Jelica Greganović: Malo je stvari koje osmeh ne može da popravi

Većina bi se složila sa Jelicom Greganović u tvrdnji da nema mnogo stvari koje nemaju svoju smešnu stranu, ali vrlo je malo onih koji bi kao ona uspeli da vas zagrcnu od smeha svojim pogledom na njih. I u svojoj šestoj zbirci priča „Osmeh za svaki dan“ koju je Laguna objavila prošle godine, ponovo se bavi svakodnevicom. Kako kaže, Čehov ju je naučio da su sitnice velike kao život. A te sitnice iz pera Jelice Greganović, iako univerzalne i svevremene, potpuno su autentične i neprepričive.

Jelica Greganović je i autorka knjiga „Priči nikad kraja“ (sa Goricom Nešović), „Samo da ti kažem“, „Od reči do reči“, „Ispod sedmog neba“ i „Ljubav i druge sitnice“. Takođe u Laguninom izdanju, objavila je i slikovnicu za decu „Mravac Mrav“. Jedan je od osnivača Radija B92, a pisala je i za Vreme, NIN, Studio B, Ekonomist, Bankar, Roditelj i Dete, Elle, Šumadija Press, Politikin Zabavnik... Kao najčitanija domaća blogerka, objavljuje blogove na VIP Blogu B92 i blogu Izdavačke kuće Laguna.

Posle šest zbirki priča namenjenih odraslima, prošle jeseni pojavio se u Laguninom izdanju „Mravac Mrav“, knjiga koju ste namenili deci. I nju, kao i knjige koje pišete za stariju publiku, odlikuju neki od vaših zaštitnih znakova, na prvom mestu duhovitost i poigravanje jezikom. Koliki je izazov bio napisati dečiju knjigu? Planirate li još knjiga za najmlađe?

– Najveći do sada, jer kad pišete knjigu za odrasle nemate ograničenja. Kada počnete da pišete bilo šta za decu, odjednom shvatite da morate da mislite o stvarima koje vam do sada nisu ni na pamet padale. Od toga koliko je stara ciljna grupa za koju pišete do toga koji je i koliki njen fond reči. Što su deca kojoj ste je namenili mlađa, to je posao teži – najteže je pisati za nepismene čitaoce. Dodatna teškoća je to što su deca nemilosrdna publika, njih nećete fascinirati onim: „O ovoj knjizi su kritičari rekli sve najbolje...“. Njih to ne zanima, kao ni broj do tada prodatih primeraka, njima se knjiga sviđa ili ne, drži im pažnju ili im kažiprst kreće ka nosu, a pogled počinje da traži bolju zabavu. Ukratko, pisanje za decu je sigurno najteža literarna disciplina.

Planiram, ne samo zbog izazova pisanja za decu, već i zato što nema veće satisfakcije od one kada napišete knjigu koja se deci dopada, kada vidite da deca pomoću nje uče da čitaju, da se njome uspavljuju, uče da govore, kada uopšte vidite dete sa vašom knjigom u rukama. Malo je većih sreća za pisca.

„Mravca Mrava“ ilustrovao je Dobrosav Bob Živković. Čini se da ste sjajan tandem; ova knjiga ne bi bila ista bez njegovih crteža?

– Dobar ilustrator je zapravo pisac koji piše crtanjem. Baš zato je Bob Živković ilustrovao Mravca Mrava. On je naš najbolji ilustrator upravo zbog toga što je svaki njegov crtež priča koja može da živi bez ijedne prateće, napisane reči. A, meni je bio potreban neko ko će knjigu ilustrovati tako da deca „pročitaju“ priču samo gledanjem slika. U toj knjizi smo i Bob i ja napisali priču, ja svojim rečima, on svojim crtežima koji deci omogućavaju da i ona ispričaju tu priču, rečima koja ona izaberu, pa čak i da je dopune ili ako žele malo promene i radnju. Bez Boba Živkovića, Mravac Mrav ne bi bio ono što jeste.

Svi koji se bave humorom tvrde da je to vrlo ozbiljan posao. Koliko je za vas jednostavno stalno iznova zasmejavati čitaoce? Imate li neki mehanizam kojim „testirate“ duhovitost svojih priča?

– Humor je jako ozbiljna stvar, da ne bi ostao na nivou prolaznog vica ili dosetke, humor mora da bude reč „duhovitost“, a njen osnov je „duh“, morate da imate duha za bavljenje humorom. Nije lako nasmejati čoveka smehom koji nema vremensko ograničenje.

Nemam mehanizam, za mene je humor način pisanja i življenja. Najbolje sredstvo protiv patetike i najbolji kritičar stvarnosti, ali i najbolji lek protiv situacija koje nam svakodnevicu čine  nečim što nam zagorčava život. Malo je stvari koje nemaju svoju smešnu stranu, koje se ne mogu „popraviti“ osmehom.

Šta vas zasmejava?

– Kao i sve druge, mene zasmejava dobar humor, onaj koji nije samo situacijska pojava, već i igra jezikom i rečima, uz neophodno raspolaganje širokim spektrom asocijacija.

Poredili su vas i sa Ogdenom Nešom i sa Kišonom. A koji su pisci zapravo vaša inspiracija?

– Čehov je pisac koji je sigurno ostavio i ostavlja najveći pečat u mom životu. Od njega sam naučila da je ovaj svet sastavljen od sitnica, onih koje nas spajaju kroz prostor i vreme. Velike stvari budu i prođu, male, one od kojih se sastoje naši životi su uvek tu. I ma koliko izgledale nebitne, one su naša svakodnevica, one su krpara života. Čehov, upravo zbog toga, živi i danas i živeće uvek. Likove iz njegovih priča možete sresti oko sebe, oni i danas rade u pošti, prolaze pored nas na ulicama, boluju od onoga što nas muči, upadaju u situacije od kojih se stidom crvene naša sećanja. Od Čehova sam naučila da je lako primetiti veliko, ali je teško videti malo, sitnicu, i to sitnicu od koje se može napraviti priča, sitnicu veliku kao život.

Pisali ste i u četiri ruke, i to sa Goricom Nešović koja je kao „Najbolja Drugarica“ čest akter u vašim pričama. Vaša zajednička knjiga „Priči nikad kraja“ dugo je bila u vrhu bestseler lista. Kako je zbirka tako intimnih pripovesti, koje uz to nose i jasna obeležja jedne generacije, prepoznata kao tako univerzalna?

– Zato što su to samo naizgled intimne priče koje pripadaju jednom vremenu, generaciji. Ako pažljivije pogledate, videćete da su to priče o stvarima koje se dešavaju svima, upravo gore pomenute sitnice koje čine živote svih nas, u svim vremenima. Zbog toga su se čitaocima tako dopale, u njima su pronašli sebe, svoja detinjstva, sreće i tuge, svoje živote.

Na svom blogu ste se često bavili i društveno angažovanim temama. Verujete li da javne ličnosti imaju mogućnost da svojim angažmanom doprinesu rešavanju socijalnih problema? Ili verujete da imaju obavezu da to rade?

– Javnost vaše ličnosti čini prepoznatljivost vašeg imena, iza kog stoji neki vaš rad koji vas je izdvojio od ostalih. Ukoliko ta „javnost“ vašeg imena ima težinu, onda i vi nekako imate obavezu da je delom vratite ili uzvratite onima koji su vam je dali. Javne ličnosti sigurno imaju mogućnost, ali i obavezu da pomognu da društvo u kome žive i za koje rade, bude bolje. Da, ma koliko se njihov trud činio zrncem peska u pustinji, probaju da promene na bolje. Da daju svoje ime kao ulog, i pomognu nekome čije ime nije poznato, jer život je vredan truda. Ja sam u moru onih kojima je pomoć potrebna izabrala najslabiju kariku društva. Svakog društva. Teško bolesnu decu. Duboko verujem da je svako dete zlata vredno ali i borbe do poslednjeg daha. Baš zato što deca, za razliku od ostalih, nemaju mogućnost izbora ali imaju pravo, ogromno, neupitno pravo da ozdrave, da žive, da imaju detinjstvo i budućnost kao sva druga, zdrava deca. Ja ne mogu da im dam sve ono čega su ta deca vredna, ali mogu da im dam svoje ime, da njime stanem ispred njih i probam da se borim za ono što mora da im pripada – pravo na život.

Jedan ste od osnivača Radija B92, bili ste i prva urednica njegovog informativnog programa. Kako gledate na sve promene koje su vremenom zadesile Devedesetdvojku?

– Iskreno? Osećam se kao majka narkomana, jesam ga rodila ali...i voleću ga do kraja života, ma koliko znala za sve njegove pogrešne i pogubne odluke. Devedesetdvojka se desila sama sebi, nikakvo imaginarno „je“ je nije zadesilo. Svako preduzeće, svaki rad, su ljudi. Jedni ljudi su napravili Devedesetdvojku, gradili je i izgradili u ono što je u vrhuncu svog sjaja bila, a onda su došli i bili pušteni da rade oni koji su je sahranili, oni koji su bili sušta suprotnost od prvih pomenutih. Negativna selekcija.

Autor: T.S.
Izvor: Vršačka kula
Foto: Bojan Brecelj