Jelica Greganović: Velike sitnice čine život

U početku, Jelica Greganović je priče o svakodnevici, stvarima i ljudima koji je okružuju, napisane na duhovit i prijemčiv način, objavljivala na svom blogu. Potom je te životne „anegdote“, u kojima svaki čitalac može da se pronađe i sa kojima može da se poistoveti pretočila u bestseler knjige: „Priči nikad kraja“ (sa Goricom Nešović), „Ljubav i druge sitnice“, „Osmeh za svaki dan“, „Zovem se mama“ i „Zovem se mama 2“, „Život za poneti“. Sada svi čitaoci na knjižarskim policama mogu pronaći i „Bolju stranu“, novu neodoljivu zbirku priča, toplih, nežnih i duhovitih.



Kako ste odabrali naslov „Bolja strana“ za svoju knjigu i na koji način taj naslov odražava sadržaj i poruku koju želite da prenesete čitaocima?

Svima nama, u svim vremenima potrebna je bolja strana, bolja strana života, bolja strana sveta, bolja strana vremena u kom živimo, bolja strana nas. Ona strana koju prepoznamo pre svega po osmehu, a on je najbolji početak svega. Uostalom, teško možete da se posvađate sa nekim ko vam se iskreno, ljubazno nasmehne. Zato je to naša bolja strana, početak onoga što nas čini boljim ljudima. A poruke čitaocima… u Sloveniji postoji izreka „Svako oko svog molera ima“, pa bih ja to na knjige primenila, svaki čitalac čita knjigu na svoj način, sobom čita, zato i svako svoju poruku iz pročitanog izvlači. Piscu ostaje samo da se nada da će i njegove biti prepoznate.

Recite nam nešto više o pričama iz knjige koje se tiču prošlih vremena. U opisu knjige „Bolja strana“ spominju se očuvane uspomene kao beskrajno važna stvar. Kakve se sve to uspomene nalaze u knjizi i zašto smatrate da su one važne? Kako vam je bavljenje tim temama pomoglo da prenesete određene vrednosti ili pouke čitaocima?

Mi smo ono čega se sećamo, pa makar ta sećanja bila stara i sat vremena. Pomoću sećanja učimo, radujemo se, čuvamo od zaborava sve što je grehota zaboraviti. U ovoj, novoj knjizi, baš kao i u mojim dosadašnjim knjigama, sećanja zauzimaju posebno mesto u pričama, jer se po sećanjima i prepoznajemo, prepoznajemo vremena za nama i sve pamćenja vredno. Naravno da sećanja kombinovana sa sadašnjim vremenima, mogu slatko i da nasmeju, jer uspomene nisu isključivo otužno sentimentalna pojava. Susret vremena je dobro polje za humor, a moje priče bez njega ne mogu. Upravo zato se u „Boljoj strani“ ponekad sreću svakodnevica i sećanja, radeći u korist smeha.

Gorica Popović, glumica, pohvalila je vašu sposobnost da u svojim pričama opisujete svakodnevne situacije koje su bliske čitaocima. Kako pronalazite inspiraciju za ove priče i kako uspevate da ih učinite univerzalno razumljivim?

Svakodnevica i naizgled male stvari koje je ispunjavaju, velike sitnice, ono su što zapravo čini potku naših života. Vremena mogu da se promene, ali ljudska svakodnevnica sačinjena od „sitnica“ono je što ljude spaja kroz vreme i prostor. Ono što se oduvek dešavalo i dešavaće se, to je jezik razumljiv u svim delovima sveta, svim ljudima. Inspiracija živi svuda oko nas, samo treba gledati, ne prolaziti pored života, čak i onda kada nam se dešavaju stvari koje nam se ne sviđaju, dosadne, naizgled trivijalne. Sve one imaju svoju bolju stranu, životnu, samo ih treba primetiti i pustiti duhovitost da odradi svoj posao.

Vaše priče donose vedrinu, toplinu porodice i vraćaju nas u stanje velike radosti. Na koji način prenosite ove pozitivne emocije kroz svoje pisanje i zašto je to važno u današnjem svetu?

Današnjem svetu, baš kao i svim svetovima i vremenima koja su mu prethodila, su potrebne dobrota i vedrina, to je ono od čega živimo, čemu se nadamo. Često ne umemo da vidimo male sreće oko nas, one koje nas drže na boljoj strani, zato se ja trudim da ih mojim pričama pokažem.



Kroz Vaše priče uvek provejava i doza komike. Da li je to recept i za srećniji život?

Kao što sam već rekla, humor je za mene vrlo važan deo života i pisanja. Duhovitost pretpostavlja postojanje duha, što sama reč kaže, a život mora da bude oživljen duhom. U mom slučaju to važi i za pisanje, za moje knjige, priče. Verujem da im upravo humor daje potrebnu životnost, ono što čitaoci vole i prepoznaju čitajući moje priče kao da pišem o njihovim životima. Humor je sloboda, sloboda gledanja, doživljavanja, sloboda kritike i samokritike. A, samokritika je uslov smejanja nečemu ili nekome. Ako to mislite da radite, prvo morate da pokažete da umete da se nasmejete i samom sebi, to je cena smeha na tuđ račun. Sloboda primenjena na sebi, jer „Sloboda jednog čoveka seže samo do slobode drugog“, mudro je rekla Klara Cetkin. Eto, i to je jedno od sećanja od kojih se živi i sa kojim bi trebalo da sva vremena žive. Zato je u mojim knjigama humor neophodan sastojak.

Nakon vrlo uspešnih knjiga za decu „Mravac Mrav“ i „Uspavanka za miša“, da li možemo da očekujemo još neki naslov za najmlađe?

Knjige za decu je najteže pisati, deca su najobjektivniji čitaoci i mnogo sam srećna što vole obe dečje knjige koje sam napisala, to što su još uvek voljene i čitane. Nadam se da ću stići da napišem još neku, jer mi se neki junaci budućih već predugo motaju po glavi, a i oni koji čitaju mojim čitaocima „Mravca Mrava“ i „Uspavanku za Miša“ se već žale na ponavljanje i činjenicu da su moji nepismeni čitaoci ove dve knjige odavno naučili napamet. Moraću da se potrudim, deca su uvek truda vredna.

Kako se osećate kada vidite da vaše knjige donose radost i inspiraciju čitaocima? Koja vam je najdragocenija povratna informacija koju ste dobili?

Zaista je nemerljiva sreća kada vam čitaoci napišu da ih vaše knjige usrećuju, razveseljavaju, da ih jedva čekaju. Zato mi je posebno drago kada mi stigne poruka poput ove, koja je stigla dva dana nakon izlaska „Bolje strane“, od jedne Biljane: „Hvala ti što uvek kažeš ono što ja bih, ali ne umem tako lepo“. Upravo to je bolja strana, bolja strana pisanja knjiga, bolja strana koja život znači.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 32