o čemu govori knjiga „Izgubljene veze“?

Dve misterije su me dugo proganjale i sam želeo da ih razumem. Prvo je to što se gotovo svake godine nivo depresije i anksioznosti povećava – kako ovde u Britaniji, tako i širom zapadnog sveta. Želeo sam da razumem zašto se to dešava tolikom broju ljudi. S druge strane postoji i ličnija misterija: kada sam bio tinejdžer, otišao sam kod lekara i objasnio da imam osećaj da bol nekako curi iz mene i da ne mogu da ga kontrolišem, veoma sam se stideo toga. Lekar mi je rekao nešto što sada shvatam da nije potpuno neistinito, ali je pojednostavljeno: „Postoji problemčić u tvom mozgu i sve što treba da uradimo je da ti damo lekove.“ Lekovi koje sam dobio su mi malo pomogli, ali sam ostao veoma depresivan i doza mi se povećavala iz godine u godinu, a nakon 13 godina uzimanja lekova sam i dalje bio depresivan.

Zato sam zbog ove knjige krenuo na put po svetu kako bih obišao vodeće stručnjake koji se bave ovim problemima, i razgovarao sam sa ljudima koji pronalaze najrazličitija rešenja. Najvažnija stvar koju sam naučio je da postoje naučni dokazi da do depresije dolazi zbog devet različitih uzroka – dva su deo naše biologije: geni vas mogu učiniti osetljivijim ili može doći do promena u vašem mozgu. Ali najveći broj uzroka depresije ne nalazi se u našoj biologiji već u načinu života. Kada jednom to shvatite, pred vama se otvara veliki broj načina za prevazilaženje problema.

Ispravite me ako nisam dobro razumeo: neki ljudi su podložni depresiji, što je na neki način i dobro, jer ih depresija čuva od moždanog i srčanog udara kada su pod stresom? Nose sa sobom tu predispoziciju i kada se susretnu sa stresovima i problemima u svetu oko sebe, posustaju. Zapravo tu imamo kombinaciju faktora iz sveta oko nas i našeg mozga?

Tako je, to važi za neke ljude. Za druge su uzroci stvari koje im se dešavaju u životima. Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio vezana je za ono što svaki čovek zna – svi imamo prirodne fizičke potrebe: potrebna nam je hrana, voda, čist vazduh i sklonište. Ako bi vam ih neko uskratio, veoma brzo biste se našli u problemu. Ali postoje i dokazi da sva ljudska bića imaju i psihološke potrebe. Morate da osećate da negde pripadate, vaš život mora da ima značenje i svrhu, morate da znate da vas ljudi vide i vrednuju, da možete da zamislite budućnost koja ima smisla. Naša kultura danas je dobra u nekim aspektima i zahvalan sam što živim u ovom vremenu, ali sve su nam sposobnosti da zadovoljimo ove duboke psihološke potrebe sve slabije.

U idealnom svetu, kada odemo kod lekara on bi trebalo da kroz razgovor dođe do uzroka depresije i nađe način da nam pomogne. Da li imate utisak da se lekari previše oslanjaju na lekove jer nemaju vremena da se toliko posvete svakom pacijentu?

Ne mislim da je to slučaj. Jedan od junaka moje knjige je doktor Sem Everington iz Londona koji se susretao sa velikom brojem pacijenata koji su oboljevali od depresije. Znao je da usamljenost podstiče depresiju, a ona je sve prisutnija u današnjem svetu. Takođe mu je bilo jasno da lekovi koje im prepisuje uglavnom nemaju dugotrajno dejstvo i da su ljudi i dalje depresivni. Odlučio je da pokuša drugačiji pristup. Jednoga dana pacijentkinji koja se dugo bori sa depresijom prepisao je terapiju okupljanja sa drugim pacijentima na zemljištu iza bolnice. Doktor i pacijanti su se zajedno upustili u aktivnosti koje su im bile dostupne – počeli su da se bave baštovanstvom. Kopali su i sadili biljke, a postoji mnogo dokaza da je prirodni svet oko nas jak antidepresiv. Ali važnije od toga je da su počeli da stvaraju „pleme“. Slično istraživanje u Norveškoj pokazalo je da su grupne aktivnosti daleko efektnije od lekova.

Ključna stvar koju sam sretao gde god da sam išao tokom istraživanja je da su najefektnije strategije za borbu protiv depresije i anksioznosti one koje su fokusirane na razloge zašto se tako osećamo. Naš bol ima smisao jer je reč o signalima koji nam govore da nam nešto nedostaje.



Znači problem je ipak u našem mozgu jer on reaguje na psihološke promene?

Nije reč samo o tome. Ako kažemo ljudima da je problem samo u njihovom mozgu, poručujemo im da je reč o nekoj greški koja im ništa neće značiti. Ali ako se posvetimo ključnim uzrocima, a već sam naveo da nauka prepoznaje njih devet, možemo da podstaknemo pacijenta da se sa njima izbori. Ako je neko preživeo užasno zlostavljanje u detinjstvu, moramo da stvorimo uslove u kojima će moći da izbaci iz sebe bol i sramotu koju oseća i to je korak ka izlečenju. Razgovor je jako važan.

Tokom borbe sa depresijom imali ste i profesionalni problem kada ste optuženi za plagiranje. Kako ste se nosili sa time?

Da, prilikom pisanja nekih članaka koristio sam izjave koje su date drugim novinarima kao da su date meni. To je užasna stvar i s razlogom sam platio visoku cenu za svoje postupke. Ali ne želim da iko saoseća sa mnom niti da pričam kako je to uticalo na mene – kada uradite nešto loše, treba da snosite posledice.

Više sam mislio na to kako je uticalo na vas i kako ste se nosili sa sopstvenom depresijom?

Posledica je svakako bila dublje promišljanje o depresiji. Osoba koja mi je posebno pomogla da razumem određene stvari je doktorka Bredford koja me je naučila jednostavnim stvarima. Sprovela je istraživanje čiji je cilj bio da se utvrdi da li čovek zaista može da bude srećniji ako se fokusira da to i postane. Istraživanje je sprovedeno u četiri zemlje: SAD, Tajvan, Rusija i Japan. Otkrili su nešto veoma čudno: u Americi, a slično je i u Britaniji, ako odlučite da sebe učinite srećnijim, nećete postati srećniji. U drugim zemljama je ljudima to uspevalo. Postavilo se pitanje zašto je to tako i otkrili su da u SAD kada želite da učinite sebe srećnijim, najčešće ćete uraditi nešto za sebe: kupićete nešto, radićete više, hvalisaćete se na Instagramu. U drugim zemljama su se ljudi koji su želeli da budu srećniji okretali svojoj porodici i prijateljima. Oni imaju instinktivno razvijenu kolektivnu svest dok mi imamo individualnu.

Razmišljao sam o sebi i uradio bih to isto: šepurio se, zaradio više novca i slično. Sada, iako se s vremena na vreme borim sa istim bolnim osećanjima, trudim se da pomognem. Nisam Opra i ne mogu nekom da poklonim auto, ali ostavljam telefon kod kuće i odlazim da pomognem nekom, da ga saslušam, da uradim nešto za drugu osobu. Mnogo dokaza nam govori da je preusmeravanje razmišljanja sa sebe na druge ljude zaista moćan antidepresiv.

Preuzeto sa: youtube.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: internets_dairy / Flickr / CC BY 2.0 / Wikimedia Commons