Jevanđelje po Lučiću – Jedan pogled na knjigu „Profesori smrti 3: Francuski lavirint“

Za svoju treću knjigu iz serijala „Profesori smrti“, Dejan Lučić odabrao je više nego tačan naslov – jer čitajući „Francuski lavirint“, i sami ćemo imati osećaj da smo se našli usred neverovatno komplikovanog lavirinta iz kojeg je nemoguće izaći ako nam pomoć ne pruže moćni i sveznajući saveznici.

I pošto nije lako sagledati svaki kutak tog pariskog špijunskog lavirinta, kroz koji Lučić inače prilično vešto prolazi, ovo će stoga biti samo jedan ovlašan pogled na mrežu koju je nemoguće u prvi mah rasplesti, mada za to uvek postoji dovoljno nade i volje, bar od strane onih koji su za raskrinkavanje i cepanje takvih mreža zaduženi.

Moglo bi već i samo poređenje Lučićeve knjige sa jednim biblijskim delom izgledati pretenciozno, čak i bogohulno, jer dok su pisci jevanđelja svojim slušaocima i sledbenicima približavali lik i delo Isusa Hrista, dotle Lučić svojim čitaocima predočava ne samo pojedince nego i čitava udruženja, pa i društvene slojeve koji se otvoreno i bez zazora klanjaju materijalnim božanstvima oličenim u zlatnom Mamonu, takoreći u Satani, ako bi se govorilo bez eufemizma.

Međutim, govoreći o neskrivenim sledbenicima primamljivog Mamona, Lučić zapravo upozorava na njihovo prisustvo, na njihov uticaj i na njihovu neograničenu moć, čime pokušava da čitaoce vrati pravim vrednostima, tako da je već i samo piščevo upozorenje na takve pojave dovoljno da one budu sagledane u pravom svetlu – premda su same po sebi veoma duboke i mračne.

Jeste da termin jevanđelje u doslovnom prevodu znači dobra vest, ali čak i zlokobne teme od kojih vrvi političko-špijunski lavirint Lučićeve knjige mogu u celini značiti jednu dobru vest – a dobro je što takve pojave nisu više nepoznanica, dobro je što ima ko da ih detaljno opiše i predstavi čitaocima, dobro je što ćemo ih u nekim drugim slučajevima lakše prepoznati i sprečiti zahvaljujući tome što smo na vreme imali gde da se o njima informišemo.

Najmanje je još jedna bitna sličnost „Francuskog lavirinta“ sa jevanđeoskim tekstovima, a to je učešće autora u samoj radnji, jer kao što su i jevanđelisti uglavnom stajali sa strane i u trećem licu opisivali često i ono čemu su sami prisustvovali, tako je i Lučić samo u jednom delu svoje knjige u neposrednom kontaktu sa čitaocima, dok je najveći deo dat kao mali roman, koji bi se čak mogao izdvojiti kao zasebna celina i činiti svojevrsnu špijunsku novelu.

Najzad, i Lučićeve knjige uglavnom doživljavaju sudbinu kanonskih verskih tekstova i zbornika – ili im se doslovce i slepo veruje, ili se unapred odbacuju kao propaganda i puka izmišljotina.

A istina je uglavnom negde između, pa ako u „Francuskom lavirintu“ i ima autorovih proizvoljnih nagađanja i čiste fikcije, ipak ne treba olako odbaciti čak ni one momente koji nam se na prvi pogled učine kao da su zašli ne samo u domen teorije zavere, nego i u domen fantastike, jer neretko je upravo taj nadrealni segment zapravo najbolje ogledalo realnosti koja nas okružuje a koje nismo svesni ili smo je zaboravili.

Za to je možda najbolji primer požar u pariskoj Bogorodičinoj crkvi, koji je svojevremeno bio udarna vest na svim medijima u svetu, a koji danas deluje kao daleka i pomalo zaboravljena istorija, jer premda se dogodio sredinom aprila 2019, ipak su od tada usledili još teži i potresniji događaji ne samo za Francusku i Evropu, nego i za čitavu planetu.

I upravo će nas „Francuski lavirint“ podsetiti i na takve događaje koji su se zbili pre svega dve ili tri godine, a koje ne samo što nismo stigli da sagledamo na pravi način i iz pravog ugla, nego smo ih već narednog trenutka sklonili u stranu i potisnuli pred naletom nekog još šokantnijeg događaja.

A podsetiće nas „Francuski lavirint“ i na to da gotovo nijedna evropska, pa ni svetska špijunska zavrzlama ne može proći bez srpskih obaveštajaca i avanturista, što nije nikakvo čudo, jer ne zaboravimo da je srpski narod dao tvorca ruske carske obaveštajne službe, ne zaboravimo da je srpski narod dao špijuna koji je bio inspiracija za nastanak Džejmsa Bonda, pa tako dade i Dejana Lučića.


Autor: Dušan Milijić